Prvi put je na Olimpijadi učestvovao 1936. u Berlinu i tada je postigao državni rekord u skoku motkom. Prisustvovao je Olimpijskim igrama u Tokiju zato što je jedini znao da otpeva japansku himnu. Bio je takmičar, prvak, trener, pokretač, masovik, pisac, svirao je violinu. Bio je sportska legenda
Svako mesto na planeti, selo, gradić, ima ponekog osobenjaka, čudaka, kako bi Dalmoši rekli, “oriđinala” koji zabavlja okolinu svojim postupcima, ali se na kraju ipak pokaže da je u njegovom osobenjaštvu bilo sistema i začuđujućih rezultata. Joakim Jaša Bakov (Đurđevo, 10. decembar 1906 – Novi Sad, 21. oktobar 1974) bio je jedan od njih, ali je njegova osobenost imala dvostruku dimenziju: u svakom mestu gde je živeo izazivao je divljenje, postizao je uspehe, ali i izazivao podozrenje zbog svoje upornosti – a živeo je u mnogim gradovima nekadašnje Jugoslavije, i one kraljevske, i one potonje. A to ga čini jedinim “oriđinalom” čija se slava proširila diljem cele države, a tu i tamo je bljesnula i izvan njenih granica.
Sada već vremešni Novosađani dobro pamte čudaka koji je u gradski autobus ulazio noseći atletičarsko koplje domaće izrade, sa sve ekserom na vrhu. Posebno oni s Limana, jer je u tom naselju Jaša Bakov u poznim godinama konačno dobio pristojan stan, sigurno višestruko i davno zaslužen. I taj mali stan je više ličio na radionicu za izradu sportskih rekvizita i prostor za vežbanje nego uređeno mesto za život. To je lepo prikazano u kadrovima filma Atletski život, koji je beogradska televizija snimila 1971. godine u režiji Srđana Karanovića.
KLIZANJE S JEDROM
Lično ga pamtim kao čikicu (za mene od 12, 13 godina) stamene građe u sakou, sa šalom oko vrata i šeširom na glavi, koji je jezdio površinom dunavskog rukavca Šodroša, okovanog pola metra debelim ledom. Od umotanih i ušuškanih novosadskih tinejdžera koji su lagano, u parovima ili manjim grupama, jezdili po izbrazdanoj ledenoj površini izdvajao se brzinom kretanja, ili jedrom koje je sam konstruisao kako bio mogao da jedri na ledu. Legenda kaže da je u Sarajevu, na bari Zetra, s tridesetak sledbenika i drvenim hokejaškim štapovoma doprineo omasovljenju zimskih sportova što je rezultiralo kasnijom veličanstvenom Zimskom olimpijadom 1984. godine. Na zaleđenom Šodrošu Jaša Bakov je organizovao i đačko prvenstvo u klizanju, a da bi učesnicima i gledaocima bilo ugodnije, angažovao je pripadnike JNA da u velikim kazanima kuvaju čaj. Teško je zamisliti taj prizor, jer Šodroš se odavno tokom zime nije zaledio i danas u njemu prezimljavaju labudovi i patke, u očekivanju investitora koji u blatnjavim obalama vidi obrise nekakve marine, ili jednostavno nasute mrtve površine.
U legendu je konačno ušao u kontekstu olimpijskih igara, koje je opisao: “Olimpijada nije priredba, to je praznik! Veliki, sveopšti, jedinstveni, večni! Njegova veličina je u izrazu čoveka u igri, u radosti njegovih moći. Čudan praznik, razumljiv praznik, blizak, prisan, jasan, sladak i jednostavan, ali mnogostran, bogat, raznolik, zanimljiv privlačan, prihvatljiv. Zgodan praznik”.
BERLIN, TOKIO
Prvi put je na Olimpijadi učestvovao 1936. u Berlinu i tada je postigao državni rekord u skoku motkom. Osim sportskih treninga, u okviru priprema je naučio i nemački jezik, a potom je počeo da uči japanski spremajući se za Olimpijske igre planirane za 1940. godinu. Pošto one nisu održane zbog rata, japanski jezik je otišao za neko vreme u drugi plan, a Jaša Bakov je nastavio da prati dešavanja vezana za Olimpijadu – pripreme za Olimpijadu u Melburnu 1956, opisane u brošuri Split – naš Melburn, kao i atletska takmičenja na Olimpijadi u Rimu 1960. godine, koja je detaljno opisao u knjizi Od Tibra do Monte Maria.
