Kao da je juče bilo.
Duvala je tih dana (kobnog, videćemo kasnije) marta meseca jaka košava – na našu veliku sreću. Treba, međutim, pre taktičke analize događaja, smestiti ga u malo širi politički kontekst. Slobodan Milošević već je prvo uzbunio Srbe po Hrvatskoj i Bosni, pa opljačkao saveznu blagajnu, pa pokrenuo proces rušenja Ante Markovića, tadašnjeg saveznog premijera. JNA, tadašnja vojska tadašnje SFR Jugoslavije, deco, još se kolebala da šta bi od sebe. Da li da čuva komunizam i da pusti državu niz vodu? Da li da čuva državu, a da komunizam pusti niz vodu? Na kraju je izgubila i jedno i drugo, ne shvatajući šta se u SSSR i ostatku Varšavskog ugovora (Istočnog bloka) događa već dve pune godine. Još su se, jadni, uzdali u debele, ćelave i senilne ruske generale i čekiste. Donedavno su ih vodali kao suklate ovuda, da slave i sahranjuju Slobodana Miloševića i njegovu kamarilu. A i na taj ruski segment ćemo već doći, polako.
PRIPREMANJE TERENA: Milošević je – po običaju – pogrešno odigrao svoju va banque prolećnu partiju te 1991. godine, ali se izvukao. O tome je ova priče. U sukobu sa opozicijom, pre svega sa Vukom Draškovićem i SPO-om, Milošević je – naravno – potegao hrvatsku opasnost kao „mobilizaciju i homogenizaciju“. Prvo je u januaru 1991. pokušao da zapanji Srpstvo Vaskoliko onim filmom o Špegelju i naoružavanju Hrvata. Nešto mu to nije upalilo. Zaista neumereno i prostačko pljuvanje opozicije na RTS-u i po režimskim novinama izazvalo je SPO i ostatak opozicije i dovelo do mitinga 9. marta 1991. na „Trgu slobode kod Čestitog Knjaza“, kako to Vuk i dan-danas zove. Videvši da se to sve zajedno kreće u lošem pravcu, Slobodan Milošević smislio je nešto za šta mu se učinilo da je pakleni plan: da zalet očekivano masovnog narodnog protesta protiv njegovih prljavih medija, raznih mitevića (RTS), minovića („Politika“), brajovića („Večernje novosti“) i istih takvih kao i oni, iskoristi i okrene u svoju korist, kao vešt džudista koji se izmiče ispred protivnika i obara ga njegovom sopstvenom inercijom naleta.
Dok su Vuk i opozicija vikali i spremali svoj miting, Miloševićeva propaganda igrala je na ugroženost Srpstva Vaskolikog. Novine su donosile ludačke vesti iz nesvesti o „80.000 naoružanih hadezeovaca i Kurda“ (razumem za HDZ, ali otkud Kurdi? Oni bi trebalo da su na našoj strani, s obzirom na Turke…) koji se sakupljaju za 9. mart da nas sve pokolju usred Beograda. Kad se stvar uozbiljila, Milošević je izveo čuveni Pakrački incident: početkom marta 1991. deo Stanice milicije MUP Hrvatske u Pakracu odmetnuo se u brda; čak ni svi Srbi nisu otišli. MUP-a Hrvatske reagovao je slanjem nekih pojačanja i tamo je nastala kriza, koja će se jako brzo razrešiti bez mrtvih i ranjenih, sa nešto ispaljene municije i sa manjom materijalnom štetom, uz intervenciju JNA koja se postavila između dve strane i na kraju ih smirila. To se u Srbiji doznalo tek kasnije: tada, za vreme frke, „Večernje novosti“ Rada Brajovića objavile su vanredno izdanje sa naslovom „40 mrtvih u Pakracu!“, a „Politika ekspres“ naslovnu stranu „Rafali u narod!“. Sve je, naravno, bila laž, masna, bestidna i odmah raskrinkana, ali cilj je bio odvratiti narod od dolaska na miting 9. marta. Nije uspelo. Onda se prešlo na rezervni plan taktičke prirode.
