Istraga insajdera

Glavna haška tužiteljica Karla del Ponte, kojoj se sa raznih strana prigovara da još nije spremna za početak suđenja bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću i da pokušava da ga po svaku cenu odloži (suđenje Miloševiću po kosovskoj optužnici zakazano je za 12. februar), odlučila je izgleda da izborom prvog svedoka u ovom procesu javnosti sugeriše sasvim drugačiji utisak. Kao prvi (i to zaštićeni) svedok optužbe na ovom suđenju već 13. februara pojaviće se čovek koji se prema novinskim izveštajima iz Haga pominje pod šifrom K-3, a koji je, kako se tvrdi, „jedan od nekada najbližih Miloševićevih saradnika“. Ovakvim izborom prvog svedoka gospođa Del Ponte očigledno pokušava da pažljivo odigra otvaranje ovog izuzetno komplikovanog procesa i pokaže kako u rukama ima prilično jake i ubedljive dokaze protiv Slobodana Miloševića. Takvim izborom, međutim, ona ujedno nastoji da ohrabri i ostale svedoke iz redova tzv. „insajdera“, manje ili više upućenih u ratna zbivanja, da se bez straha i ustručavanja pojave pred sudom.

Na prvobitnom spisku kraj imena zaštićenog svedoka K-3 stajalo je inače da bi on trebalo da govori o „neuspelim pokušajima pregovora, politici srpskog nacionalizma, etničkom čišćenju, napadima planiranim u VJ, Kosovskoj verifikacionoj misiji, efektivnoj kontroli, smeni u vrhu KOS-a“, i još po nečemu. U najnovijim novinskim izveštajima iz Haga tvrdi se da će K-3, između ostalog, govoriti i o smeni generala Momčila Perišića i postavljanju generala Dragoljuba Ojdanića na mesto načelnika Generalštaba VJ i aktivnostima VJ i policije tokom 1998. i 1999. godine. O čemu će zaista govoriti K-3 (ako suđenje uopšte počne 12. februara kako je planirano i ako je vest o prvom svedoku sasvim tačna), znaće se najverovatnije tek početkom februara. Do tada sasvim je moguće da ovaj zaštićeni svedok dobije još po koju šifru – na jednoj od domaćih TV stanica već su ga proglasili „svedokom 3K“.

KO IZDA – INSAJDER: Redovna haška procedura nalaže naime da se izjave i imena prvih svedoka dostave sudijama, optuženom, i prijateljima suda bar tridesetak dana pre njihovog pojavljivanja pred sudskim većem. Činjenica da Slobodan Milošević ne priznaje Haški tribunal i samim tim nema obavezu da ćuti o imenima svedoka (čak i onih zaštićenih), uslovila je da se prvi put u dosadašnjoj haškoj praksi to pravilo izmeni. U slučaju „Hag protiv Miloševića“, imena prvih svedoka biće saopštena tek desetak dana pre početka suđenja, ali bi i tada ime čoveka koji svedoči pod šifrom K-3 trebalo da ostane nepoznato javnosti, pre svega iz razloga bezbednosti. Svi zaštićeni svedoci u haškim procesima (u ovom Miloševićevom najavljeno ih je više od 20) imaju pravo da budu potpuno anonimni – za vreme suđenja dok daju iskaze njihovo lice na monitoru je „razliveno“ i neprepoznatljivo, a glas takođe promenjen kako auditorijum koji prati suđenje ne bi mogao da ih eventualno prepozna. Unapred se može pretpostaviti da će u „procesu stoleća“ u Hagu takva vrsta skrivanja identiteta pojedinih svedoka biti neuporedivo teža nego u svim prethodnim slučajevima. Reč je uglavnom o poznatim ličnostima, a interes javnosti za ovo suđenje je izuzetno veliki, baš kao i broj ljudi koji je na neki način uključen u pripremu procesa unutar samog suda, pa se može pretpostaviti kako će mnogi od onih sa oznakom K imati muke da sačuvaju sopstvenu anonimnost. To što se čitavih mesec, a ne 10 dana uoči početka ovog suđenja, u javnosti već barata sa „šifrom“ prvog zaštićenog svedoka samo dokazuje kako je haške tajne ponekad teško sačuvati. U ovoj fazi pripreme suđenja čak i konspirativno ime K-3 trebalo je da ostane nepoznato.

