Iskušenje, ispovest, posledice

Kada je u avgustu prošle godine izbio skandal oko igara koje su se igrale u letnjim kampovima JAZAS-a i Ministarstva prosvete, među kojima je reagovala Srpska pravoslavna crkva: uz tezu da postoje indicije da je u kampovima bilo pedofilije, zatražena je smena nadležnih, a iznesena je i tvrdnja da su produkt „budućih reformisanih škola deca kojoj su potpuno strani pojmovi kao što su vera, moral, čast, patriotizam i znanje“. Pet meseci kasnije, tek što se verski osvešćena nacija oporavila od Velikog posta i božićnih rituala, u „Novinama vranjskim“ osvanula je priča u kojoj su glavni akteri bivši vladika vranjski Pahomije i trojica mladića, a čiji su detalji neuporedivo „sočniji“ od svega što se navodno događalo u letnjim kampovima. Ovog puta u saopštenju SPC-a cela stvar je okarakterisana kao „bezbožna hajka, progon i blaćenje Crkve koje je trajalo decenijama“ i koje „sada ponovo oživljuje u određenim anticrkvenim krugovima kojima očevidno smeta obnavljanje crkvenog života i vraćanje naroda Crkvi“. Pedofilija nije ni pomenuta.

SVEDOČANSTVA: Najdetaljnije svedočenje „Novinama vranjskim“ dao je M.T., mladić koji već osam-devet godina odlazi u crkvu i koji se u manastiru Prohor Pčinjski našao u julu 2002, dan pred Svetog Jovana. Pošto je sa još trojicom svojih drugova odlučio da zanoći u Mitropoliji, njemu se, kako je ispričao, dogodilo ono o čemu je „prethodno samo čuo razne priče“: smestivši ostale goste u odvojene prostorije, vladika Pahomije je te noći navodno više puta polunag ulazio u M.T.-ovu sobu i postelju, gledao ga kako se svlači, pokušao da ga poljubi,… sve to uprkos mladićevim napomenama „da će to posle da ispadne veliko“ i da „to neće da uradi“. Tako je, prema priči M.T.-a, vladika u jednom trenutku ušao u njegovu sobu samo u donjem vešu i legao u njegov krevet: „Ja sam bio začuđen, uplašio sam se, šta da radim sad? Vladika ulazi u sobu, pita me nešto kao ‘Jesi li legao?’. Rekao sam mu da sam upravo legao, da mi se baš spava, da sam umoran i upitao ga da li mu nešto treba. Prišao je do mog kreveta, rekao da ne može da spava, da je umoran, pošto je tek došao s puta, da želi da porazgovaramo. Tada je počeo da me pipa i pita ovo i ono, ja sam se branio i odgovarao… Onda me vladika pita – da li umem da čuvam tajnu. Rekao sam da umem, mislio sam da će on meni nešto da otkrije, šta znam, hoće nešto da mi otkrije. Kroz razgovor mi je zatim predložio da se ‘družimo’…“. U svojoj priči M.T. dalje navodi da je vladici rekao: „Mogu ja sve ovo da razumem i sakrijem, ali Vi faktički niste vladika.“ Na to mu je ovaj odgovorio: „Pa, nemoj da misliš sad o tome, to nije bitno, to uopšte i nije tačno.“ Posle niza sličnih dijaloga, vladika je M.T.-u navodno predložio i dalja druženja.

Priča koju su preneli praktično svi mediji, u stvari, je javnosti i elementarnoj novinskoj etici prilagođeno izdanje onoga što se zaista događalo – integralno svedočenje (u koje je „Vreme“ imalo uvid zahvaljujući kolegama iz „Novina vranjskih“) mnogo je živopisnije i detaljnije. Priča M.T.-a, naime, otkriva da se vladika pojavio u „gaćama koje su bile tanke, providne“, da je tokom cele večeri pokušavao da uhvati dečaka za penis, da je pri tom davao i ocene njegove seksualne izdržljivosti, ali i da se požalio na dečakov „odgovor“. „Pa, ja ne mogu tako, ti ovako možeš do sutra da mi radiš, to mi ništa ne znači“, navodno je izgovorio preosvećeni Pahomije pošto je M.T. izvukao ruku iz njegovih gaća. Pored toga, M.T. je naveo da ga je vladika molio da ga „izmasira, ali ne po leđima nego ispod pupka“, da bi nešto posle toga „vladika izašao u hodnik, tu negde kod mojih vrata, do terase i počeo da onaniše. Nisam video, ali čulo se kako dahće…“