Do podneva 9. marta na Trgu Republike okupilo se – po pouzdanoj proceni milicije – oko 40.000 ljudi. Lideri opozicije zauzeli su mesta na onom balkonu Narodnog pozorišta, sa sve ozvučenjem. Bili su tu Vuk, Dana, Mićun, Vesna Pešić, Milan Paroški (neka mi ne zamere oni koje sam zaboravio). Za to vreme ono nešto što se zvalo „Pokret žena za Jugoslaviju“ (Buba Morina, pa ona neka kojoj sam ime zaboravio i nije mi žao, ali je i ona završila kod Mire Marković u JUL-u, te već takve sojke), sve to u bundama, krenulo je bilo iz Ulice 29. novembra da podrži Slobu i JNA. Odmah su ih nazvali „Bundesliga“ i rasterali ih.
„JURIŠ„: Samo što je miting počeo, oko 12.35, operativci u civilu ubacili su u sredinu mase na Trgu Republike nekoliko punjenja suzavca CS. Milicija je tada već imala ceo Trg Republike opkoljen sa svih strana i gusto popunjen već nervoznom masom. Oficiri milicije, kako ćemo kasnije saznati, bili su protiv takvog taktičkog pristupa, poučeni iskustvom i zdravim razumom; neki od njih otkazali su poslušnost, videvši kuda vode takva naređenja, kao što se (opet kasnije) doznalo iz snimaka milicijskih radio-veza. Bili su u pravu, kako je posle ispalo, ali nisu razumeli šta je Sloba hteo, kao što to kasnije nisu razumeli ni JNA, ni Srbi iz Hrvatske i Bosne, ni veseli kapetan Dragan. Sloba je hteo haos u kome će samo on umeti da pliva – kao i kasnije.
Haos je tog 9. marta 1991. i dobio. Razbesnela masa rasterala je za dva-tri sata ulične tuče miliciju kao mačke s jebišta, sve uz Vukovo čuveno „Juriš!“ sa balkona. Nisu pomogla ni oklopna vozila, ni vatrogasci, najmanje konjica (konji su u oblaku suzavca zbacili jahače i pobegli; posle su ih jedva pohvatali po Kalemegdanu; konj i suzavac uzajamno se isključuju i zato postoje gas-maske za konje). Ideja da se masi ne ostave izlazi za povlačenje bila je samoubilačka; za miliciju, ali ne i za Slobu. Milicija je pokušala da uđe u Narodno pozorište, ali nije uspela; pa da im isključi struju, ali ni to nije uspelo; opšti utisak bio je da se nisu mnogo ni trudili.
Dok je trajala ta jurnjava, to čudo i pokora od Kalemegdana do Slavije, od Zelenog venca do Bajlonija, od Televizije do Nemanjine, Slobini ljudi pleli su svoju političku intrigu po unapred postavljenom zadatku: da se stvore uslovi za državni udar. Evo kako: celog tog dana 9. marta 1991. Slobin ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović i načelnik Generalštaba JNA Blagoje Adžić bili su na telefonskoj vezi (kako smo kasnije saznali iz objavljenih snimaka telefonskih razgovora) i procenjivali kada će nastupiti trenutak da JNA izvede tenkove na ulice Beograda. Da bi se dotle došlo, bila je potrebna odluka tadašnjeg predsedništva SFRJ od osam članova. To je bio posao Borisava Jovića: još dok do prave tuče na Trgu Republike nije bilo ni došlo, predobri i prepošteni Bora počeo je da zivka članove predsedništva i da im slaže priču kao, eto, „snage haosa i bezumlja“ napadaju Generalštab i vojsku, da je policija razbijena (što je i bio plan), da je haos i da JNA mora da interveniše. Slobini članovi Predsedništva – iz Srbije, s Kosova, Vojvodine i Crne Gore – pristali su odmah, znajući o čemu je reč; Slovenija, Hrvatska i Makedonija odbile su; ostao je Bogić Bogićević iz BiH, pošten i smiren čovek koji je odbio, nađen negde na putu ka Sarajevu. Pata karta i ništa. Posle je Vasil Tupurkovski iz Makedonije ispričao da je prozreo Borinu podvalu odmah, jer je imao prave informacije iz Beograda. Vojna bezbednost, saznaćemo i to kasnije, imala je svoje operativce raspoređene po ključnim tačkama u gradu i oni su pošteno javljali da šta se u stvari događa; načelnik Uprave tada je bio na terenu, a njegov zamenik rekao nam je kasnije da je te informacije prosleđivao „gore“, dakle Adžiću, bez komentara, kako je i red. Šta je Veljko Kadijević, tadašnji savezni sekretar za odbranu, o tome mislio, ne kaže, mada slutimo. Bilo kako bilo, u dogovoru sa Radmilom Bogdanovićem JNA šalje tenkove na ulice Beograda oko 18:30 te večeri, prvi put posle 20. oktobra 1944. (parade se ne računaju).