Na putovanja je kretao snabdeven provijantom (pa je tako mogao sebi za doručak da servira “hleba, sira pirotskog i divne pančevačke pršute svinjske i subotičke jabuke”), bez dnevnica i akreditacija. Tako se uputio i na praznik u Rimu gde je tokom cele Olimpijade pratio atletska takmičenja, ali nije propuštao da se svaki dan okupa u Tibru, obiđe Vatikan i muzeje, zađe u Baziliku Svetog Pavla, prošparta Španskim trgom, Forumom i ostalim rimskim znamenitostima. Sve to komentariše očima čoveka koji je video sveta, ali i dalje nosi u sebi onu iskru poniznosti pred veličinom istorije i sposobnosti ljudskog tela da ispuni zahtev Citius, altius, fortius! Umesto suvoparnog nabrajanja sportskih rezultata – doduše, nije krio divljenje prema sedamnaestogodišnjem atletičaru Sergeju Bupki – čitaocima je ponudio neku vrstu sportskog putopisa, a istovremeno je ukazao na sve bogatstvo svojih interesovanja.
Konačno, bilo mu je suđeno da ipak prisustvuje Olipijadi u Tokiju (1964), a dogodovštine vezane za tu manifestaciju najbolje oslikavaju svu veličinu sportskog duha Jaše Bakova opisane u posebnoj brošuri Japanska olimpijada. Nakon tri godine učenja japanskog jezika, u Japan se uputio vozom preko Moskve i celog Sibira, a potom brodom, što je moralo potrajati. Ipak, želja i radoznalost da se usput sve moguće vidi i upozna bila je jača od potrebe za udobnošću putovanja. U Tokiju je obišao sve zvaničnike koji bi mu mogli obezbediti karte, dok nije došao do samog vrha organizacije. Negativan odgovor je za njega bio neprihvatljiv i tu je pomogla činjenica da u ubeđivanju nije koristio engleski koji je dobro znao, već japanski, dovoljan za aktuelne potrebe.
Saznao je da u Tokiju na Olimpijadu dolazi oko 35.000 stranaca od kojih malo ko govori japanski. Na pitanje koliko je njih koji bi na otvaranju igara umeli da otpevaju japansku himnu, dobio je odgovor da takvih nema. I onda je zapevao… I dobio ulaznice za sva atletska takmičenja, na kraju plaćene s dvadeset dolara, novcem koji mu je u Tokio poslao njegov bivši učenik, kasnije akademik Vojislav Marić. U svom dnevniku iz Tokija zapisao je: “Ljudi daju živote za himnu, kako ne bi Mijauči-san dao ulaznice!”
ORIĐINAL
Naravno, u životu Jaše Bakova bilo je mnogo više toga što je od njega načinilo “oriđinala” i sportsku legendu.
Rođen u rusinskoj porodici, bez oca je ostao u osvit Prvog svetskog rata. Život je nastavio uz majku koju je duboko poštovao i za koju se čak vezuje i deo njegovih literarnih ostvarenja. Posle gimnazije, pod uticajem majke i dede koji je bio pojac u lokalnoj crvi, u Rimu je upisao teologiju. Za kratko, da bi potom u Beogradu upisao filologiju i diplomirao 1934. godine. Raspoređen je za suplenta u Slavonskoj Požegi (1935), potom radi u Koprivici, a od jeseni 1936. u Somboru gde je ostao do pred kraj Drugog svetskog rata, kada su ga okupacione vlasti premestile u Novi Sad. Posle rata, jedno vreme predaje u nižoj gimnaziji u Ruskom Krsturu gde obavlja i dužnost vaspitača u internatu, a potom ponovo u Novom Sadu. Tada započinje ostvarenje njegove davnašnje želje da se posveti sportu, sad kao atletski trener. U Sarajevo prelazi 1952. na mesto profesionalnog trenera u Akademskom klubu “Sarajevo” i republičkog instruktora za atletiku.
Unazad gledano, može se reći da su to za njega bile najplodnije godine. U Pančevo prelazi 1956. a 1960. u Beograd, “na Beogradski univerzitet da bi i tamo zasejao seme atletike među studentima”. Konačno se vraća u Novi Sad ponovo kao trener u atletskom klubu “Vojvodina”, da bi od 1971. jedva tri godine uživao u zasluženoj penziji. Iz ove biografije se ne vidi sva ona ljubav i požrtvovanost, svi napori i unošenje sebe, svih ličnih potencijala, u proces propagiranja sporta i ne samo sporta u zemlji kojoj je mnogo šta bilo strano i neuhvatljivo. Smatrao je da se “u atletici lakše stvara vrh nego sredina” – a on je stvarao sredinu.
Bio je takmičar, prvak, trener, pokretač, “masovik”, a ponekad i funkcioner. S petnaest godina, 1921. u Đurđevu je osnovao sportski, fudbalski i atletičarski klub “Đak”. Tri godine kasnije učestvuje u Zrenjaninu na gimnazijskom prvenstvu, da bi već 1932. na jugoslovenskom sletu u Ljubljani osvojio prvo mesto u višeboju. Dve godine kasnije, 1934. u Zagrebu učestvuje na Balkanskim igrama, a naredne godine u Udinama u skoku motkom (onom od bambusa) postiže rekord od 3,60 m. Kao učesnik Olimpijade u Berlinu 1936, taj rekord je podigao na 3,70 m, a godinu dana kasnije postigao je i svoj najbolji rezultat u skoku motkom – 3,75 m, koji je držao čitavih 11 godina.
