Kineski sindrom u brojkama

Otkad je onomad Dragan Veselinov – valjda u žaru predizborne kampanje – bubnuo kako je „40.000 Kineza dobilo jugoslovensko državljanstvo“, implicirajući nekakvu julsku izbornu ujdurmu, ta se priča povlači po stranim medijima svako malo. To nije bez neke: ilegalno useljavanje državljana zemalja Trećeg sveta, pa i Kineza, u Evropsku uniju postaje sve veći problem u odnosima sa zemljama koje još nisu članice; stroža kontrola granica javlja se kao jedan od glavnih preduslova za poboljšanje odnosa sa takvim zemljama. Ilegalni useljenici redovna su tema međudržavnih razgovora, naročito kad je o policijskim stvarima reč.

„Vreme“ je došlo do delimičnih podataka o prometu i boravku državljana NR Kine u SR Jugoslaviji; podaci se odnose na 2000. godinu, ali se mogu smatrati reprezentativnima i za prethodne dve godine. Naime, na inicijativu jugoslovenske ambasade u Kini, 1998. godine liberalizovan je vizni režim i za nosioce običnih pasoša NR Kine; do tada, a po sporazumu iz 1979, vize su bile ukinute za diplomatske, službene i one obične pasoše sa klauzulom „poslovno“ (na 90 dana). Liberalizacija viznog režima omogućila je izdavanje viza bez prethodne saglasnosti saveznog MUP-a za Kineze koji putuju na osnovu unapred dogovorene saradnje dve zemlje i za one koji dolaze na osnovu pozivnih pisama jugoslovenskih preduzeća, ako su ta pisma overena u Privrednoj komori.

Od tada je Kinezima krenulo: od 1999. naglo se povećao broj državljana NR Kine koji zloupotrebljavaju tu mogućnost i teritoriju SR Jugoslavije koriste kao tranzitno područje za ilegalno useljavanje u bogatije evropske zemlje. U dinamici protoka Kineza novac igra ključnu ulogu: oni sa više para odmah idu dalje; oni siromašniji ostaju dovoljno dugo da trgovinom zarade sumu koja će im omogućiti da odu dalje. Po podacima za 2000. godinu, od nešto preko 10.000 Kineza koji su ušli u SRJ, oko 20 odsto odmah po ulasku ilegalno je prešlo u Mađarsku, Hrvatsku, Republiku Srpsku i iz Crne Gore u Italiju. Oko 60 odsto Kineza koji uđu u SRJ podnosi zahteve za odobrenje privremenog boravka, iako ne ispunjavaju uslove; na taj način nastoje da dobiju na vremenu dok ne nađu načina ili – češće – novaca da ilegalno odu dalje. Samo oko 20 odsto Kineza na regularan način izlazi iz SRJ, to jest vraća se u Kinu.

Po podacima izvora „Vremena“, u toku 2000. godine 438 Kineza uhvaćeno je u pokušaju da ilegalno pređu u Mađarsku, a 23 u pokušaju da uđu u BiH. Podneto je 16 krivičnih prijava protiv naših državljana za organizovano prebacivanje Kineza, ali i nepoznat broj prijava protiv državljana NR Kine. Tokom 2000. godine na teritoriji SRJ boravak je prijavilo 7556 državljana NR Kine; u 1999. godini bilo ih je prijavljenih 5242. Samo jedan Kinez ima status stalno nastanjenog stranca u SRJ. Odobreni privremeni boravak ima 2324 državljana NR Kine; po osnovu zaposlenja njih 1400, po osnovu školovanja njih 518, po osnovu srodstva sa strancem na privremenom boravku njih 254, na specijalizaciji ih je 14, u privatnoj poseti 26, u braku sa državljanima SRJ ih je 18, u privatnoj poseti 26, a iz ostalih razloga njih 93.

Protiv državljana NR Kine tokom 2000. godine podneta je 61 krivična prijava (uglavnom teške krađe i falsifikovanje pasoša; svega dve zbog droge) i 1217 prekršajnih prijava; privođeno je 313 Kineza, a proterano ih je sa zabranom ponovnog ulaska 632. Kinezi su najčešće kršili odredbe Zakona o kretanju i boravku stranaca.

Daleko smo, dakle, od četrdeset hiljada Kineza, čak i ako pretpostavimo da ih se toliko ukupno prometnulo preko teritorije SRJ od 1998. do danas. Cela ta priča, međutim, ima i neke druge uglove. U pojedinim sredinama (Beograd, Pančevo) ljudi tvrde da su Kinezi imali povlastice u dodeli dozvola za poslovni prostor (dućani i tezge na pijacama); da su te povlastice bile rezultat pritisaka JUL-a na lokalne organe vlasti; i da su te poslovne prostore kasnije iznajmljivali drugima u zakup, protivzakonito. Postoje takođe osnovi za sumnju da proces izdavanja viza SRJ u Kini po liberalizovanom režimu nije išao baš najčistije: izgleda da je politička konjunktura srpsko-kineskog „prijateljstva“ ohrabrila izvesna lica da potpomognu razvoj odnosa tako što će se „ugraditi“ u internacionalističko i anti-imperijalističko bratstvo putem korupcije. Postoje indicije da su se na istom mestu u Kini svršavale i vize i pozivna pisma i avionske karte, ali to je već stvar unutrašnje kontrole Ministarstva inostranih poslova.