Kad procure informacije

Pre svega, još od februara prošle godine poznato je da je Branko Lazarević u svom svojstvu šefa kabineta ministra unutrašnjih poslova pod sumnjom da je održavao vezu sa Rodoljubom „Mišom Bananom“ Radulovićem, čovekom poslovno bliskim (da se tako izrazimo) Darku Šariću, kokainskom baronu i veletrgovcu ako ne od planetarnog, a ono svakako od evropskog značaja. Sve je to lepo pisalo u novinama i nije bilo demantovano, barem ne onako žestoko i odlučno kako se dalo očekivati s obzirom na ozbiljnost sumnji.

Tek sada počinjemo da se pomalo razabiramo u tim poslovima: tada, pre godinu dana (za policajce svakako još mnogo ranije) nije bilo na vidiku prevremenih izbora, Ivica Dačić bio je od neke koristi Aleksandru Vučiću i sve je bilo lepo. Sada doznajemo od Branka Lazarevića da ga je njegov ministar, Dačić, to jest, upoznao sa Mišom Bananom i sugerisao mu „da mu se nađe“ ako ustreba. Po onome što je do sada „procurilo“, to jest bilo marljivo plasirano iz predistražnih radnji, izgleda da se Lazarević bio „našao“ Miši Banani i te kako. Dvojica okrivljenika iz iste afere kažu u svojim iskazima kako čujemo, da ih je Lazarević u jednom trenutku upozorio da su pod merama policije i ostalih službi, da „pobacaju telefone“ i da prekinu kontakte sa Šarićem i njegovim ljudima. Lazarević će sada reći da je do tog podatka – o merama i presretanju komunikacija – došao preko Borisa Gare, načelnika Odeljenja za specijalne istrage u Upravi kriminalističke policije. Boris Gara pozvan je na informativni razgovor i ubrzo pušten, pošto je ispričao šta je imao; kažu da će sačekati odluku o mogućem postupku protiv njega; pretpostavlja se da je suspendovan do te odluke. Branko Lazarević, pak, saslušavan je izvesno duže vreme (nekih skoro dvanaest sati) prvo na policiji, a zatim i u Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, pa je pušten na slobodu pošto mu je oduzet pasoš, pošto je upozoren da ne napušta mesto boravišta i da se ima javljati na policiju svakog prvog ponedeljka u mesecu (nije valjda!). Zabranjeni su mu približavanje i bilo kakva komunikacija sa još četiri lica (osumnjičeni i svedoci), od kojih za jedno još ne znamo ko je. Specijalno tužilaštvo sada će sedeti i preživati taj predmet dok ne odluči šta će dalje, mada ima sve elemente, barem za tu dvojicu sada poznatih. Tu se sada pojavljuje i ime Svetislava Bate Đurovića, bivšeg načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK), koji da je bio u nekoj vezi sa nekima od osumnjičenih, a pritom blizak i bivšoj ministarki pravde Snežani Malović. Ona je dosta nervozno demantovala te insinuacije. Sve se nešto čini da će se i u ovom slučaju čekati na ishod izbora od 16. marta, ali to je druga priča, o kojoj na drugom mestu u ovom broju „Vremena“.

I ŠTA NIJE U REDU: Šta imamo do sada kao materijal za na sudu održivu optužnicu? Imamo priznatu i inače dokazivu osnovanu sumnju da je operativna bezbednost policijske akcije prema Darku Šariću i saučesnicima u švercu kokaina i u pranju kokainskih novaca bila probušena i to je do sada prilično jasno. Em su priznali, em tužilaštvo tvrdi da ima čak 130 nekakvih diskova sa snimcima i prepisima kompromitantnih telefonskih i drugih komunikacija na tu temu. I šta se desi? Desi se to da dvojica aktera budu pušteni na slobodu, iako se za mnogo manje osnovane sumnje dobija pritvor od 30 dana bez razmišljanja i velike priče. Tu nešto nije u redu: jesmo li mi svesni da je trenutno najvažnija akcija prema organizovanom kriminalu (planetarnog značaja po svemu) bila ozbiljno ugrožena izdajom iz samog srca sistema bezbednosti? Da se razumemo: šef kabineta ministra unutrašnjih poslova veoma je značajna ličnost. Kroz njegove ruke prolaze podaci o svemu; on filtrira ono što ministar treba da zna i o čemu treba da odluči; on je veza ministra sa direktorom policije, sa Upravom kriminalističke policije i ostalim organizacionim jedinicama MUP-a. Treba sa izvesnošću pretpostaviti da je slučaj Šarić bio (i ostao, nadamo se) prioritet MUP-a i ostalih službi, pa da su podaci o razvoju akcije prema Šariću nužno stizali na sto šefa kabineta ministra, koji se – kako čujemo – „našao“ Darku Šariću.