Svuda gde je radio nastojao je da omasovi sport, da stvori široku bazu iz koje će se izdvojiti talenti. Trenirao je svakog ko je želeo da odmeri svoje mogućnosti, na livadama pored reka, improvizovanim stadionima i praznim placevima, sam praveći rekvizite, kladiva, koplja, ponekad i finansirajući od plate koja često nije stizala na vreme. Znao je dobro Jaša Bakov kako treba da izgleda atletski teren, ali zadugo nije imao prilike da radi na njemu. Svoje štićenike je uvežbavao napolju, bez obzira na godišnja doba, ali je zima ipak bila rezervisana sa drugu ljubav Jaše Bakova – klizanje. Umesto stadiona na kojima je gledao hokejaška prvenstva, poput Svetskog u Švajcarskoj 1961, Jaši Bakovu su na raspolaganju bile zaleđene bare, rukavci Dunava ili vojvođanski kanali; klizače u sličugama gvintericama i sa štapovima domaće izrade nastojao je da uzdigne do hokejaških šampiona, počevši od Sarajeva, a potom i svugde gde je kasnije radio.
Tokom kratkog boravka u Ruskom Krsturu (1945–1949), učestvovao je u osnivanju rusinskih novina “Ruske slovo”, časopisa “Svetlošč” i Matice rusinske, a pored novinarskog rada zalagao se za reformisanje pravopisa rusinskog jezika u skladu s pravilima koja je u srpski pravopis uveo Vuk Stefanović Karadžić. Pred kraj života posvetio se vođenju crkvenog hora pri rusinsko-ukrajinskoj crkvi u Novom Sadu; koliko je muzika za njega bila važna potvrđuje i violina koja se danas čuva u Legatu Jaše Bakova u Muzeju Vojvodine, u Novom Sadu. Kao i sve drugo što je tokom života radio, i sviranje na violini bilo je daleko od amaterskog nivoa. Posvećivao mu se svim srcem kao i svemu ostalom čime se ikad bavio: učenju stranih jezika kojih je znao 17, trenerskom radu, komponovanju, novinarskom radu, pisanju pesama, sportskih priručnika, memoarskih tekstova, filozofskih opservacija sveta u kojem je živeo i sporta za koji je živeo.
Da u Srbiji postoji voz koji ide na zapad, i danas bi se njime Jaša Bakov uputio u Pariz, da tamo zapeva Marseljezu i tako postane deo tog velikog svetskog cirkusa u kome se pamte samo najbolji, a tek poneki događaj sa margine nadživi protok vremena i bude sačuvan u kolektivnom sećanju.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Ceremonija otvaranja 33. Letnjih olimpijskih igara u Parizu, prva koja se nije dogodila na stadionu, ostaće upamćena po eksploziji kreativnosti, kiši i nerazumevanju pop-kulturnih referenci od strane Marije Zaharove i Ilona Maska preko hrišćanskih i desničarskih krugova širom sveta do dela, teorijama zavere sklone, domaće javnosti
Otvaranje Olimpijade u Parizu u svom je šarenilu praznik slobode za koju stalno traje borba, za razliku od sletova na nekim od ranijih ceremonija, jer su oni uvek ogledalo totalitarizma
Koliko je Nikola Jokić bitan za igru reprezentacije Srbije? Sa njim na terenu Srbija je bila u potpunom rezultatskom egalu (81:81), dok je periode sa Jokićem na klupi protivnik iskoristio da napravi neverovatnu razliku (3:29)
Kako je Spiridon Luis, nepismeni vodonoša iz Atike bez mnogo mogućnosti u životu, pobedio u prvom maratonu na Olimpijskim igrama u Atini 1896; uticao na moderni olimpizam više od bilo koga, osim Pjera de Kubertena; odbio besplatno brijanje do kraja života; uručio Hitleru grančicu mira sa svete masline u Olimpiji; vratio se u svoje selo Marusi i umro u martu 1940, nekoliko nedelja pre nego što su u Grčku upali Italijani
Prošlog petka u zoru, onog jutra pred sad već mitsko otvaranje pariskih OI 2024, tri od četiri glavna kraka brzih pruga francuske železnice našla su se “izbačena iz koloseka”. Razlog: serija veoma koordinisanih aktova sabotaže. Istraga je u toku i ide u nekoliko pravaca. Da li je u pitanju delo ultralevičarskih militanata? Ili se iza svega možda krije “strani faktor”?
