Kao sankcije i bombardovanje

Za Srbiju nije dovoljna terapija, već da je potrebna operacija. To je pre mesec dana ocenio guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić. Pod tim izrazom on podrazumeva ozbiljnu redefiniciju budžeta u korist investicija, a na štetu javne potrošnje. Savet bi trebalo proširiti na nešto univerzalnija pitanja kao što su, što bi rekla Milena Marković, dramska spisateljica, ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo i šta ima za večeru?

Uprkos tome što je u proteklih 18 godina preturila preko glave nekoliko dubokih kriza, naša javnost nije postala punoletna, što broj pomenutih godina sugeriše, već se zabavlja i zamajava raznim „selevačkim švaleracijama“.

TRENDOVI: Ako se pomene kriza, vlada zamera opoziciji zbog opstrukcije, a opozicija zatvara usta vladi tvrdnjom da svetsku krizu koristi kao izgovor za sve.

Vlada, koja je 7. jula startovala optimistički najavljujući visoke stope rasta i novi investicioni ciklus, što sada ispada njen glavni „prvobitni greh“ ipak nije podlegla uobičajenoj političkoj bolesti koja se zove verovanje u sopstvenu propagandu, već je tokom izrade budžeta „u prisustvu vlasti“, to jest međunarodnog policajca u liku pregovarača iz MMF-a, projektovala da će privredni rast Srbije u 2009. godini biti dvostruko manji od prvobitno zamišljenog, dakle 3,5 odsto. I to je bilo mnogo optimistično. Ekonomisti Evropske banke za obnovu i razvoj izneli su prošle jeseni projekciju da će rast u regionu centralne i istočne Evrope biti jedan odsto, što su za nas predviđali neki ekonomisti (Stojan Stamenković). Premijer Cvetković je izjavio Rojtersu i da je procena Vlade Srbije da će privredni rast u 2009. biti između tri i 3,5 odsto bila pogrešna, da se od početka godine beleži pad fiskalnih prihoda, što nas navodi na zaključak da će naš rast biti između 0,5 i jedan odsto. U Privrednoj komori Cvetković potom pokušava da uveri privrednike da se neće ući u recesiju i da će vlada u ovoj godini obezbediti makroekonomsku stabilnost u Srbiji.

Bilten „Makroekonomske analize i trendovi“ Ekonomskog instituta je na početku godine registrovao pad industrijske proizvodnje, uvoza, izvoza i unutrašnjeg prometa, koji je počeo u drugoj polovini 2008, i nastavlja se i ove godine.

Kad je naišao prvi talas tihe panike, iz banaka je prošle jeseni povučeno oko milijardu evra devizne štednje, a kasnije se vratilo oko 130 miliona. Dinar je od oktobra prošle godine izgubio četvrtinu svoje vrednosti. Počeo je prljavi rat na bankarskom tržištu pa Narodna banka upozorava građane da ne slušaju savete izmišljenih institucija o solventnosti pojedinih banaka.

Po oceni urednika biltena MAT Stojana Stamenkovića, sada jednog od premijerovih ekonomskih savetnika, od tog decembarskog pada proizvodnje veći su bili samo pad 1992. godine po uvođenju sankcija i za vreme bombardovanja 1999. godine!

U januaru 2009. proizvodnja je bila za devet odsto manja nego u decembru… Kriza se najviše osetila u prerađivačkoj industriji u proizvodnji osnovnih metala, u prehrambenoj industriji.

To nije izuzetak. List „Izvestija“, na primer, piše da prvi mesec nove 2009. godine ima sve šanse da se pokaže kao najgori mesec u ruskoj ekonomiji od avgusta 1998. godine. Tamošnja federalna služba državne statistike (Rosstat) prikazuje sniženje proizvodnje bukvalno svega – od automobila do fenjera. Pala je čak i proizvodnja votke, zbog visokih akciza, u januaru za 21 odsto. Jedino je porasla nezaposlenost, Rusi kažu, bezrabotica i… proizvodnja ikre, kavijara, čak za polovinu.

Sa srpskog stanovišta to ne može biti mnogo utešno zbog značajne spoljnotrgovinske razmene s Rusijom i zbog nastojanja ovdašnjih privrednika da se uz pomoć povoljnog međudržavnog ugovora probiju na to tržište, ako već ne može na krizom zahvaćeno zapadno tržište.

