Kampanja za izbore kojih nema

Jeste da se Skupština Srbije prošle sedmice raspustila za ovu sezonu, a poslanici ponosno prošetali crvenim tepihom, ali letnji raspust na političkoj sceni ipak nije počeo. U toku je, naime, intenzivna kampanja za izbore – kojih nema.

Nije to nije sasvim neracionalno kao što bi na prvi pogled moglo delovati. Iskustvo je pokazalo da stranke godinama unazad uspevaju da svojim istaknutim članovima obezbede sasvim pristojan život – prvenstveno zahvaljujući uspešnim predizbornim ubeđivanjima birača. I sve to bez naročite veze sa konkretnim rezultatima svog delovanja.

Sudeći po činjenici da se aktuelne predizborne pripreme obavljaju dve godine pre očekivanog (redovnog) termina za održavanje parlamentarnih izbora, moglo bi se zaključiti da je i politička kasta napokon shvatila koliko je život u Srbiji težak i neizvestan (za obične smrtnike), pa se u posao koji ume najbolje da radi (obećavanje kula i gradova) upustila znatno ranije nego inače. Težina krize i iskazana rastegljivost uverenja stranaka i njihovih istaknutih članova, usled kojih je postalo izuzetno teško uvideti jasne programske razlike između političkih takmaca, navode na logičan zaključak da će izborni okršaj koji će kad-tad doći na red biti neizvesniji nego inače.

DALEKO JE NOVI SAD: U toku je, zato, intenzivno pregrupisavanje, prestrojavanje i reklamiranje svakojakih ideja koje bi, navodno, trebalo da građane izvuku iz krize u kojoj se dave. Zbog nečega – možda zbog priče o slabom pamćenju domaćih birača – partije očigledno očekuju da će ponovo uspeti da ubede dovoljan broj građana u sopstvenu sposobnost i poštenje. Takođe, zbog nečega očekuju i da birači nisu primetili da su se gotovo svi akteri sa političke scene oprobali na vlasti, a da, recimo, Beograd i Novi Sad još nisu povezani autoputem. Neke brdovitije krajeve i komplikovanije zadatke ne vredi ni pominjati.

Šta smo, dakle, imali ovog kišnog proleća: u takozvanoj desnoj (proevropskoj) opoziciji vodi se oštra borba za lidersku poziciju – ali ne na takozvanim patriotskim pitanjima, kao što bi se moglo očekivati uoči najavljenog donošenja odluke Međunarodnog suda pravde o samoproglašenoj nezavisnosti Kosova, već na ekonomskim i socijalnim temama. Takozvana leva (proevropska) opozicija, istovremeno, proziva vlast zbog neažurnosti u donošenju evropskih zakona i poziva da se otkriju sve strašne tajne o pregovorima sa Međunarodnim monetarnim fondom. Vlast (proevropska, dakako) takođe prepakuje svoje snage i lansira nova primamljiva obećanja.

Još je, međutim, teško naći primere ispunjavanja tih obećanja – naročito onih važnih i teških, kao što je, recimo, smanjenje državne uprave, javno obećano i domaćoj javnosti i već pomenutom MMF-u.

VELIKO JE DESET ODSTO: Prošle godine, naime, srpski pregovarači obećali su predstavnicima MMF-a da će administraciju smanjiti za deset odsto već od prvog januara ove godine. To se nije desilo, a ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković objasnio je početkom sedmice da je za sve kriv Zakon o smanjenju administracije, koji je „donet na brzinu“. Lošim alatom teško se obavlja posao, rekao je ministar, i time obrazložio činjenicu da nije otpušteno oko 8000 ljudi, koliko je MMF-u obećano. Za sada se ne vidi izlaz iz te neprijatne situacije: prema obećanju MMF-a, ako Srbija do kraja juna ne pruži čvrste dokaze da će smanjiti broj zaposlenih u administraciji, neće moći da povuče 380 miliona evra, koliko iznosi četvrta tranša kredita. S druge strane, otpuštanje je nepopularan posao – naročito ako je reč o državnim službenicima, koji obično (i logično) predstavljaju važno glasačko uporište svake vlasti. I kojoj je upravo obećana jednokratna pomoć u julu i za Božić, čak i u slučaju da imaju dva puta veću platu od prosečne plate građana koji pune budžet iz koga se dotična sredstva troše. Ostaće, ipak, uskraćeni oni koji imaju tri puta veću platu od proseka, što bi ih moglo ozbiljno naljutiti…