U izveštajima sa prošlonedeljnog pojavljivanja Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom uglavnom je dominirala vest da Karla del Ponte u svom tajnom špilu raspolaže sa bar dvadesetak „insajdera“, odnosno „nekadašnjih najbližih Miloševićevih saradnika“ koji su navodno spremni da svedoče protiv njega. Već na prvi pogled takva vest pomalo ratuje s logikom, jer se za period od 13 godina koliko je Milošević suvereno vladao ovim prostorima zaista teško prisetiti i desetak ljudi koji bi se mogli smatrati njegovim „bliskim saradnicima“ i koji su s njim zajedno učestvovali u donošenju najvažnijih odluka. I pored ove male nelogičnosti, mnogi mediji odmah su krenuli da sastavljaju listu od dvadesetak „bliskih insajdera“ ponekad i otvoreno „tipujući“ na pojedina imena tako da se došlo već i do prvih konkretnih generala vojske i policije i političara koje su haški istražitelji, navodno, na vreme „preparirali“, sklonili i smestili na sigurno kao „krunske svedoke“ za razne zločine, tovarenja hladnjača i ostala nedela.

U nekim slučajevima ova „istraga insajdera“ nije imala samo motive usmerene na povećenje novinskih tiraža, već je počela pomalo da liči i na „istragu poturica“. Tako je za samo nekoliko dana reč „insajder“ postala novi sinonim za „izdajnike“ i „brankoviće“, a novine su preplavljene izjavama nekih od „istipovanih insajdera“ koji su se kleli da nisu proveli Novu godinu u Hagu, da ništa ne znaju o ratnim odlukama i da su sa Miloševićem zapravo veoma retko kontaktirali. Bilo je, doduše, i nešto drugačijih izjava poput one bivšeg saveznog premijera Momira Bulatovića koji je u pisanom reagovanju dostavljenom medijima kratko saopštio: „Ne postoji ta pretnja ili ucena koja bi me primorala da lažno svedočim protiv svog dugogodišnjeg prijatelja i saradnika.“ Portparol SPS-a Branko Ružić tvrdio je da nijedan pošteni i časni član ove stranke neće izaći pred Haški tribunal da svedoči protiv Slobodana Miloševića. „Ukoliko se takav nađe, biće smatran izdajnikom srpskog naroda i SPS-a i prema njemu ćemo se odnositi kao prema Vuku Brankoviću“, upozorio je Ružić.

KOMANDNA ODGOVORNOST: Foto-robot prosečnog „insajdera“ na koga računa Tužilaštvo u Hagu zaista ne mora baš u svemu da odgovara opisu nekada „bliskog Miloševićevog saradnika“. Na toj listi osim nekih bliskih saradnika bivšeg predsednika SRJ mogu biti i ljudi koji su u određenom periodu imali neku (ne nužno i najvišu) ulogu u liniji komandovanja vojskom ili policijom i koji su Karli del Ponte neophodni da dokaže Miloševićevu neprikosnovenu poziciju prilikom donošenja važnih odluka u vreme rata. Na toj listi, na primer, mogu biti i svi oni koji misle da dovoljno poznaju pozadinu ratnih zbivanja, mehanizme donošenja odluka ili lance komandovanja (pojedini novinari, istoričari, pravnici… koji bi se teško mogli označiti kao pravi „insajderi“), iako se čini da sudija Ričard Mej takvim svedocima nije baš previše impresioniran pa unapred upozorava Tužilaštvo da pripremi nešto uverljivije i ozbiljnije. Svakako najznačajnije svedoke „insajdere“ koje Tužilaštvo pokušava da dovede u Hag mogli bi da čine ljudi koji se u haškim optužnicama (ne samo onoj kosovskoj) pominju kao potencijalno optuženi. Njihova eventualna spremnost da kažu nešto o eventualnoj Miloševićevoj odgovornosti i kooperativnosti sa istražiteljima Tribunala mogla bi ih trajno osloboditi pretnje da se i sami sutra nađu u Hagu. Potencijalni „insajderi“ se, naravno, mogu pronaći i među ljudima koji su već optuženi. U Hagu se veoma često podigne zajednička optužnica protiv nekoliko lica koja se terete za ista dela, a zatim se među njima traži onaj koji će biti spreman da uperi prst u „najodgovornijeg“ sa te liste. Ko prvi to učini, ima i najveće šanse da ubrzo ode kući kao sasvim slobodan čovek. Nikola Šainović je takvu ponudu navodno odbio, dok je Milan Milutinović nedavno u intervjuu „Vremenu“ tvrdio da ne zna ama baš ništa što bi moglo da zanima Hag.

