"Srbija, nažalost, ima ogroman kapacitet da bude u krizi, a da se ne promeni. Ima strahovit potencijal da oseća bol, a da se ne menja. To je neverovatno"
Šta bi moglo biti zajedničko u preusmeravanju namenske proizvodnje u Kaliforniji, petrohemijske i kožarske industrije u Kolumbiji, agro i tekstilne industrije u Peruu, turizma u Irskoj, telekomunikacija u Egiptu, bankarstva i finansija u Nigeriji, restrukturiranju vojne industrije i stvaranju okruženja malih preduzeća u Rusiji, drvne industrije u Boliviji i podizanju konkurentnosti proizvođača i prerađivača voća u Srbiji?
„Mirođija“ u svim spomenutim poslovama bio je Majkl Ferbanks, jedan od šefova kompanije Monitor, predsednik Upravnog odbora konsultantske grupe OTF (On the Frontier) i već više od decenije savetnik vlada i privatnih kompanija širom sveta za primenu teorije konkurentnosti. Među njegove klijente spadaju premijeri, ministri i izvršni direktori najvećih svetskih firmi, savetovao je najviše službenike u Svetskoj banci ali i u razvojnim bankama u Africi i Južnoj Americi. Na poziv Nacionalnog saveta za konkurentnost boravio je u Beogradu, gde je predstavio srpsko izdanje svoje knjige Oranje mora (Plowing the Sea) u kojoj objašnjava izvore stalnog prosperiteta država u modernoj globalnoj ekonomiji.
„Globalizacija nemilosrdno kažnjava osrednjost, prosečnost i zato se strategija poslovne pobede zasniva na principu da tvoj proizvod ili usluga uvek budu malo bolji od ostalih na svetskom tržištu“, ovako je Ferbanks pre godinu dana na Harvardu ubeđivao u svoju teoriju konkurentnosti grupu srpskih poslovnih ljudi. Nedavnu posetu Srbiji iskoristio je da proveri jesu li ga neki od njih poslušali i da dodatnim savetima pomogne razvoju konkurentne privrede. Inače, na Ferbanksovoj teoriji o nacionalnoj konkurentnosti zasniva se i program razvoja konkurentne privrede u Srbiji koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID).
Knjiga Oranje mora počinje pitanjem: „Zašto je državama u razvoju toliko teško da većini svojih građana omoguće da budu bogati?“ A zatim sledi i odgovor: „Razlog leži u tome što je tradicionalni način takmičenja manjkav i lideri zemalja u razvoju moraju pronaći nove načine nadmetanja u globalnoj ekonomiji.“
Obraćajući se prošle nedelje u Beogradu grupi poslovnih ljudi okupljenih oko Nacionalnog saveta za konkurentnost, Majkl Ferbanks zagovarao je tezu radikalnog raskida sa nasleđenim obrascima nekonkurentnog ponašanja iz prošlosti.
Majkl Ferbanks govori za „Vreme“ o novom modelu ekonomskog takmičenja koji podrazumeva drugačiju ulogu političkih lidera, promenu mentalne matrice, organizovanje firmi u klastere (udruženja) i usredsređivanja na cilj kroz takozvani prosperitetni događaj.
„VREME„: Kako biste objasnili pojam prosperitetnog događaja?
MAJKL FERBANKS: Sadašnji model poslovanja u Srbiji zasniva se na izvozu jednostavnih proizvoda čija se proizvodnja bazira na niskoj ceni rada, plodnom zemljištu, beneficijama Vlade i suncu. Kada tako radite, onda inostrani potrošač dobija svu korist, a deoničar-vlasnik malo zarađuje i radnici loše prolaze. To je model koji postoji ovde u Srbiji.
Ali, ako vam model poslovanja glasi – „konkurisaću na svetskom tržištu svojom pameću, dobrom distributivnom mrežom, lepom ambalažom, novim brendom, kvalitetnijim odnosom sa krajnjim korisnikom“ – tada deoničar dobija jednaku vrednost kao i kupac, a deo te vrednosti dobijaju i radnici, jer tada udeo radnika u tim „pravilima druge vrednosti“ postaje mnogo važniji. To je prosperitetni događaj. U njemu svi dobro prolaze: i kupac i vlasnik i radnik.
Da li ste, boraveći u Srbiji, videli u nekim kompanijama primere prosperitetnog događaja?
Počinju da se pojavljuju i ja sam zadovoljan zbog toga. Čini mi se da Fresh&Co, kompanija za preradu voća ima sve izglede da to ostvari. Oni imaju divan proizvod, veoma visoku cenu, ostvaruju zaradu, otplaćuju svoj dug veoma brzo i kažu da deo koristi uživaju i radnici. To je odlična kompanija, jer su uzeli jednostavan proizvod poput maline koja je proizvod sunca i zemljišta i nastavili da u njega dodaju vrednost lepom bocom, kvalitetnom distribucijom, fokusom na tržište i na tome zarađuju.