Natezanje sa MMF-om i druge (povezane) probleme (pad vrednosti dinara, skok cena, porast broja nezaposlenih, opšta nelikvidnost) trebalo bi da u drugi plan potisne dimna zavesa stvorena hiperaktivnošću predsednika Srbije i Demokratske stranke (DS) Borisa Tadića. U hroničnoj petoj brzini, Tadić stiže da se u samo nekoliko dana obrati i radnicima (kongres sindikata) i seljacima (konferencija o poljoprivredi) i poštenoj inteligenciji (konferencija „Naučna zajednica i budućnost Srbije“). Svima njima kao melem na ljutu ranu nudi, između ostalog, i prozivanje tajkuna zbog poslovanja na of–shore destinacijama i poziv na „ekonomski patriotizam“. Što ne stigne sam, dopune mediji, proglašavajući ga posrednikom u pomirenju Slovenaca i Hrvata i, uopšte, dobrim duhom regiona, ako ne i šire.

VELIKA JE I OPASNOST: U medijima je moguće pronaći upozorenja da svojom sveprisutnošću i obećanjima čija se realizacija ne nazire u doglednom roku, predsednik dolazi u opasnost da potroši svoj godinama stvarani imidž borbenog pravdoljuba („neka mi izađe na crtu“). Nema, međutim, naznaka da su ta upozorenja urodila nekim ozbiljnijim plodom.

Možda najbolji primer raskoraka između obećanja i stvarnih poteza predstavlja trenutno aktuelna priča o regionalizaciji Srbije, na kojoj Mlađan Dinkić planira da preskoči cenzus na sledećim parlamentarnim izborima. Dinkić je, kao što je poznato, nedavno osnovao Uniju regiona Srbije (URS) zajedno sa nekoliko jakih lokalnih lidera, što im, svima zajedno, prema brojnim procenama, bitno povećava izborne šanse (samom G17 plus nijedna agencija za istraživanje javnog mnjenja poodavno nije uspela da detektuje više od jedan-dva odsto podrške u biračkom telu, što je nedovoljno za ulazak u parlament). Na osnivačkoj skupštini URS-a Dinkić i Tadić saglasili su se da je za suštinsku decentralizaciju zemlje potrebno nekoliko godina, a predsednik Srbije je 2015. godinu naveo kao termin kada će se „verovatno“ steći uslovi za potrebne zakonske i ustavne promene.

Dinkić, međutim, uveliko sprovodi sopstvenu verziju decentralizacije – delom u državnoj upravi (selidba pojedinih državnih institucija iz Beograda u druge gradove), a znatno više na rečima: iz Kragujevca je već krenuo karavan URS-a koji bi trebalo da narednih meseci krstari Srbijom i u razgovoru sa građanima dođe do rešenja za model političke decentralizacije zemlje.

DOSADNE SU SEDNICE: Sve bi to možda i bilo moguće „progutati“ bez prateće neprijatnosti da rad Nacionalnog saveta za decentralizaciju, formiranog da napravi strategiju decentralizacije zemlje, nije – blokiran. Ministri članovi tog saveta su Božidar Đelić, Milan Marković, Svetozar Čiplić i – Mlađan Dinkić. Koordinator ekspertskog tima Saveta Aleksandar Popov rekao je za „Politiku“ da svi oni, uključujući i Dinkića, ne dolaze na sednice tog tela, koje, bez njihovih glasova, ne može da odlučuje.

U kampanji su i druge članice vladajuće koalicije: Rasim Ljajić testira razne raspoložive varijante (trenutno vodi dve stranke – jednu regionalnu i jednu koja ima republičke ambicije, a na prevremenim lokalnim izborima u Boru proverava i kompatibilnost sa Dinkićevom političkom formacijom). O Dačiću i njegovim socijalistima ne treba trošiti mnogo reči: „Vreme“ je već pisalo o brojnosti i raznovrsnosti aktivnosti ministra policije, naročito vikendom, a naznake promene te navike u međuvremenu se nisu pojavile. Ne odustaje, uprkos brojnim porazima, ni Srpski pokret obnove – lider stranke Vuk Drašković najavio je izborni kongres i ozbiljno podmlađivanje.

„Ni-tamo-ni-ovamo“ Vladan Batić i njegova Demohrišćanska stranka Srbije (DHSS) ojačali su svoje redove kolektivnim učlanjenjem pokreta Moja Srbija, koji predvodi glumac Branislav Lečić.

