Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) na 17. Kongresu koji se održava 26. juna bira novo rukovodstvo. Predstojeći izbori za predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji dolaze u trenutku kada radnička prava trpe snažne pritiske, a sindikalna scena se suočava s problemima legitimnosti, transparentnosti i poverenja članstva. I dok deo članova traži obnovu i demokratizaciju, drugi podržavaju kontinuitet i dosadašnju politiku kompromisa s vlastima.
Očekivanja od novih izbora su velika, ne samo unutar Saveza već i u širem društvenom kontekstu. Radnici u javnom i privatnom sektoru, suočeni sa nesigurnim ugovorima, niskim platama i sve većim troškovima života, traže jasnije odgovore i vidljiviju borbu sindikata. U tom smislu, izbor novog predsednika ne posmatra se samo kao formalna procedura, već kao potencijalna prekretnica – prilika da se preispita uloga Saveza i njegov stvarni kapacitet da zastupa interese zaposlenih.
Na lidersko mesto u ovom sindikatu pretenduju tri kandidata. Prvi je Ljubisav Orbović, aktuelni predsednik koji je na toj funkciji već 18 godina, od 2007. godine, zatim Zoran Mihajlović, sadašnji generalni sekretar ove organizacije, kao i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, koji je sagovornik “Vremena” pred predstojeće izbore.
Dok se na Orbovića i Mihajlovića gleda kao na kandidate koji su bliski vlastima, Vukovićevo ime se vezuje za promene koje su neophodne ovom sindikatu, koji se u jeku građanskih protesta u proteklih osam meseci nit’ vidi nit’ čuje.
Izbori će, prema prognozama, biti neizvesni, a 339 delegata će tajno odlučivati o predsedniku koji će trasirati put SSSS-a u narednom periodu, u uslovima sveopšteg građanskog bunta protiv aktuelne vlasti.
“VREME”: Očekujete li fer izbore?
DUŠKO VUKOVIĆ: Ja sam pristalica demokratskih principa. Imamo tri kandidata i mislim da veliki problemi koji se vide na nacionalnim i lokalnim izborima ne treba da se prenesu u sindikat. Nas spaja jedan interes, a to je interes radnika, borba za njihova prava i unapređenje njihovog položaja. Ne treba da nas interesuju afiniteti prema određenim političkim strujama, ideologijama i strankama. Mada, moramo da shvatimo da će određeni broj članova Kongresa glasati na osnovu svog političkog afiniteta. Verujem, ipak, da će većina delegata videti šta je interes sindikata i tako ću nastupati – sa idejom sindikalnog jedinstva. Ukoliko se podelimo ili ukoliko neko sa strane utiče, to znači da od uspeha sindikata nema ništa.
Moram da priznam i da su neki segmenti u sindikatu potpuno zakazali. Više su se vodili “hladnom birokratijom”, uz skriveno navijanje i podršku vlastima. Želim to da promenim u narednom periodu.
Koliki je bio uticaj vlasti na sindikat u prethodnom periodu?
Kritika na račun sindikata u smislu pasivnosti ili naklonosti prema vladajućim strukturama nešto je od čega ja ne bežim. Kada realno sagledamo nekoliko prethodnih godina, pa čak i decenija, mi smo poslednju veliku aktivnost i publicitet imali na protestima povodom usvajanja Zakona o radu 2014. godine. Ne sporim da su pojedini delovi organizacije usporavali ili umanjivali aktivnosti kojima bi sindikat trebalo da se bavi. Mislim da zbog toga veći deo društva ne zna za šta se mi zalažemo. Nismo dovoljno vidljivi, niti prepoznatljivi, pa se izvodi zaključak da smo pasivni. To je ono na čemu ću posebno raditi.
Decenijama su radnici u Srbiji nezadovoljni platama. Kako vi u sindikatu gledate na trenutni nivo zarada u Srbiji?
Generalno, radnici u Srbiji nisu zadovoljni nivoom svojih zarada, pa tako ni njihovi sindikati. Zarade ne podmiruju osnovne potrebe porodica, a realni životni troškovi su daleko iznad ne samo minimalne i medijalne zarade, već i prosečnih. Nepobitni statistički podaci to govore. Jedan drastičan primer to potvrđuje: u septembru prošle godine 18,3 odsto zaposlenih od ukupno 2.350.000, primilo je neto zaradu do 50.000 dinara. To znači da je čak 435.000 zaposlenih primilo minimalac. Još drastičnije je bilo 2022. i 2023. godine kada je između 500 i 600 hiljada zaposlenih bilo na minimalcu. Još jedan podatak, tragičan po radnike na minimalcu – ukupne desetogodišnje zarade radnika na minimalcu bile su za više od 10.000 evra manje od ukupnih troškova minimalne potrošačke korpe. A ta korpa je mizerna, neprimereno siromašna. Na ovo valja dodati kao zaključak da dve trećine radnika u Srbiji ima nižu zaradu od prosečne, a u prosečnoj potrošačkoj korpi koja je donedavno bila niža od prosečne zarade nema nijednog sezonskog voća, niti član tročlanog domaćinstva može popiti više od decilitar tečnosti – vode i sokova – dnevno.