Veoma sam zadovoljan jer smo, čini mi se, našli takve dve, tri kompanije u kojima se to događa, što dokazuje da je prosperitetni događaj moguć i u Srbiji.
Šta bi Srbija trebalo da učini da ima pet hiljada kompanija kao što je Fresh&Co?
To je pravo pitanje. Prvo što vam je potrebno su pametni novinari koji će o tome pisati, jer je potrebno da od ovakvih kompanija učinimo uzore za mnoge ljude. Privredni razvoj nije makroekonomska pojava. Ekonomski razvoj je sociološki fenomen, a to znači da kada ljudi vide da su drugi uspešni i oni će pokušati da to učine. Problem u Srbiji je što kada je čovek uspešan, automatski se pretpostavlja da je i korumpiran. Tu pojavu je veoma važno razjasniti: tačno je da su korumpirani ljudi bogati, ali nisu svi bogataši korumpirani. Problem je što Srbi to ne shvataju.
I deo političke elite u Srbiji zastupa tu tezu. Koliko je to veliki problem za zemlju u tranziciji?
E, pa to je pogrešno i takvi političari nisu od velike pomoći. Ako ste korumpirani imate tendenciju da budete bogati, ali ako ste bogati nemate tendenciju ka korupciji. I ako Srbija ne shvati tu razliku, neće imati uzore. A pozitivni uzori su vam potrebni da biste izveli promene. Mediji su prilično loši u stvaranju uzora jer i oni veruju u loše stvari. Ukoliko je to preovlađujuće uverenje, onda za Srbiju nema nade. Jer, do promena ne može doći bez uzora. To je sociološka pojava, ne ekonomska.
U aprilu 2003. godine na Harvardu ste kao dobru vest konstatovali da Srbija izlazi iz krize i ocenili da je idealnotipski slučaj za brzi ekonomski oporavak. U februaru 2004. loša vest je: Srbija je još u krizi…
Nema sumnje. To je politička kriza i ponekad je državama potrebno da padnu jako nisko i osete krizu pre nego što se promene i krenu na gore. Srbija, nažalost, ima ogroman kapacitet da bude u krizi, a da se ne promeni. Ima strahovit potencijal da oseća bol, a da se ne menja. To je neverovatno.
U Srbiji, među bogobojažljivim svetom, postoji izreka „trpen–spasen„…
Oprostite, to je glupo. Važno je pronaći korelaciju između kulturnih obrazaca i ekonomskog prosperiteta. Ali, to je posebna tema koju bi trebalo istraživati.
Problem Srbije je, između ostalog, što nema razvijen privatni sektor, što on nije preovlađujući i što je državna svojina još veoma jaka…
Odgovornost za inovacije i stvaranje prosperiteta leži na privatnom sektoru. Nema sumnje da ukoliko Vlada bude glavni ekonomski strateg, Srbija će biti siromašna zemlja.
Vraćam se opet na Harvard. U aprilu 2003. godine rekli ste da ako je Vlada „tata„, to je kao da svi u porodici puše marihuanu…
Tako je, imate dobro pamćenje „Pušimo marihuanu i gojimo se“, to su bile moje reči. I upravo to se događa u Srbiji. Prošetao sam ulicama Beograda, ljudi su fatalistički raspoloženi, obožavaju prošlost i to ne skorašnju, već onu od pre hiljadu godina. Ne verujete u sopstvenu predodređenost, ne verujete jedni drugima i tu su istinski problemi. To je sociološka pojava. Ako mi postavite pitanje o strategiji poslovanja, ja ću vam reći koja je ispravna. Strategiju poslovanja nije teško napraviti. Ono što je teško je menjanje mentalnog sklopa građana i države i zato su novinari važniji od poslovnih stratega.
Pre dva meseca u predizbornoj kampanji najčešće obećanje koje su srpski političari davali biračima bilo je da će povećati zarade. Oni koji su to obećavali, dobili su najviše glasova. Izborni pobednici obećavali su građanima manje bolnu tranziciju. Ima li leka za Srbiju?
Mislim da su sreća i zadovoljstvo prosečnog građanina u direktnoj korelaciji sa prosperitetom. A prosperitet će ili doći od privatnog sektora ili ga uopšte neće biti. Dok god političari budu birani zahvaljujući preteranim obećanjima, za građane neće biti dobro. Ali, mislim da je pravedno reći da Srbi imaju vođe kakve zaslužuju.