Iako će se na suđenju pojaviti kao svedoci optužbe, a u delu ovdašnje javnosti biti opisivani kao „izdajnici“, ovi svedoci mogli bi na suđenju da izgovore i mnogo toga što može ići u korist Slobodanu Miloševiću. Karlu del Ponte i njen tim zanimaće, međutim, tek po koja rečenica koja dokazuje Miloševićevu komandnu odgovornost ili pojedine zločine, ne i priča kako je većina vojnika i policajaca sledila naredbu da se tokom rata poštuju Ženevske konvencije i ostala ratna pravila. Slobodan Milošević, koji je odlučio da se pred Tribunalom (koji ne priznaje) brani bez advokata, imaće pravo da i sam ispituje sve svedoke, uključujući i „insajdere“.

KLINTON, BLER I OSTALI: To da suđenje neće biti fer u svakoj novoj prilici pokušava da dokaže i sam Slobodan Milošević. Poslednji put 9. januara bivši predsednik SRJ tvrdio je da o fer suđenju nema ni govora ako glavni dokazi protiv njega dolaze od britanske obaveštajne službe, ako je sudija Englez (Ričard Mej), ako je drugi čovek Tužilaštva takođe Englez (Džefri Najs) i ako čak i među prijateljima suda sedi jedan Englez (advokat Stiven Kej). Jedan od njih, Džefri Najs, bio je početkom jula u prilici (tada nije bio u timu gospođe Del Ponte) da na TV BBC odgovara na sličnu primedbu jednog gledaoca i prizna kako u fudbalskom meču između Engleske i Francuske Englezi sigurno ne bi bili previše srećni da im sudi Francuz. Takođe jedan od najuglednijih britanskih pravnika Džefri Robertson pomenuo je u knjizi „Zločini protiv humanosti“ kao lošu stranu Suda to što Tužilaštvo uglavnom koristi dokaze prikupljene od raznih obaveštajnih službi. Tužilac, inače, ima pravo da se pozove na pravilo prikrivanja porekla dokaznog materijala, što u Miloševićevom slučaju od početka nije činjeno. Robertson tako podseća da je u trenutku kada je „odlučeno“ da je došlo vreme za kriminalizaciju Miloševićeve uloge u ratovima, bivša glavna haška tužiteljica Luiz Arbur bila pozvana u London gde joj je tadašnji britanski ministar inostranih poslova Robin Kuk predao dokaze koje je prikupila GCHQ (UK Government Communications Headquarters). Srećna zbog toga što je dobila dokaze koje je odavno zahtevala, gospođa Arbur je bila i prilično nesmotrena i, kako kaže Robertson, „bez dovoljno mudrosti“, pa je iskoristila priliku da se slika sa Robinom Kukom i generalom Veslijem Klarkom. Nekoliko dana kasnije, usred akcije NATO-a u SRJ, podignuta je optužnica protiv Miloševića koju su mnogi zbog ovakvih okolnosti odmah označili kao „političku“.

O svemu tome Milošević će prvi put nesmetano i bez prekidanja moći da govori možda već 12. februara. Scenario suđenja predviđa da tog dana prva reč pripadne Karli del Ponte. Odmah zatim pravo da kaže sve što želi (taj deo istupanja nije pod zakletvom) dobija optuženi koji može da se opredeli i za neku vrstu govora u stilu Fidela Kastra, što znači bar nekoliko sati, a možda i nešto duže. U tom uvodnom govoru Slobodan Milošević ne mora da pominje svedoke odbrane na koje računa tim pre što njegovi svedoci dolaze na red onda kada Tužilaštvo iscrpe sopstvenu listu, najverovatnije tek u septembru ove godine i to pod uslovom da na ovom suđenju sve ide po planu. Pozivajući se na neke Miloševićeve beogradske pravne savetnike, londonski „Gardijan“ je ovih dana tvrdio da je bivši predsednik SRJ već sada spreman da pozove kao svedoke čak 35 visokih funkcionera država članica NATO-a među kojima su i Bil Klinton, Toni Bler, Medlin Olbrajt, Robin Kuk… To, naravno, nikako ne znači da će se ovi svedoci i pojaviti na „suđenju stoleća“ jer je teško očekivati da će vlade ovih zemalja dozvoliti kompromitaciju sopstvene balkanske politike i bacanje novog svetla na tajne i javne „dilove“ koje su njihovi predstavnici proteklih godina pravili sa bivšim beogradskim režimom. Spremnost da dođe u Hag do sada je pokazao jedino general Vesli Klark.