Šta bi osumnjičeni i okrivljeni mogli da kažu u svoju odbranu? Lazarević će reći da je postupao po sugestijama svog ministra Ivice Dačića i da se „našao“ pri ruci Miše Banane, mada bi to bila prilično jeftina odbrana. Naime, jedan šef kabineta ministra unutrašnjih poslova trebalo bi da zna bolje i više, da sada ne ulazimo u neprijatne detalje. Njega Šarićev advokat Radovan Štrbac i poslovni prijatelj Mile Jerković (odranije poznat organima) u svojim iskazima navode kao čoveka koji ih je upozorio da prekinu svaki kontakt sa Šarićem, jer da su pod merama. Boris Gara je u nešto boljem položaju: on će reći (verovatno je i rekao) da je u „neobaveznom razgovoru u izvesnom kafiću na Slaviji“ ispričao Lazareviću da dokle je akcija stigla, šta se čulo i doznalo o Šariću i njegovima itd. Ali, može da kaže Gara, on je to pričao jednom šefu kabineta ministra, čoveku za koga nikako nije mogao da pretpostavi da će te podatke preneti Šarićevim ljudima (daleko bilo!). Konačno, Lazarević je Gari bio nadređeni…

To bi bilo u redu – pod uslovom da akcija prema Šariću nije bila organizaciono uređena onako kako se to radi u takvim velikim poslovima. Znaju policajci veoma dobro kako se te ozbiljne radnje rade; ovako se ne rade. Setimo se akcije „Svedok“ iz koje je posle atentata na Zorana Đinđića logično i prirodno nastala akcija „Sablja“. U akciji „Svedok“, s obzirom na stvarnu opasnost da bude kompromitovana po unutrašnjim infiltriranim obaveštajnim pozicijama Zemunaca i Legije, formirana je posebna radna grupa, izdvojena čak i fizički – a tek zaštićena kontraobaveštajno! – iz strukture MUP i BIA, sastavljena od višestruko proverenih operativaca. Ti su ljudi spakovali sve, omogućili Specijalnom tužiocu Prijiću da obavi sve i da početkom marta 2003. bude spreman. Čak je i u tom slučaju bilo došlo do curenja informacija koje su uzbunile Zemunce i Crvene beretke, tako da su se oni negde oko 8. marta 2003. naglo povukli u ilegalu, „ispod radara“, pobacali sve telefone i ustanovili novu mrežu komunikacija. Dok su MUP i BIA tu mrežu pronašli, premijer je već bio ubijen; ali je akcija „Sablja“ bila uspešna – ako je to neka uteha.

SPOTICANJE I ŠTUCANJE: U slučaju ove akcije prema Darku Šariću i njegovim saradnicima, očito se nije postupalo na isti način. Od početka se osećaju izvesna spoticanja, štucanja i neodlučnosti. Deo tih poremećaja vezuje se za potmule i podzemne sukobe u vezi sa MUP-om i Upravom kriminalističke policije poslednjih nekoliko godina; za borbe ko će koga kontrolisati, kako i zašto. Zašto? Zato što je politika u igri, jer da nije, Branko Lazarević bio bi još pre godinu dana ljubazno pozvan da policiji dobrovoljnim iskazom pomogne oko te stvari sa Jerkovićem i Štrpcem i Mišom Bananom. Umesto toga, imali smo drame u MUP-u, ostavku Bogdana Pušića koji je prerano otpisan kao „srpski Eliot Nes“, a sada se, evo vratio, u čemu ima pravde. Milorad Veljović izmotavao se više puta, sve pokušavajući da sačuva MUP i UKP; načelnik UKP-a Roćko Milović strpljivo ćuti mada bi imao mnogo šta da kaže, ali je on suviše iskusan policijski lisac – ili dovoljno rezigniran; on sedi na pres konferencijama direktora Veljovića i mudro ćuti. Jednoga dana saznaćemo i zašto. Dotle ćemo imati koncert VIS Bananarama.

Dobro, upitaćemo se, a zašto sve to? Odgovor koji se nameće sam od sebe jasan je: Darko Šarić mnogo je ozbiljniji igrač od bilo koga s kim je policija do sada imala posla. Reč je tu o količini lepo smeštenog, opranog i propranog nekontrolisanog keša, gotovine, dakle. Profitne stope u trgovini kokainom na veliko i na srednje, pre ulice (bolje reći pre ekskluzivnih klubova i kućne isporuke bogatima i slavnima), ogromne su, čak i pošto špediteri, pomorski prevoznici, carinici, policajci i političari uštinu svoj deo. Darko Šarić već je pokazao da je veoma inteligentan – čim je još na slobodi i toliko bogat; da nije bogat, već bi bio pao. Bogatstvo omogućava svašta, kao što znamo: desetke uverljivih lažnih identiteta, plastične operacije (ako treba), zaštitu korumpiranih službenih lica, političara, bankara i ostalih. Kad jednom tako neki Darko Šarić – kao ovaj naš – uđe u investicije u privredi dobro propranim i zapranim parama, to onda postaje politika, pogotovo u ovakvim fukarskim državama. A kad postane politika, tu su i političari.