Predlog koji je u svojim intevjuima izložila kopredsednica Zeleno-levog fronta Biljana Đorđević da se uspostavi koordinacija za stvaranje jedinstvenog fronta protiv režima između trenutno nepovezanih i autonomnih aktera, te definišu njihovi međusobni odnosi, dočekan je sa zluradošću prorežimskih medija koji su pisali o totalnom ratu dveju struja blokadera, a sa druge strane – starateljskom i zaštitničkom brigom prema čistoći i autonomiji studentskog pokreta i studentske borbe. Još jednom se pokazalo ono što znamo više od dve hiljade godina kako u ostrašćenim građanskim previranjima najpre strada jezik i da se “uobičajeno značenje reči, u odnosu na postupke, proizvoljno menja”.
Prevario se svako ko je mislio da koordinacija znači organizaciju različitih elemenata ili aktivnosti složenog sistema kako bi zajedno delotvornije delovali ili usklađenu stratešku interakciju više aktera radi postizanja optimalnog ekvilibrijuma. Naime, u Srbiji poziv na koordinaciju između opozicije i studentskog pokreta ne znači poziv na “usklađeno delovanje” ili “usklađenu stratešku interakciju”, nego u zavisnosti od političke perspektive posmatrača, ta reč znači ono što govornik izabere da znači, pa poziv na koordinaciju može značiti i poziv na podele, svađu, urušavanje, švercovanje, profiterstvo i, uz manje izuzetke, svašta nešto loše.
ŠTA KAŽE TEORIJA…
U teoriji se zahtev za koordinacijom tretira kao dosta blag i ne podrazumeva dublje povezivnje i saradnju, građenje formalnih koalicija ili čvršćih saveza; ne podrazumeva čak ni zahtev za pravednom distribucijom tereta, obaveza i dobiti. To je zahtev za strateškim usklađivanjem delovanja kako bi se ostvario neki zajednički cilj, slično kao u saobraćaju, sportskim takmičenjima ili drugim važnim sferama društvenog života. Uvek su različiti akteri morali uspostaviti mehanizme usklađivanja, prećutne ili formalne, o tome da li se vozi levom ili desnom stranom, kako se signalizira pravac kretanja, koliko će igrača biti na terenu, kada je faul i tako dalje.
Alternative za to su takozvane nekooperativne igre koje podrazumevaju nametanje kada neki akter monopolizuje igru, a drugi akteri su naterani da slede njegovu strategiju. Reč je o subordinaciji, odnosno, uspostavljanju hijerarhije prema snazi aktera ili samostalnom sleđenju različitih pojedinačnih strategija koje konkurišu jedna drugoj, a ponekad su i u sukobu.
Usklađivanje strategija različitih aktera je zahtevan posao i podrazumeva više stvari. Jedno je prepoznavanje autonomnosti aktera i razlika među njima, a drugo je definisanje zajedničkog cilja, interesa i ishoda do koga je akterima stalo. Treće je razmena relevantnih informacija kroz stvaranje zajedničke informativne osnove na kojoj se donose odluke i, konačno, poverenje da će sve strane slediti usaglašene strategije i neće ih koristiti samo u vlastitu korist. Na svakom koraku leži mina ili više njih i zbog toga je potrebno razgovarati, što je još jedna od ozloglašenih reči kada se upotrebi u srpskom političkom kontekstu.
A ŠTA GOVORI PRAKSA
Imajući sve ovo u vidu, ključno pitanje nije postoji li, makar za deo političkih aktera, zajednički cilj. Postoje makar dva: prvi je skidanje kamena s vrata rušenjem nakaradnog režima na izborima, a drugi je uspostavljanje makar minimalnih pretpostavki za funkcionisanje institucija, pre svega onih od kojih zavise pošteni i slobodni izbori, ali i onih vezanih za normalizaciju života u Srbiji. To će reći: dekriminalizacija, oslobađanje od partijskih upliva, jednakost pred zakonom, fer mogućnosti i mnogo toga sličnog.
Ključno pitanje, makar u ovom trenutku, jeste postoji li dominantan akter sa dominantnom strategijom sposoban da, bez koordinacije sa drugima, ostvari ove ciljeve ili makar da drugim akterima nametne svoju strategiju za njihovo ostvarenje.
Sa ove tačke gledišta možemo videti važnost koordinacije. Na primer, ako neki akter može sam da pobedi na izborima, pa mu za to nije potrebna koordinacija sa drugima, onda ne postoji potreba za koordinacijom. Ukoliko i neki akter ima toliku moć da prinudi druge aktere na subordinaciju, onda, takođe, ne postoji problem koordinacije, ali postoje drugi problemi. To je, na primer, do sada uspelo samo Srpskoj naprednoj stranci u odnosu na “partnere” u vlasti, ali tek onda kada je došla na vlast i uzurpirala resurse i institucije. U svim drugim uslovima potrebna je, u najmanju ruku, koordinacija ili ćemo biti suočeni sa suboptimalnim ishodima ili, jednostavnije rečeno, manjim ili većim neuspehom.
U odnosu na političku situaciju u kojoj se nalazimo, postoje dva suboptimalna ishoda. Jedan je opstanak režima na vlasti sa svim tragedijama i katastrofama koje to sa sobom nosi, a drugi je da se pobedi, ali da se time ništa suštinski ne promeni. Prva opcija je gora u odnosu na drugu, ali i druga sa sobom nosi rizike koji mogu imati drugačije posledice – možda manje tragične, ali dosta neprijatne.