Jedan od Miloševićevih beogradskih zastupnika („Gardijan pominje da će ih biti i iz Britanije, Francuske, SAD, Kine, Senegala i možda Nemačke) advokat Zdenko Tomanović nije u razgovoru za „Vreme“ želeo da potvrdi tačnost tvrdnji iznetih u londonskom listu. „Slobodan Milošević će sam odlučiti i saopštiti koga će i kada pozvati za svedoke, ali lično ne verujem da je ovaj sudski proces moguć bez pojavljivanja mnogih svetskih političara koji su na različite načine igrali važnu ulogu u svemu što se zbivalo pre i u vreme sukoba na Kosovu“.

I jedan od „prijatelja suda“, beogradski advokat Branislav Tapušković ističe za „Vreme“ kako pojavljivanje ove vrste svedoka na neki način proističe iz same kosovske optužnice. „Ukoliko Slobodan Milošević predloži takve svedoke, mi ćemo kao prijatelji suda takav zahtev podržati“, kaže advokat Tapušković. Pre nekoliko dana trojica prijatelja suda obrazložila su u nekoliko tačaka svoju strategiju koju su u pisanoj formi dostavili svim zainteresovanim stranama. U jednoj od tih tačaka pominje se i neophodnost da se u toku predstojećeg sudskog procesa rekapituliraju događaji u Rambujeu i Parizu koji su prethodili bombardovanju SRJ, ali i da se govori o „haosu izazvanom NATO bombardovanjem“, „kretanju ljudi u okolnostima NATO napada i građanskih nemira“, kao i „štetama i žrtavama izazvanim NATO napadom“.

KUPOVINA VREMENA: Mnogi haški izveštači primetili su, inače, da Slobodan Milošević postaje polako sve aktivniji u samoj sudnici. U njegovoj strategiji nepriznavanja Suda još se zvanično ništa nije promenilo i za sada nema nagoveštaja da bi nešto kasnije mogao da pristane i na pomoć advokata u samoj sudnici. U međuvremenu, postalo je jedino prilično očigledno da će on svoju strategiju nepriznavanja u ignorisanja Tribunala dopuniti strategijom „zamene krivice“ i priču o onom za šta ga tereti optužnica zameniti pričom o odgovornosti svetskih moćnika za zbivanja u minulim ratovima. I dok se Milošević priprema da 12. februara naširoko govori o onome što je do sada samo nagoveštavao, pojedini haški „insajderi“ i dalje spekulišu o činjenici da početak suđenja i nije baš toliko siguran kao što se to čini na osnovu izjava zvaničnika. Prema tim glasovima, sudija Mej želi da počne suđenje po kosovskoj optužnici kako bi ga navodno okončao „na vreme“ i sebi otvorio eventualnu mogućnost da u vreme reizbora konkuriše možda i za neku drugu istaknutu poziciju u samom Tribunalu. Haški „insajderi“ takođe tvrde da će Karla del Ponte nastaviti da po svaku cenu odloži početak suđenja i tri optužnice protiv Miloševića spoji u jednu kako bi u kosovskom delu priče ostalo što manje vremena za preispitivanje uloge NATO-a. Odlaganje početka suđenja moglo bi po nekim procenama da usledi i ako se do 12. februara u Hagu pojavi neko sa „Miloševićeve“ liste optuženih (o tome se u Beogradu ovih dana često govori), što bi Tužilaštvo moglo da iskoristi za novu kupovinu vremena.

Šta god da je od svega ovoga tačno, sasvim je sigurno da u Hagu narednih meseci i godina počinje da se piše jedna od verzija novije istorije ovih prostora čija puna verodostojnost nije unapred zagarantovana. Slobodan Milošević se izgleda odavno spremio da pozira istoriji, a i Karla del Ponte nije izgleda bez takvih ambicija tim pre što joj je kao tužiocu pripalo da se pojavi u „procesu veka“. Uoči početka ovog suđenja čini se da je njegov krajnji ishod ipak neuporedivo manja nepoznanica od toga hoće li se neki od glavnih svedoka uopšte i ikada moći videti. Neki od njih, s pravom uplašeni za svoju sigurnost, tražiće da im glas i lice budu „skremblovani“ dok svedoče o počinjenim zločinima i mehanizmima uz koje je zlo činjeno. Neki drugi, opet, pokušaće izgleda da ostanu potpuno nevidljivi i ne pojave su u Hagu iako su njihovi otisci prstiju, kao i otisci prstiju politika koju su vodile njihove države, lako prepoznatljivi. Od njihovog pojavljivanja ili ne pojavljivanja u Hagu, u dobroj meri će zavisiti koliko će i sama haška istina na kraju biti „skremblovana“.