Pored M.T.-a, sveodočanstvo novinarima „Novina vranjskih“ i advokatu Aleksandru Stojkoviću dao je i R.S., koji je u vreme događaja imao petnaest godina: „Bio je Sveti Ignjatije Bogonosac, krsna slava vladike Pahomija. Ja sam tu bio sa svojim drugovima, služili smo goste, pomagali. Vladika je poprilično popio i u jednom trenutku pozvao me u jednu pomoćnu prostoriju u Eparhiji i tražio da ga poljubim. Ja sam to i učinio, onako u obraz, ali je on tražio više, rečima: ‘Pa što se stidiš, poljubi svog vladiku u usta’. Nisam znao šta radim, ali nekako sam se snašao i kako-tako udaljio odatle. Međutim, to se ponovilo nekoliko puta. Ali, najgore je bilo u njegovim prostorijama kada se spremio za počinak. Skinuo se samo u donje rublje i tražio da ga masiram… Tražio je da ga masiram po nagom telu i ja sam tu nešto petljao, oko ramena, kada je on počeo da zahteva da idem sve niže i niže, ka intimnim delovima tela…“

Za razliku od M.T.-a koji je nekako preživeo noć uoči Svetog Jovana i R.S.-a koji je pobegao s lica mesta, maloletni I.N. je verovatno bio suviše šokiran da bi uopšte bežao. On je, prema sopstvenim rečima, pomagao u manastiru Sveti Prohor Pčinjski kada ga je vladika jedne večeri pozvao u šetnju izvan manastira, pored pčelarnika i šumice sve do malog proplanka gde je „bio neki zid“: „Tu smo stali i vladika je počeo da me mazi, pipka, a možete da zamislite šta je vladika dečku u tim godinama! Pa, to je strahopoštovanje! Počeo je da me ljubi i draži po intimnim delovima tela i kad mu je to uspelo, zadigao je mantiju, ogolio svoje genitalije, mene raskopčao i nastavio sa sablažnjavanjem“. U nastavku priče I.N. navodi da ga je vladika „grlio po ramenu, struku, hvatao me, grlio, okrenuo se ka meni, počeo da me mazi po kosi, počeo je po uvetu da me gricka, da me mazi… eto, nadražio me tada, ostao sam praktično bez svesti“. Ovaj dečak je još rekao: „Vladika Pahomije iskorišćavao je to što smo mi deca u tim godinama kada dete može da se nadraži najlakše (…). Znao je telesne predele gde deca mogu da budu nadražena, takoreći da se ‘opuste’, da daju sve.“

REAKCIJE: Pošto su mediji preneli više ili manje prečišćena sveodočanstva, usledile su manje ili više očekivane reakcije. Najpre se javnosti obratio sam vladika: u izjavi za Fonet i „Frankfurtske vesti“ on je istakao kako je cela priča samo „deo kampanje“ koja se protiv njega navodno vodi u Vranju već mesecima.

„Sve je to neverovatno. Zbog svih tih stresova ja sam trenutno na bolovanju. Načelno sam obavestio Sveti arhijerejski sinod o toj strašnoj kampanji i videćemo šta će dalje biti“, ustvrdio je vladika, da bi samo dan posle toga, 10. januara, svoj stav izneo i Sinod. Izuzev već navedene teze o „bezbožnoj hajci“, Sinod je izrazio žaljenje „što sredstva javnog informisanja, pre bilo kakve sudske provere, tako olako prihvataju i daju u javnost nedokazane insinuacije kao činjenice“. Za razliku od ostalih slučajeva, gde se našao prozvanim da traži ostavke, smene, promene i ostale svetovne mere, Sinod se ovog puta pozvao isključivo na nebo: „U svetlosti svoje etike i Strašnog suda na kome će svačije delo izaći na videlo, ona (SPC – prim T.S.) ne želi da skriva ili podržava bilo čiji greh. Međutim, ono što ona zahteva jeste prethodno utvrđivanje istine i proveru bilo koje optužbe, pa i ove o kojoj je reč, bez obzira o kome se radi da bi se mogao doneti istinski sud i presuda. Van toga i bez takvog postupka, sve se svodi na zlonamerno javno blaćenje pojedinaca i ustanova zbog ko zna kakvih i čijih interesa i ciljeva.“

Da li zato što Sinod ponekad ipak primenjuje svetovne mere ili prosto zbog negativnog publiciteta, tek, vladika vranjski je 13. januara smenjen. Sinod SPC-a je tim povodom saopštio da „ovo nije zvanična smena vladike Pahomija… već samo prelazno rešenje dok nastala situacija ne bude raščišćena“, dok je sekretar Vranjske eparhije đakon Vladan Milutinović sa svoje strane izjavio da će „vladika braničevski Ignjatije u narednih mesec dana zamenjivati vladiku Pahomija, koji je odsutan zbog srčanih tegoba“.