Koji su uslovi potrebni da Srbija postane prosperitetna zemlja?
Prvi je opredeljenje vaših kompanija i vaše zemlje da ostvare već spominjani prosperitetni događaj. Zatim da firme pronađu klaster (udruženje) kome pripadaju i da znaju u kom delu poslovanja im je potrebna podrška državnog sektora. I na kraju, moraju da usmere energiju na stvari koje mogu da kontrolišu: da uče potrošače, da poboljšavaju proizvod, da investiraju u ljudski potencijal.
Primenjujući vašu teoriju konkurentnosti u Srbiji je, uz pomoć USAID–a, formirano nekoliko klastera, odnosno udruženja proizvođača. Proizvođači voća i nameštaja zajednički nastupaju na evropskim sajmovima, a pojedine firme počele su da izvoze voće i u Sjedinjene Američke Države. Šta još USAID može da učini za srpsku privredu podržavajući klastere kao model za povećanje konkurentnosti?
Kao najvažnije treba da tražimo da USAID nastavi ovako da radi i sledećih deset do dvadeset godina, na duge staze. Jer, ovo je vrsta promena koje se dešavaju veoma sporo, ali su veoma pozitivne, uvek su pozitivne. To su pomaci korak po korak.
Nacionalna strategija koju pokušava da promoviše Nacionalni savet za konkurentnost prilika je da se u Srbiji povežu preduzetnici, civilni i državni sektor i tako poboljša takmičarski duh srpske privrede. Da li je to ispravan put?
Bojim se da Savet nije dovoljno glasan ili dovoljno aktivan. Sa Vladom čiji se glas još ne čuje, pojavila se prilika da Savet preuzme tu ulogu. To je bila ogromna šansa da Savet napravi veliku stvar, ali nažalost nije uspelo.
Koliko je realno očekivati da Savet preuzme vodeću ulogu u vreme političke nestabilnosti?
Mislim da je od ključnog značaja za uspeh Srbije da Savet bude aktivniji i glasniji. Nema sumnje da ekonomski rast proizilazi iz zdravih organizacija civilnog društva. To je ono što je Srbiji potrebnije sada više nego ikada pre, jer je Vlada slaba, privatni sektor je slab. Isto važi i za štampane medije. Vreme je da neko iz novina počne da se bavi ovom temom i uvek je iznova objašnjava.
U novinama u Srbiji ključni su naslovi sa katastrofičnim porukama…
Ponekad mislim da se novinari plaše da budu optimisti. Da će ih javnost, ili još gore njihovi pretpostavljeni, kritikovati zbog optimizma. Veoma je važno za zemlju da se pozitivne poruke nađu na naslovnim stranama novina. Imali ste, na primer, odličnu priču o klasteru za nameštaj koji je imao prezentaciju na sajmu u Kelnu i svi proizvođači su se vratili zadovoljni jer će imati nove poslove. Sjajan je i način na koji su oni međusobno sarađivali na tom Sajmu i potpuno nesebično pomagali jedni drugima da se prikažu u najboljem svetlu.
Ali, na pres konferenciju posvećenoj toj temi došla su četiri novinara, a vest je objavljena u dnu neke nevažne strane.
Nažalost. A ta tema je izuzetno važna jer treba pokazati na koji se način srpske kompanije takmiče kao i da je to apsolutno neophodno za prosperitet svih građana.
Novinske agencije prenele su da ste na beogradskoj pres konferenciji izjavili da smo svi u Srbiji previše obuzeti privatizacijom?
Privatizacija nije odgovor za sve. Nije bitno u čijem je vlasništvu neka kompanija. Pitanje je da li je ona konkuretna, da li ostvaruje zaradu, da li su joj proizvodi dobri, donosi li novac i da li dobro plaća radnike. Nebitno je da li je državna ili privatna, već koliko je dobra. Ali, treba reći da privatno vlasništvo obično poboljšava šanse da će neka kompanija biti bolja. Svetska banka i MMF su vam obećali da će sve biti dobro ukoliko privatizujete, demokratizujete, stabilizujete i liberalizujete. I pogrešili su. Greše. Jedino što je potrebno da uradite jeste da napravite velike i odlične kompanije. Ali, velike kompanije ne padaju sa neba.
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Godinama su kritičari vlasti mogli da rade šta hoće – vlast to nije dodirivalo. Sad vlast može da radi šta hoće – pobunu to ne dodiruje i ona se širi. Vučićev legitimitet je konačno otišao dođavola i nema nazad
Zahtev studenata je opet bio jednostavan i najnormalniji: aman ljudi, urednici, novinari, radite svoj posao profesionalno, ne zamajavajte više narod
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