POJAS: Rojters procenjuje da će Srbija od međunarodnih institucija tražiti pomoć od 3,3 milijarde dolara. S Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) pokušava da zaključi stendbaj aranžman o kreditu od 2,5 milijardi dolara za jačanje deviznih rezervi, a da će od Evropske komisije tražiti makrofinansijsku pomoć od 400 miliona evra i 300 miliona dolara od Svetske banke. Premijer Cvetković je 24. februara u Privrednoj komori pominjao nešto drugačije, opet velike cifre. Potpredsednik Vlade Božidar Đelić najavljuje 24. februara da će Misija MMF-a doći u Beograd 10. marta, do kada će vlada razmotriti budžetske rezultate i obim njegovog rebalansa. Premijer u Privrednoj komori procenjuje da bi sporazum sa MMF-om mogao da se zaključi do sredine aprila. Guverner Jelašić istog dana u razgovoru za „Politiku“ upozorava da četiri puta više para od MMF-a neće proći bez odgovarajućih restriktivnih zahteva. On ponavlja da su Srbiji neophodne suštinske promene, za koje treba više sredstava, da to svi znaju koliko i on, ali da je izgleda lakše da sačekamo MMF i da nam on bude izgovor za ono nepopularno što će morati da se uradi… Premijer Cvetković, međutim, poručuje da pregovori još nisu počeli, ali da ne treba očekivati otpuštanje državnih sekretara i pomoćnika, a ni smanjivanje penzija i plata…

Za sada vlada nije izložena nekom jakom socijalnom pritisku. Tu i tamo grupe radnika traže zaostale zarade ili optužuju nesolidne vlasnike koji ne ispunjavaju privatizacione ugovore. Na okruglom stolu o značaju socijalnog dijaloga savetnik predsednika Vlade Srbije Jurij Bajec kaže da uspeh ekonomskih mera za prevazilaženje finansijske krize ove godine umnogome zavisi od socijalnih mera koje će Vlada Srbije preduzeti radi smanjenja rizika od siromaštva. Kaže i da je socijalni dijalog neophodan radi prevazilaženja posledica svetske ekonomske krize koja poprima znatno veće razmere od onih koje su krajem prethodne godine mogle da se predvide… Vlada je svoj antikrizni plan bazirala na tri principa: (a) jedinstvo svih ključnih faktora; (b) solidarnost; (v) kontinuitet praćenja toka krize… (videti okvir „Očekivani uticaj…“).

Iz štampe se vidi da i na istoku i na zapadu traje ozbiljna rasprava o dubini i dalekosežnosti krize i o tome šta može nastupiti posle nje. Za to vreme ovde se samohipnotički ponavljaju dva aksioma da je Kosovo Srbija i da Evropa nema alternativu. Političkog dijaloga na temu krize nema pošto u skupštini vlada loša beskonačnost. Tako će verovatno biti i kad skupština počne svoje prolećno zasedanje. Zapravo pre početka tog zasedanja pada takozvani dan za odgovor na pitanja šta konkretno vlada planira u vezi sa ekonomskom krizom, šta se može očekivati od rezultata tih planova i šta je realno ostvarivo. Tako kaže predsednica Skupštine. Opozicija već unapred kaže da od toga neće biti ništa…

NA ISTOKU NIŠTA NOVO: U političkom dijalogu, dakle, teško da će se razjasniti bar kakav je kontekst za realizaciju tog očekivanja novog pojasa spasa.

Tri zemlje, Mađarska, Litvanija i Ukrajina, već su obezbedile zajmove od MMF-a. Predsednik Svetske banke upozorava ovih dana da zapadne nacije i banke ne smeju da puste ekonomije Istočne Evrope da skliznu dublje u depresiju. Jedan zapadni list, uz izveštaj o tome pod naslovom „Istočna Evropa, ne sme pasti“, primećuje da se to upravo desilo sa Litvanijom, gde je u prošli petak podnela ostavku vlada desnog centra zbog pada domaće valute i antivladinih protesta. Štraus-Kan (Dominique Strauss-Kahn, MMF) upozorio je da će ekonomije u razvoju verovatno tražiti pomoć MMF-a zato što će kapital teći „reverzibilno“ kada zapadne banke i privatni investitori krenu s „repatrijacijom fondova“. U nekim analizama pominje se i mogućnost da jedna po jedna zemlja budu „napadnute“ od strane špekulanata.

U centralnoj i istočnoj Evropi mnoge banke su u vlasništvu stranaca. Austrijske banke su u tom području najaktivnije – njihova „izloženost“ u istočnoj Evropi doseže po nekim novinskim izveštajima 75, a po nekim čak 80 odsto austrijskog bruto domaćeg proizvoda. Ako, na primer, mađarsko tržište nekretnina propadne, nije Mađarska ta koja će ići dole, već Austrija. Italija i Švedska su takođe izložene toj vrsti rizika. Iz toga proizlazi zaključak da je kriza u centralnoj i istočnoj Evropi od sistemskog značaja i za tzv. evrozonu.

„Internešenel Herald tribjun“ piše da do sada u zemljama umešanim u istočnoevropski biznis, kao što je Austrija, banke nisu izložene javnom pritisku zbog finansiranja svojih filijala u inostranstvu, ali da se to može promeniti. Grčka, na primer, izražava glasnu strepnju. Povodom tog pitanja u Evropi postoje podele. Austrija vodi kampanju za paket regionalne podrške koji bi bio finansiran od strane MMF-a, Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Nemačka se suprotstavlja takvom pozivu. Kako izgleda, i Evropska centralna banka, koja je inače dala podršku Mađarskoj, oprezna je kada je reč o davanju pomoći van granica Evropske unije.