Tek što je javnost saznala za ovu smenu, 14. januara, preosvećeni Pahomije ponovo se oglašava, ovog puta opširnim saopštenjem upućenim medijima koji su objavili svedočanstva trojice mladića. Uz očekivane teze o tome da su sve iznesene teze „za moj um, a i za svaki drugi zdrav razum, nepojmljivo velike neistine i klevete“, preosvećeni je posebnu pažnju posvetio liku i delu advokata Aleksandra Stankovića i urednika „Novina vranjskih“ Vukašina Obradovića: dok je Stanković optužen da se sveti Crkvi zato što je onomad bio primoran da se povuče iz Crkvene opštine („zbog utvrđenih finansijskih propusta“), Obradović je ni manje ni više indirektno optužen za simpatisanje Oslobodilačke vojske Kosova. Osim toga, javnost je tako saznala da za „blaćenje moje (Pahomijeve) smernosti postoje i ozbiljniji interesi“. Pa se u tom smislu nabraja: „Radnici preduzeća Heba, uplašeni da će ovu fabriku vode i izvor njihovog života kupiti albanski lobisti, poklonili su deo svojih akcija Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ova fabrika je već duže vreme na meti predvodnika terorističke OVK… Pre nekoliko meseci određeno je da se u centru Bujanovca gradi pravoslavna crkva. Na tom mestu su, u međuvremenu, Šiptari otkupili lokale i butike iz kojih se, po pričama meštana, rastura droga… To su pravi razlozi ovih napada. Kad bi uspeli da vladici kičmu slome i da iz vranjskog regiona eliminišu Srpsku pravoslavnu crkvu, onda bi i njihov pohod na kompletno osvajanje ovog dela Srbije bio mnogo lakši. Onda bi i Hebu mnogo lakše kupili, onda se Pravoslavna crkva u Bujanovcu ne bi gradila, onda bi i više puta potvrđeni neprijatelji naše crkve završili posao…“. Bivši vladika još navodi i da je za krivično delo „čak i da ga je bilo“ nastupila zastarelost, iz čega je „jasno da nikog i ne zanima moja krivična odgovornost“. Sve u svemu, SPC i njeni visoki predstavnici uspeli su da za samo nekoliko dana pređu dug logički put od neodgovornih medija, preko Strašnog suda do „šiptarskih terorista“ i privatizacije fabrike mineralne vode. Više nego potresna svedočenja trojice mladića, od kojih je jedan student teologije u Grčkoj, a dvojica učenici srednje bogoslovske škole, ostala su nekako po strani.

ŽIVOPISNI BEKGRAUND: Krivična prijava protiv Tomislava Gačića (svetovno ime bivšeg vladike) upućena je nadležnim organima koji bi trebalo da utvrde da li su svedočanstva M.T.-a, R.S.-a i I.N.-a zaista istinita ili su samo „deo hajke“. Dok se to ne dogodi, zlobnicima sa nešto dužim pamćenjem preostaje jedino da se prisete sličnih problema s kojima se SPC do sada suočavala. Najviše pažnje do sada privukao je slučaj arhimandrita Ilariona, starešine manastira Hopovo koji je u avgustu 2001. takođe osumnjičen za protivprirodni blud sa maloletnom decom: predstavljajući se kao „čika Jova“, on je, prema svedočenju više maloletnika, ubeđivao dečake iz komšiluka da mu onanišu u dvorskoj bašti, a onima koji su mu izašli u susret za tu „uslugu“ plaćao pedeset ili sto dinara. Ilarion je, baš poput Pahomija, demantovao ove tvrdnje i optuživao novinare za hajku, da bi u oktobru 2001. pokupio deo inventara (uključujući crkvena zvona) iz Hopova i sklonište navodno našao u manastiru Mileševa, kod proslavljenog vladike Filareta. Opštinski sud u Novom Sadu je u aprilu 2002. saopštio da već mesecima ne može da mu uđe u trag, a posle toga se o slučaju Ilarion praktično ništa nije čulo – dok nije potpuno zaboravljen, pričalo se da se sklonio u Crnu Goru, a kao konačno utočište pominjan je i Hilandar.