KRAJ TUŽNE PRIČE: Kao što je rečeno, duvala je jaka košava. To je uveliko umanjilo dejstvo suzavca CS i pomoglo demonstrantima, kao što će im pomoći i sutradan, 10. marta, kada su studenti probili kordon na Brankovom mostu i zauzeli Terazije. Pre toga je došlo do pucnjave u Kneza Miloša, kada su neki slepci iz Požarevca, milicionari, otvorili vatru na demonstrante; jedan mrtav, a dva novinara „Vremena“ promašeni dok su sedeli na krovu (pametniji deo milicije pucao je uvis). Tenkovi i oklopna vozila rasporedili su se po simboličnim tačkama centra grada. Narod se razišao, a zabezeknuta mlada vojska blenula je kroz otvore, ne znajući šta se događa. Sutradan uveče JNA se povukla iz grada, ćutke i podvijenog repa. Milicija se nije usudila da rastera studente i narod sa Terazija i nastalo je opštenarodno veselje. Uhapšenog Vuka pustilo je sutradan (čuvao ga je Naser Orić, radnik obezbeđenja Slobe Miloševića; kaže Vuk da je bio dobar i donosio mu sendviče).
Ceo taj veseli i razdragani cirkus preselio se uskoro u Skupštinu Srbije. Vlast je i dalje tvrdila da je sve to hadezeovska ujdurma i izdaja. Onaj neki poslanik pokušavao je da im ispriča čuvenu „priču s tužnim krajem“, ali ga – kukala im majka – nisu slušali, a trebalo je, jer je priča i imala tužan kraj, kako danas vidimo. Premijer Zelenović tvrdio je da – dok se opozicija i studenti natežu po Terazijama – „ustaše zauzimaju Stolac“. Proverimo mi to kod Stočana, kad tamo nikakvih ustaša nema (došli su tek mnogo kasnije). Dok se taj skupštinski cirkus odvijao, na narodno veselje, Sloba i njegovi nisu časkom časili. Kad mu državni udar nije uspeo na ulici, Sloba je prvo poslao Kadijevića u Moskvu, noćom, kradom, 12. marta 1991, da pita braću Ruse i boljševike šta sad da radimo. Tamo su mu ministar vojni Jazov i predsednik KGB Krjučkin – sve same srpske uzdanice – rekli da sačeka dok oni ne najure te izdajnike Gorbačova i Jeljcina, pa ćemo već sa Serbijom videti lako, sve u smislu (uostalom) čuvene godišnje zapovesti Političke uprave JNA od 25. januara 1991. gde se lepo kaže da su „SSSR i naučni socijalizam samo privremeno na kolenima“ i da će se dići na noge, a posle ćemo da vidimo čija nana crnu vunu prede. To se posle završilo onim operetskim pučem u Moskvi, 19. avgusta 1991. kada su Jazov i Krjučkov završili u Ljubjanki, svim Miloševićevim nadama, preuranjenim čestitkama SPS-a i uzdanjima u Rosiju uprkos. Nama su ostale one suklate od Filatova, Guskove, Žirinovskog, Jastrebova; onaj Šešeljev „knez“ Dolgoprstov, „potomak Nemanjića“ i već svi ti koje su vodali i vodaju kao međede do dana današnjeg.