I pored upozorenja predsednika Svetske banke Roberta Zalika, zapadne banke fokusirane na probleme kod kuće nevoljne su, dakle, da daju željene kredite na istoku. Potpredsednik vlade Đelić tvrdi da u EU postoji raspoloženje da se pomognu države centralne i istočne Evrope u vreme ekonomske krize i naglašava da Srbija i zemlje zapadnog Balkana treba sve da urade kako ne bi bile zaboravljene.

Prošle nedelje u Berlinu, evropski lideri apelovali su da se duplira mogućnost MMF-a za pomoć nacijama u krizi. Britanski premijer Gordon Braun je predložio sumu od 500 milijardi dolara za MMF, ne samo da bi je ublažio već i da bi preventivno delovao protiv krize. Zapadni lideri su u Berlinu inače pokušavali da nađu zajedničku platformu pred samit G20 početkom aprila u Londonu. Ne zna se da li će taj skup doneti neko rešenje kao ni to gde je dno krize i kako bi mogao izgledati taj novi Breton Vuds…

SUMNJA U ČUDOTVRCA: Naslovne strane velikih listova za sada govore o svetu u grču koji mnogo laže radi para. U Pekingu, kineski spoljnopolitički zvaničnik Dai Bingao umiljava se Hilari Klinton komplimentom: „Izgledate mlađe i lepše nego na TV-u!“ Ona, naravno, pocrveni. Posle i zvaničnicima kaže: „Mi ćemo se podizati i padati zajedno!“ Premijer Žibao odgovara kineskom poslovicom u kojoj se kaže: „Preći reku zajedno“… Sreće se s nekim aktivistima koji se bore za ljudska prava u Kini, ali razgovor s njima se opisuje kao dijalog gluvih, kako je rekla Sofi Ričardson, azijski aktivista Hjuman rajts voča. Ko se plaši ljuljanja čamca – veliki poverilac, ili veliki dužnik.

Kori Udovički se negde po zahuktavanju krize, kad je došla u Beograd iznenadila koliko malo interesovanja se ovde pokazuje za to šta se dešava na obalama Atlantika ili Pacifika. Ovde ima već priličan broj profesionalnih evrofila, ali nije sigurno da se razume koje su dileme, strahovi i sumnje Evrope kojoj navodno težimo.

Eberhard Zandšnajder, direktor Nemačkog saveta za spoljne odnose u Berlinu, za nedeljnik „Špigl“ piše kako je svet s preterano visokim očekivanjima dočekao novog američkog predsednika Baraka Obamu. To je bazirano na njegovoj kampanji i na želji da se pojavi lider bolji od Džordža V. Buša. U Evropi, ta očekivanja reflektuju i idealistički evropski pogled na multilateralnu američku spoljnu politiku. Uprkos dubini krize, američki novi duh optimizma je izvorni i Evropljani su njime lako inficirani. Velika većina bi glasala za Obamu. Ipak, kaže Zandšnajder, Obama je predsednik Amerike, a ne Evrope. Podseća da su Evropljani lako prevideli opominjuće znake koje je Obama poslao tokom svoje kampanje, i propustili da prepoznaju njegov ekstremno limitirani kapacitet da deluje politički i finansijski. Sporo je rastao broj Evropljana koji su shvatili da novi predsednik SAD neće moći da čini čuda, ne samo ona koja se od njega očekuju već ni ona koja su neophodna da osiguraju američku nespornu ulogu kao lidera u doglednoj budućnosti.

Kao Frenklin D. Ruzvelt tridesetih godina XX veka, novi američki predsednik će tražiti New deal, ili Veliku pogodbu (Grand Bargain), kako su to nazivali u Vašingtonu. Niko ne očekuje da Obama reši svetske probleme preko noći, a mnogi ga savetuju da upotrebi jednu od starih strategija Dvajta D. Ajzenhauera: Ako problem ne može da bude rešen, uvećaj ga!

A to jedino može da znači da će Amerika pokušati da osigura vođstvo i kontrolu nad pokretom koji pokušava da zameni međunarodni sistem u kome su SAD prethodno dominirale.

Tu pomenuti autor predlaže da se radikalno preispitaju transatlantski odnosi. Kaže da niko ne može odbaciti mogućnost da će Amerika iz krize izaći jaka kao i uvek. Evropljani imaju snagu da odluče da li će Evropa postati jedan od ključnih polova u multipolarnom svetu. I tu sledi poenta: Prestanimo da se okrećemo drugima s velikim očekivanjima. Prestanimo s jadikovkama i jecajima. Vreme je da se dela i odredi šta želimo da radimo umesto da tonemo u rezignaciju…

Može li taj nemački savet da važi bar malo i za nas?