Kada je strah prvi put slomljen

Šta 9. mart znači građanima Srbije? Onima koji su mlađi od 35 godina baš ništa, osim manje-više dosadnih priča roditelja, neposrednih učesnika, koji su, opet, na isti način kolutali očima dok su, kao mladi, slušali priče svojih roditelja o Drugom svetskom ratu. Nisu te priče dosadne same po sebi, ima tu dramatike, krvi i suza, zanosa, ali i herojski epovi dovode do neminovnog zamora slušalaca ako se večito ponavljaju.

Za one između 35 i 45, ili koju godinu više, famozni 9. mart je kao nekakvo mutno sećanje na nešto što je delovalo, a i bilo je sudbonosno, što je slutilo na neku promenu koja je, ispostaviće se, ispala strašna.

foto: zoran sinko

Za starije, otprilike od 50 pa nadalje, 9. mart je uglavnom jedan od onih datuma u životu kada se svako seća gde je bio i šta je radio. Doduše, brzo će se ispostaviti da je to bio samo prvi takav datum i da će se narednih meseci i godina nagomilati više onih dana koji će im sudbinu odrediti mnogo drastičnije nego 9. mart.

KAKO JE POČELO

Studentski dom „Patris Lumumba“, Zvezdara, Beograd, jutro 9. marta 1991. godine. Sve se talasa, sa skoro svakog prozora trešti radio B92, gomile studenata uzavrele krvi spremaju se da krenu ka centru grada. „‘Ajmo da rušimo Slobu!“ „Što ja, rušite ga vi koji ste ga dizali.“ „‘Ajde bre, uvek ti nešto kenjaš, idemo.“ Potpisnik ovih redova je ipak krenuo sa prijateljima, usput ih zlobno peckajući pitanjima da li se sećaju kako je bilo kada su prethodnih godina išli, kada ih je Sloba zvao, da brane Partiju od Slovenaca, Kosovo od Albanaca, da mu se dive na Ušću, i šta li već sve beše na meniju.

Na Trgu Republike, u masi do tada viđenoj samo na utakmicama (oni koji su išli na Miloševićeve mitinge videli su i veću), sve razlike su se istopile i više nije bilo važno ko je za Vuka, ko za demokrate, ko je komunjara a ko četnik, bilo je još jedino važno protiv koga si.

Suva faktografija kaže da je između pedeset i osamdeset hiljada demonstranata bilo na trgu, sa balkona Narodnog pozorišta govorili su Vuk Drašković, Borislav Mihailović Mihiz, Leon Kojen, Žarko Jokanović, Milan Komnenić, Milan Paroški… Tražene su ostavke čelnika Televizije Beograd zbog odvratne propagande koja se sa Slovenaca, Hrvata, Albanaca i inih prelila i na sve one koji su, iz bilo kog razloga, bili protiv Miloševića. Onda je policija napala demonstrante vodenim topovima, pendrecima i suzavcem, posle čega je nastao haos. Vuk Drašković je komandovao juriš, ali i bez njegove komande desilo se nešto do tada nezamislivo: prvi put posle 45 godina ljudi nisu ustuknuli pred policijom, već su joj se suprotstavili. Letele su kamene kocke, prevrtani kontejneri, goreli su automobili, pucali su izlozi, otimana su policijska vozila i oružje od policije. Demonstranti nisu ustuknuli, na mnogim mestima povlačila se policija. Neredi su buktali širom centra grada, čula se pucnjava iz vatrenog oružja do uveče. Kroz vene su šibali adrenalin i opojni osećaj da je strah slomljen, da se dešava nešto veliko što za naših života nikada nije bilo, da je murija prvi put dobila batine, da će se nešto promeniti.

Te večeri prekinut je program Studija B i radija B92, a desilo se još nešto do tada nezamislivo – na ulice Beograda su izašli tenkovi.

foto: imre sabo

Bilans 9. marta bio je krvav, poginuli su 18-godišnji Branivoje Milinović i policajac Nedeljko Kosović (54), suštinski prve žrtve budućih jugoslovenskih ratova. Stotine ljudi bilo je povređeno i ranjeno, i među demonstrantima i među policijom. Uhapšen je Vuk Drašković, kao i stotine demonstranata.

KAKO SE NASTAVILO

Sutradan je vlast pokušala da se konsoliduje, organizovani su mitinzi podrške Miloševiću širom Srbije, ali duh pobune bio je pušten iz boce i nije se u nju vratio. Državna propaganda postala je, što je teško bilo zamisliti, još odvratnija nego što je bila, pa su demonstranti bili „fašisti“, „rušitelji“, „saradnici balista“ itd, ali to je samo hranilo gnev.

Tenkovi su povučeni, studenti su prvo iz Studentskog grada na Novom Beogradu, potom i iz drugih studentskih domova, nagrnuli ka gradu i preplavili Terazije, gde će ostati sledećih nekoliko dana. Kilavi miting pristalica SPS-a održan je na Ušću 11. marta, ali poziv ministra Dušana Matkovića Miloševićevim sledbenicima da krenu ka gradu i obračunaju se sa studentima nije se primio među mitingašima. Očigledno im je bilo jasno ono što Matkoviću nije – da su energija i bes koji su ključali na Terazijama bili mnogo jači od njihovih motiva.

Ta energija se mogla opipati u vazduhu na Terazijama, nepregledna masa je aplaudirala govornicima, zviždala na pomen svakog omraženog imena, skandirala „Bando crvena“ i „Slobo Sadame“ (besmislenog li poređenja, ali tada je Irak bio „u pucnju“, tek što se završila prva epizoda rijaliti rata – kada je Amerika napala Irak početkom 1991, taj rat je uživo prenošen).