VAŽNA JE EKONOMIJA: Koliko je građanima teško, shvatili su i u opoziciji, koja je poslednjih nedelja ispovrtela nekoliko predloga za rešenje ekonomskih problema. Čak je i Vojislav Koštunica, koga analitičari u poslednje vreme svrstavaju u krajnju desnicu, na kojoj su ostali samo još radikali Vojislava Šešelja, (privremeno) odustao od apsolutnog stavljanja u prvi plan etnopsihološke teorije prema kojoj se „svaki Srbin rađa i umire sa idejom da je Kosovo kolevka srpskog društva“. Lider Demokratske stranke Srbije (DSS) nedavno je došao do nove ideje o tome šta je nacionalni interes: „Vanredni izbori i usvajanje realnog ekonomskog programa su osnovni nacionalni interes kako bi se sprečilo ekonomsko propadanje Srbije i počeo oporavak privrede.“ Koštunica je, predstavljajući ekonomski program DSS-a rekao i da su ekonomski i državni interesi Srbije tesno povezani sa Evropskom unijom i njenim odnosom prema Srbiji i Kosovu, pokušavajući, tako, da trasira „treći put“ kojim pokušava da ide bez padanja u zagrljaj ambicioznih naprednjaka.

Za sada se, ipak, ne bi moglo pouzdano reći kolike su šanse DSS-a za bezbedan prolazak tim putem. Dosadašnji koalicioni partner DSS-a, Nova Srbija (NS) Velimira Ilića, sve očiglednije prilazi Tomislavu Nikoliću i njegovim naprednjacima, sa kojima će nastupiti na lokalnim izborima u Boru 20. juna. Prema nekim procenama, bez Ilića, DSS bi mogao imati problem da pređe cenzus – što ipak nije provereno čak ni istraživanjima javnog mnjenja (bar ne onim objavljenim, u kojima su DSS i NS uvek posmatrani zajedno).

NEVAŽNA SU OBEĆANJA: Uprkos medijskim najavama, odbegli DSS-ovac Dragan Šormaz (još) nije pojačao redove Srpske napredne stranke (SNS) u kojima su se već našli neki bivši ugledni članovi drugih stranaka. Ipak, niko od njih nije dostigao (kratkotrajnu?) medijsku slavu Vladimira Cvijana, bivšeg v.d. generalnog sekretara Predsedništva Srbije koji, ipak, nije bio član DS-a, kako se prvobitno tvrdilo. A cela pompezna priča o navodnim dokazima o korupciji koje je Cvijan najavljivao, i mesec dana posle njegovog učlanjenja u SNS, ostala je, bar za širu javnost, na nivou „kad ti kažem, majke mi“. Cvijan, naime, tvrdi da je sve dokaze vezane za zloupotrebe u reformi pravosuđa dostavio tužilaštvu, što predstavnici vlasti i dalje nazivaju „praznom puškom“. Nema dokaza da je Cvijan dostavio dokaze, ali to možda nije ni previše bitno. Priča je nekoliko dana punila medije, naprednjaci su likovali i sad mogu dalje. Ne bi bilo prvi put da neka partija, bila na vlasti ili ne, neko svoje neispunjeno obećanje jednostavno gurne pod tepih i baci se na ubeđivanje birača da će im doneti razne druge blagodeti, čim, zahvaljujući njihovim glasovima, dođe na vlast.

Delimično su posustali samo (desetkovani) radikali verni haškom pritvoreniku Vojislavu Šešelju: trenutno su zauzeti unutarstranačkom borbom u kojoj, kao i obično, presuđuje Šešelj lično. Uprkos dramatičnom padu popularnosti, teško je, međutim, očekivati da i oni, onako ugruvani, čim ponovo uhvate kakvu-takvu ravnotežu, neće obradovati javnost mnogim mudrim i spasonosnim idejama – čak i ako najavljeni povratak iz Haga velemajstora marketinga koji tom strankom rukovodi ne usledi tako brzo kao što se jedno vreme najavljivalo.

Uprkos tolikim uspešnim liderima, njihovim profesionalnim timovima i kreativnim kampanjama, običnom građaninu nije ništa lakše da se, čim izađe iz kuće, vidi ulične prodavce, najnoviji kurs evra i cenu benzina, bar delimično uspešno odupre nasrtljivom pitanju: „Ima li pilota u avionu“?