Kako komentarišete praksu da predsednik Republike najavljuje iznose minimalca i kako to utiče na pregovaračku ulogu sindikata?
Povećanja zarada ne prate rast potrošačkih cena, energenata, komunalnih i drugih usluga, cena hrane, te bilo kakva najava većeg minimalca u evrima ne znači mnogo pre svega radnicima. Oni plate primaju u dinarima, kupuju i plaćaju u dinarima – i očigledno nije jasno zašto Predsednik Republike u zemlji koja ima svoju monetu najavljuje povećanje u drugoj valuti. I generalno nije jasno zašto on, koji po zakonu nije nadležan da odlučuje o minimalcu, to radi. Poradovali smo se prošle godine kad se nije “mešao”, ali svakom “radovanju” dođe kraj. Stara praksa da predsednik najavljuje, odnosno da faktički odlučuje koliki će minimalac biti naredne godine za nas u sindikatu nije prihvatljiva jer obesmišljava pregovore sindikata, poslodavaca i Vlade Srbije. Mi u sindikatu, u ime radnika, imali smo i imamo uvek predlog i ozbiljnu argumentaciju tokom pregovora za minimalac, svakako uvek veći od najavljenog iznosa i nije nam jasno zašto se nama uskraćuje zakonito pravo da odlučujemo o minimalcu, a drugi prisvaja nezakonite prerogative. Quod licet Iovi, non licet bovi. Što je dopušteno bogu, nije dopušteno volu.
Studentski protesti zahvatili su čitavu Srbiju. Kako kao sindikalni predstavnik gledate na te proteste?
Studentski protesti su dragocen izraz građanske i demokratske svesti mladih ljudi, i kao takvi zaslužuju poštovanje, pažljivo slušanje i ozbiljan dijalog. Mada ljudi koji danas protestuju nisu samo studenti – oni će uskoro biti radnici, profesori, lekari, inženjeri, naši članovi, a pre svega budućnost ovog društva. Na šta god da se odnose njihovi zahtevi – na obrazovni sistem, slobodu medija, institucionalne odgovornosti ili borbu protiv nasilja – duboko su povezani sa temama koje sindikat godinama ističe: dostojanstvo, socijalna pravda, odgovornost i pravo na život u uređenom društvu.
Mi u sindikalnom pokretu prepoznajemo njihovu borbu kao deo šire borbe za pravednije i humanije društvo. Naš odnos prema studentima nije samo solidaran – on je prirodan, organski i partnerski. Mladi, jednom rečju, traže budućnost – mi im ne smemo okrenuti leđa.
Sindikati se često suočavaju s kritikama da su pasivni i previše bliski vlasti. Kako odgovarate na te optužbe i šta bi trebalo da bude glavni pravac delovanja sindikata?
Kritike koje govore da su sindikati pasivni ili bliski vlasti nisu nove i ne bežim od njih. Naprotiv, shvatam ih kao ozbiljno upozorenje, jer kada radnici izgube poverenje u sindikat, to ne znači samo krizu organizacije, več i krizu borbe za radnička prava. Svakako da je deo sindikalnog pokreta zakazao. Način na koji ćemo povratiti poverenje radnika jeste da delima pokažemo da smo, bez kompromisa, na njihovoj strani. U svim aktivnostima i prilikama sindikati treba da pokažu da rade za radnike, a ne da su hladna birokratija u službi vasti. Sindikat, kako ga ja vidim, mora da bude kičma otpora, snaga solidarnosti i uverenje da rad ipak može da donese dostojanstven život. To je put kojim sindikat treba da ide svestan da poverenje dolazi sporo, ali se vraća kroz doslednu borbu.
Kako komentarišete aktuelnu situaciju sa stranim radnicima u Srbiji i kakva je uloga sindikata u zaštiti njihovih i domaćih radničkih prava?
Moramo da priznamo da je iz Srbije u poslednjih 20 godina ekonomski emigriralo više od 600.000 ljudi, da je blizu tog broja bio veći broj umrlih nego rođenih, i taj nedostatak je sada vidljiv u tome što nam dolazi sumnjiva radna snaga sa strane. Imamo zvanične podatke da je ove godine došlo 60.000 do 70.000 ljudi iz inostranstva, ali imajući u vidu da država ne upotrebljava sve mehanizme i da mnoge agencije na crno dovode ljude, procenjujemo da je taj broj ljudi veći za 10 ili 20 odsto. Dolazili su čak ljudi iz Kambodže ili Vijetnama na crno. Ko zna koliko preduzeća, pogotovo iz građevinarstva, angažuje radnike iz Indije i iz Pakistana. Moravski koridor je pun stranih radnika i to je još jedan problem – nepostojanje kolektivnog ugovora i nekorišćenje mehanizama nadzora. Ljudi rade po 14, 15 sati dnevno, borave u smeštaju koji je ispod svakog nivoa.
I to je glavni problem u aktivnosti sindikata – nemogućnost da vas politička elita i svet kapitala prizna kao ravnopravnog partnera. Deklarativno da, ali u praksi ne, i to se vidi kroz rad Socijalno-ekonomskog saveta. Vidimo da je to Potemkinovo selo, slika za javnost da ste nekoga pitali ili konsultovali, a u stvari samostalno donosite odluke.