Osim Ilariona, zapamćen je i primer mileševskog monaha Makarija, kome je već pomenuti Filaret dodelio titulu jeromonaha i imenovao ga za igumana manastira u Pribojskoj banji, iako je prethodno uhvaćen u nečasnim radnjama sa maloletnicima. U svom novom prebivalištu Makarije je navodno nastavio slične aktivnosti, pa su ga (o čemu je „Vreme“ pisalo u oktobru 2001) pribojski policajci privodili na saslušanje. Čini se, ipak, da je ceo slučaj zataškan, iako je i tada bilo svedočanstava u kojima se navodi da je prečasni Makarije jednog dečaka hvatao „među noge“ i da je „kad ga je uhvatio među noge, rekao da je to sasvim normalno, da se opusti i da će mu biti bolje“.

Konačno, i sam vladika Pahomije je sredinom devedesetih bio pred Crkvenim sudom istim povodom, ali je oslobođen optužbi. Iako je tada u Vranju i okolini dobio nekoliko nezgodnih nadimaka (od kojih je najčešće u upotrebi onaj gde se, umesto poslednja dva slova njegovog imena, izgovara samo jedno ‘ć’), vladika se posle procesa pred Crkvenim sudom načisto uprepodobio, što je ponekad izazivalo otpor vernika nespremnih da se previše žrtvuju za „opštu stvar“ (vidi okvir). Glas o brizi Pahomijevoj za decu i njihove duše proširio se čak i izvan Srbije, pa su tako arhimandriti Aleksej Bogićević i Gavrilo Vučković u razgovoru sa vernicima u Ljubljani februara 2001. naglasili: „U Vranju je vladika Pahomije tu mnogo učinio. On je zaposlio pet-šest učiteljica iz običnih škola; jedna predaje likovni, jedna muzički itd., a kroz sve to ide veronauka. Zaposlio je tri učiteljice za grčki jezik, tako da će mnogo dece u Vranju znati grčki… Neke učiteljice su zadužene da decu uče recitaciji, neke pevanju u crkvi, pa sada nedeljom svetu liturgiju peva 600 do 700 dece, manje i veće. Tu decu više niko ne treba da nagovara da idu u crkvu. Jedanput mesečno imaju bdenije, a svakog petka akatist Bogorodici i sva deca su prisutna.“ Bez obzira na ova bogougodna dela, vladika Pahomije ostao je upamćen najviše po vatrenom uključivanju u kampanju SPC-a protiv abortusa – u maju 2002, kada je svaki sveštenik iznenada našao za shodno da putem medija podseti na greh namernog prekida trudnoće, Pahomije se istakao jedinom konkretnom inicijativom. Tada je, naime, predložio da se majke koje neće da rode ili odgajaju svoju decu, umesto u ginekološku ordinaciju, zapute u crkvu koja je voljna da im neželjenu decu podiže i vaspitava – majke bi mogle da posećuju svoja čeda, ali bi čeda u međuvremenu ipak bila vaspitavana u duhu pravoslavlja. Ovaj predlog naišao je (zlobnici bi sada rekli „srećom po nerođenu decu“) na popriličan otpor, tako da je cela stvar jednostavno zaboravljena.

Kako god da se slučaj Pahomije završi, čini se da će SPC konačno morati da se zamisli nad samom sobom. Ukoliko nadležni organi utvrde da su svedočanstva trojice mladića istinita, postaviće se pitanje o razlozima zbog kojih neko i negde baš toliko želi da naruši ugled i integritet institucije – priče o „neprijateljima pravoslavlja“, čini se, ne bi mogle da opravdaju eventualno izmišljanje svih sočnih detalja koji se ovde pojavljuju. Na drugoj strani, ako se utvrdi da u tim svedočanstvima ima bar delić istine, bruka bi bila prevelika za puko zataškavanje. Podrazumeva se, naravno, da u svakom žitu ima kukolja, ali se isto tako podrazumeva da druge institucije svoj kukolj drže u nekoj zabačenoj kancelariji – daleko od TV ekrana, na kojima bi isti taj kukolj držao moralne pridike homoseksualcima, neženjama, usedelicama, ženama koje su prinuđene da prežive traumu zbog abortusa i svima ostalima koji ne žive u skladu sa pravoslavnim nazorima. Iako je jasno da su i sveštenici ljudi i da samim tim ponekad greše, institucija koja se u poslednje vreme često našla prozvanom da na sav glas propoveda moralnu čistotu i preti Strašnim sudom ne bi smela da dozvoli čak ni sumnju da postoji pedofilija u njenim redovima; ukoliko se takva sumnja već i pojavila, ista ta institucija mogla bi da razmisli o svom ugledu pre nego što se drvljem i kamenjem baci na sve one na koje se drvljem i kamenjem bacala.