Lako je o naivnosti demonstranata suditi iz ove perspektive, posle mnogo godina i bezbrojnih protesta i mitinga, ali tada, prvi put, zaista je izgledalo da je nada tu, na dohvat ruke, da će se nešto promeniti i da bolji dani dolaze. Studentima su se pridružili i mnogi „obični“ građani, podršku im je dalo bezbroj javnih ličnosti, naučno-nastavno veće Beogradskog univerziteta odlučilo je da prekine nastavu. Studenti su demonstrirali i u Nišu i Kragujevcu.

Već 12. marta Skupština Srbije usvojila je većinu zahteva studenata, čelnici TV Beograd podneli su ostavke, sledećeg dana ostavku je ponudio i ministar policije Radmilo Bogdanović. Vuk Drašković je pušten iz zatvora, opozicija je držala miting na Trgu Republike, dok su studenti kampovali na Terazijama, mada je bilo očigledno da su im želje i zahtevi skoro identični.

Borisav Jović, predsednik Predsedništva SFRJ, koji je izdao naredbu da tenkovi izađu na ulice, podneo je ostavku 15. marta ne pominjući ono što se dešavalo u Srbiji prethodnih dana. Ličilo je na pobedu, brzo će se ispostaviti Pirovu.

POČETAK NEKE DRUGE ISTORIJE

U intervjuu „Vremenu“ u broju od 18. marta, pisac Borislav Pekić je, sumirajući 9. mart i dane posle toga, rekao: „Celu noć pitao sam se, prvo, da li je ovo uistinu istorijski neki trenutak. Ustežem se od pomisli da jeste, s obzirom na to da smo mi puni istorijskih trenutaka, da smo pomalo morbidno vezani za istorijske trenutke i da svašta nazivamo istorijskim trenutkom. S druge strane, imam osećaj da je ovo zaista trenutak srpske istorije, bez obzira kako i čime će se završiti…“

I bio je trenutak, ali se završilo kako se završilo. Nije bilo sličnih prethodnih iskustava u životu na osnovu kojih bi se sudilo, pa je teško bilo tada razumeti da je u vazduhu visila zla krv, koja je 9. marta prokapala, a ubrzo počela da teče potocima. Deveti mart je ubrzao stvari koje su očigledno već bile spremne. I slovenačka Teritorijalna odbrana, i hrvatsko oružje, i JNA da pređe pod Miloševićevu kontrolu.

Franjo Tuđman i Slobodan Milošević sastali su se u Karađorđevu 25. marta. Šta su se tačno dogovarali nikada se nije saznalo, ali po onome što je usledilo, nije teško pogoditi. Deluje da su zaključili kako se ne može dopustiti da vlast ugroze stihijski protesti poput onog 9. marta, pa je bolje što pre zabaviti ljude drugim jadom.

Šta je bilo posle, dobro je poznato. Mnogo je onih koji su se u Miloševića kleli u godinama raspleta, pa se predomislili i protiv njega demonstrirali 9. marta, ali još uvek su se tog marta kleli da će ići da brane Knin, samo što niko od njih nije verovao da će morati stvarno da ga brani. A kada je đavo došao po svoje, kasno je bilo za kajanje.

foto: m. cvetković / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

U rano proleće 1993. društvo iz Doma krenulo je po inerciji na Marakanu, da gleda neku Zvezdinu utakmicu, mada je i fudbal već bio izgubio smisao. Neko je rekao: „‘Ej, 9. mart je, ‘ajde da prevrnemo neki kontejner, valja se.“ Gorak smeh, ali više ništa nije bilo smešno.

NIKAD SE NE ZNA

Ima onih koji porede sadašnje i ondašnje vreme. Deluje da su problemi isti – Kosovo, televizija, izbori, autokratski vladar sa svemoćnom partijom koja sve kontroliše, loši odnosi u regionu, ali to su nategnute paralele. Ako je do poređenja, od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000. prošlo je devet i po godina. Mnogo je to vremena, ali te godine pune ratova, mrtvih, izbeglih, zločina, mržnje, bede, bezbroj demonstracija uz tuče sa policijom, nasilje, suzavac, vodene topove, mrtve, prebijene, uhapšene, kao da su i mnogo duže trajale.

Za devet godina Vučićeve vlasti, najozbiljnije demonstracije su bile one prošlog leta. Cinici tvrde da su izbile jer je Vučić bahato najavio novi lokdaun, pa se omladina razjarila što će im opet zatvoriti klubove i splavove. Kako god bilo, sadašnja opozicija nikakvog udela nije imala u organizovanju tih protesta. U Nemačkoj, Holandiji i nekim drugim evropskim zemljama je bilo mnogo ozbiljnijih protesta i sukoba sa policijom tokom korona krize. Toliko o novom 9. martu. Mada, nikada ne treba zaboraviti da 8. marta 1991. niko od onih koji su se spremali da sutradan krenu na demonstracije ni sanjao nije da će se onakav 9. mart dogoditi.

Posle tri decenije, reklo bi se da je ovo nekako staračka godišnjica, koja se tiče samo onih od 50+, pomenutih na početku teksta. Od ondašnjih lidera opozicije neki više nisu živi, neki nisu na javnoj sceni, a i oni koji jesu, bolje bi bilo da nisu. Kako stvari stoje, kada se jednog dana nešto u ovoj zemlji bude temeljno menjalo, to će učiniti oni koji su dovoljno mladi da 9. mart u sećanju i nemaju. Što možda i nije loše, ostali su previše zatrovani istorijom.