Najveća dobit od koordinacije je svakako rašćišćavanje terena i učvršćivanje linija fronta prema režimu. Mnoga pitanja koja su do sada opterećivala takozvanu opozicionu i pobunjenu javnost mogu se staviti pod tepih, makar privremeno. Studentski pokret je studentski, on uživa veliku podršku i biće, makar jednim delom, transformisan u političku organizaciju koja će kandidovati svoju listu na sledećim izborima, sa kandidatima za koje smatraju da ispunjavaju uslove koje su sami studenti utvrdili i po proceduri koju su sami definisali. Dakle, pitanje da li neko želi da se prošvercuje na studentsku listu nije relevantno.
Isto tako ni pitanje bezuslovne podrške svih toj listi i stvaranje jednog fronta nije na stolu, makar u ovom trenutku. Znamo za neke opozicione desne partije koje su nas obavestile da će izaći na izbore i za stav većine drugih za koje zahtev za bezuslovnošću – u situaciji kada su mnoge stvari nepoznate – vide kao zahtev za subordinacijom i ukidanjem političke autonomije, ali su istovremeno otvorene za podršku.
Ovde je najmanje važno to što su nepoznati ljudi na listi – važnija su pitanja forme buduće političke organizacije, načina donošenja odluka, kakav će biti mandat vlade itd. Uprkos raširenim verovanjima, političke partije, makar neke, imaju svoje vrednosti, politike, procedure i forume donošenja odluka i ne mogu se obavezati na nešto mimo toga. Svako će ponaosob odlučiti da li želi da sledi svoju ili nečiju individualnu strategiju ili hoće da svoju strategiju uskladi sa drugima i sa kim tačno, a za svoj izbor će snositi odgovornost. U međuvremenu, moguće je definisati i razjasniti međusobne odnose i, u skladu sa tim, otvoriti prostor za koordinaciju po mnogim pitanjima i zbiti redove na frontu pre raspisivanja izbora.
PRIMERI KOORDINACIJE
Postoji više oblasti u kojima takva koordinacija može dati rezultate, jer režim će lakše pasti ukoliko dođe do koordinisanih pristiska ili koordinisane odbrane različitih linija fronta. Evo nekoliko načina na koji se mogu koordinisati aktivnosti.
POVEĆANJE PRITISKA NA VLAST
Studentski pokret je pokazao zavidnu sposobnost da vrši pritiske na vlast na ulici, društvenim mrežama i preko različitih društvenih grupa sa kojima se koordiniše. S druge strane, opozicione partije su pokazale da mogu da mobilišu značajnu podršku protestima, znaju da koriste procedure i institucije za vršenje pritiska i što je još važnije s obzirom na prirodu vlasti – da vrše pritisak u međunarodnim forumima u kojima učestvuju i u kontaktu sa sestrinskim partijama. Bolja koordinacija u ovom pogledu može da dovede do važnih pomaka u pogledu mnogih tema, a mnoge prilike, poput pravovremenog izbora novih članova REM-a, već su propuštene.
ZAŠTITA ŽRTAVA VLASTI
Nekoordinisana zaštita žrtava vlasti dovela je do nejednakog tretmana građana koji su se pobunili protiv režima, u zavisnosti od toga kojoj grupi pripadaju. Ovo je posebno važno usled pojačane i sada već neselektivne represije režima. U nekom trenutku se nije više znalo ko je sve u pritvoru i za šta je optužen, ima li od čega da živi, ko je sve izgubio posao… Najbolniji primer je sramotno zanemarivanje novosadske grupe aktivista optuženih da su 14. marta hteli da ruše ustavni poredak, od kojih polovina ne može da uđe u zemlju pod pretnjom sulude optužnice, a polovina je u kućnom pritvoru. Ali u pitanju su i drugi ljudi čija sudbina nije toliko u fokusu javnosti, a nekima je naneta nepopravljiva šteta.
RAZMENA INFORMACIJA
Najvažniji uslov donošenja dobrih odluka jeste informaciona osnova na osnovu koje se odlučuje. Različite grupe i pojedinci imaju različita iskustva, pristup različitim informacijama i dele ih na različite načine. To često proizvodi nesporazume i vodi do predvidivih oblika zloupotreba. Društvene mreže usložnjavaju problem. Koordinisana provera i deljenje prikupljenih informacija može ublažiti ovaj problem, ali i dovesti do efikasnijeg delovanja na svim frontovima protiv režima. Parlamentarne partije, na primer, imaju pristup informacijama koje im kroz poslanička pitanja omogućava prisustvo u institucijama.
IZBORI I OKO IZBORA
Pored toga što se ne zna kada će biti raspisani, neizvesno je i pod kojim uslovima će biti raspisani, kakav će biti izborni dan i kako će izgledati dan posle izbora. Iskustva sa lokalnih izbora u Zaječaru i Kosjeriću, kao i dolazećih u Negotinu i Mionici, govore da vlast nije spremna da organizuje koliko-toliko poštene izbore, niti da možemo biti sigurni da će vladajući režim predati vlast “samo na osnovu izbornih rezultata”.
Nema nikakve sumnje da će vlast upotrebiti sve resurse da “ostane u sedlu”, a odgovor na to će zahtevati visok stepen angažovanosti svih aktera na svim frontovima: uličnom, institucionalnom, pravnom, međunarodnom.
NENAPADANJE
Ovo je minimum koordinacije potreban da bi se više obraćali biračima koji žele da promene stranu ili koji do sada nisu izlazili na izbore, a manje jedni drugima. Konfuzija koja se stvara stalnim diskvalifikacijama i optužbama, najčešće kolektivnim, može dovesti do sumnje u uspeh, a može se razrešti bez jednosmerne komunikacije.
Autor je narodni poslanik ZLF-a