Milošević je, u pokušaju da taj 9. mart i ruski debakl nekako neutrališe, 16. marta napravio novi udar i „povukao“ svoje ljude iz savezne države; itd. to više nikoga ionako ne zanima, deca su porasla, a i njihova deca rastu, živa bila.
RASPEKMEŽENE USPOMENE: Od 9. marta 1991. ostale su froncle od folklora i urbane legende. Sa onog balkona skoro svi su tu: eto Vuka – dvaput je do Vlade dogurao, drugi put čak do ministra inostranih dela – eto Dane; eto Vesne Pešić i Mićuna gde su; Milan Paroški napravio je karijeru vratolomnu i završio u nekom „reality show-u“, gde mu je od početka i bilo mesto, ali tada nije bilo takvih emisija. Ona visoka i lepa Dragana što je stajala mokra kao miš pred policijskom cisternom tog devetog marta na košavi, pred Narodnim pozorištem – nije više s nama. Držala je jadna na toj slici uzdignuta tri prsta, ona što ih je Vuk u blaženom neznanju proglasio za znak srpski, a bio je znak ustaški od 1941, kada su se sa ta ista tri prsta ustaški zastupnici u Pavelićevom Hrvatskom državnom saboru zaklinjali i slušali himnu sa tim prstićima na grudima, kako ćemo posle i svojim očima videti iz onih „slikopisa“ (filmskih žurnala NDH) koje je Lordan Zafranović iskopao iz laguma Kinoteke pre petnaestak godina. Uzaman su Vuku objašnjavali da se okani ta tri prsta (kao i Draže i četnika, uostalom); nije pomoglo, pa je tako ironija istorije opet uradila svoje, na našu bruku i sramotu. Uostalom, ne dao vam bio Bog da 1991. u Kninskoj krajini mahnete sa ta tri Vukova prsta: odsekli bi ih vam odmah! Tada su Vuka mrzeli više no Tuđmana, tamo, oko Knina.
Vukovi i Giškini ulični fighteri i četnici-početnici od devetog marta – što izginuše, što odoše u gangstere da tamo izginu, neki i od dugačke puške Stanišića. Giška Božović, „apostol hrišćanske ljubavi“ (Vuk) i poliglota (naučio je Bibliju na nekoliko jezika po evropskim zatvorima), sa kratkim „hecklerom“ pod jednim i „TT“ pod drugim pazuhom (intervjuisao sam ga tada), sve zveckajući rezervnim šaržerima po džepovima, skončao je pod Gospićem u Slobinom ratu, a ne Vukovom; još kažu da ga je s leđa ubilo, izdajom. Njegov naslednik, Dugi Lainović od Srpske garde Vukove, pao je od zemunske ruke.
Svi kasniji pokušaji reprize 9. marta ispali su jadni i farsični, sasvim u skladu sa Vukovim nepogrešivim njuhom za pogrešnu patetiku.
Deveti je mart bio jedan, jedini, nezaboravan za nas koji smo se tu nešto gurali, naivan, bezazlen, koban – ali jedina naša pobeda nad Njim sve do 5. oktobra, ako i tada… Bila su to herojska vremena, deco, pričaće vam tate i mame i bake i deke. Milošević se izvukao, doduše, ali tome smo sami bili krivi. Vuk bi jednoga dana Trg slobode kod Čestitog Knjaza proglasio za novu Marićevića jarugu, samo ako mu se namesti prilika, ama neće.
Pustimo, dakle, deveti mart istoriji i našim raspekmeženim uspomenama.
