U Srbiji se, možda i slučajno baš pred izbore, ubrzano radi na programu javnih radova koji bi trebalo da smanje socijalne posledice nezaposlenosti i procenat nezaposlenih
Dok čelnici Evropske investicione banke govore kako su rezultati srpske ekonomije impresivni, toliko da se može govoriti o pravom „bumu“, statistička realnost govori o milionskom broju nezaposlenih, tačnije o 1.012.245 nezaposlenih osoba (u martu 2006), ili 26 odsto aktivnog stanovništva, što bi neko zlurad takođe mogao nazvati istinskom impresijom. U Srbiji se zato, možda i slučajno baš pred izbore, ubrzano počelo s radom na programu javnih radova koji bi trebalo da smanje socijalne posledice nezaposlenosti, ali i procenat nezaposlenih. Brzina kojom se ovaj program sprovodi u našim uslovima još nije viđena: Vlada Srbije i Ministarstvo rada raspisali su 7. septembra Javni poziv za organizovanje javnih radova, rok za podnošenje projekata isticao je već 25. septembra, pregledano je 300 pristiglih projekata i odabrano 111, iz budžeta je izdvojeno 172 miliona dinara, mnogo više nego što je bilo planirano, Nacionalna služba za zapošljavanje već traga za budućim radnicima i 1. novembra javni radovi trebalo bi da počnu. Istovremeno, ministar finansija Mlađan Dinkić ne propušta priliku a da ne pomene gorući problem nezaposlenosti i obećava da će Vlada pomagati investitore koji otvaraju nova radna mesta i to sa 2000 do 10.000 evra po zaposlenom i da će, a to zavisi od (milion nezaposlenih) glasača, do 2010. godine procenat nezaposlenosti prepoloviti i spustiti na deset, polazeći od toga da on iznosi 20,8, a ne 26, kako kaže Nacionalna služba za zapošljavanje.
Zapravo, da bi se utvrdilo pravo stanje nezaposlenosti, od 2004. sprovodi se anketa o radnoj snazi što predstavlja početak procesa usaglašavanja sa evropskim merenjem statistike rada. U anketi se postavlja pitanje zvanično nezaposlenima da li su prethodne nedelje imali bilo kakav poslovni angažman za koji su dobili bilo kakvu nadoknadu. Ukoliko odgovore potvrdno, onda oni ne ulaze u stopu nezaposlenosti. Anketari su tako utvrdili da je pre godinu dana u Srbiji bilo 720.000 stvarno nezaposlenih lica, ili 20,8 odsto. S druge strane, Nacionalna služba zapošljavanja kaže da je do kraja marta ove godine prijavljeno više od milion osoba i da nezaposlenost iznosi 26 odsto. Prema anketi, skoro trećina od milion zvanično nezaposlenih radi i zarađuje, a na birou su prijavljeni samo zbog zdravstvenog osiguranja. Tu trećinu uglavnom čini onaj deo radne snage koji poslodavci i nemaju nameru da prime u stalni radni odnos, možda baš zbog tereta dažbina koje im je nametnula država. Vlada u svom mandatu nijednom nije ozbiljno pokušala, kako je najavljivala, da smanji namet države poslodavcu koji iznosi 73 odsto od plate zaposlenog, iako bi rasterećenje zarada od poreza i doprinosa bilo jedno od opipljivih rešenja problema nezaposlenosti. Vlada je, ruku na srce, stalno nudila nove programe da bi smanjila nezaposlenost, naročito starijih od 45 godina, ali pitanje je kakvi su bili rezultati tih akcija. U svom već poznatom maniru, Vlada je nagovarala nezaposlene radnike da „otkucavaju“ svoje poslodavce koji ih ne zapošljavaju, ali od toga niko nije imao koristi. Upečatljiv slučaj dogodio se u jednoj velikoj, poznatoj kompaniji, u koju je banula inspektorka rada i našavši mnogo radnika „na crno“ izgrdila ih što se ne bune i što ne traže od gazde da ih zaposli. Toliko je bila ljuta da s tim istim gazdom nije ni htela da razgovara. Neprijavljeni radnici još nisu prijavljeni, a situaciju im dodatno otežava milion nezaposlenih, kojima i sami zvanično pripadaju, a koji svojom brojnošću sve više obaraju cenu rada i svaki posao čine nesigurnim, odnosno svakog radnika lako zamenjivim.
JAVNI RADOVI: Kao jedna u nizu mera za smanjenje nezaposlenosti, u Srbiji su najavljeni i prvi javni radovi. Plan je da se na ovim radovima uposli oko 3500 nezaposlenih, a od njih 2800 nekvalifikovanih radnika, 603 sa srednjom, 42 sa višom i 83 sa visokom stručnom spremom. Prednost u zapošljavanju na javnim radovima imaće oni koji primaju novčane naknade Nacionalne službe za zapošljavanje, zatim ljudi koji duže čekaju na zaposlenje, stariji od 50 godina, kao i žene. Radovi će trajati najduže godinu dana i imaće karakter društveno-korisnog rada: sanacija divljih deponija, uređenje okoline, pomoć starima, rad u arhivama biblioteka itd. Nekvalifikovanim radnicima plata će biti na nivou minimalca – oko 8800 dinara, a stručnjacima sa fakultetskom diplomom oko 12.800 dinara, što je ispod minimalca za taj stepen obrazovanja. Ko se ne bude odazvao ovom pozivu, biće izbrisan iz evidencije nezaposlenih.
Da je istovremeno rečeno kako će i svakom poslodavcu biti zatvorena „radnja“ bude li mu se našao samo jedan neprijavljeni radnik, pretnja nezaposlenima bi imala smisla. Brisanjem sa evidencije broj nezaposlenih će sigurno izgledati manji, ali bio bi još manji da je Vlada na vreme preduzela suštinske mere za smanjenje nezaposlenosti, ili da je, na primer, ministar Dinkić održao svoje predizborno obećanje iz 2003. godine da će, ako uđe u Vladu, zaposliti 150.000 ljudi u industriji tekstila, kože i obuće.
Ovako, sama pomisao na javne radove asocira na duboku krizu, Ruzveltov new deal, tridesete godine prošlog veka, odsustvo mehanizacije. Međutim, stvari su danas malo drugačije, pa su kroz programe javnih radova prošle skoro sve tranzicione zemlje u okruženju. U nekima od njih, u Bugarskoj, Rumuniji, Sloveniji, Hrvatskoj, Poljskoj, Češkoj, ovaj program se sprovodi od druge polovine devedesetih.
Javni radovi treba da budu namenjeni tzv. tvrdom jezgru nezaposlenih, onima koji se najteže zapošljavaju, a to su po evropskim kriterijumima ljudi koji čekaju na posao preko tri godine, zatim marginalnim grupama (osobama s otežanim faktorima u nalaženju zaposlenja – zavisnicima, ljudima s invaliditetom…), starijim nekvalifikovanim radnicima. Na taj način oni ostvaruju rad na određeno vreme, stručno osposobljavanje i socijalnu sigurnost. Javni radovi jesu socio-psihološkog karaktera – ublažavaju posledice nezaposlenosti, ali bi trebalo da budu i ekonomskog – i ožive privredu. Da bi u tome uspeli, javni radovi moraju biti vrlo temeljno osmišljeni u smislu pripreme projekata, opreme, zemljišta, strukture radnika. Pripreme ponekad traju veoma dugo. Kod nas je sve obavljeno u rekordnom roku, počev od trenutka kada je neko pritisnuo taster za predizbornu kampanju.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
