Deveti mart je bilo gubljenje nevinosti – ona tačka posle koje više nema nazad. Zemlja se nakon toga raspala u moru krvi, a mi smo preko noći odrasli znajući da više ništa neće biti isto. Posle se desio Vukovar, zatim Sarajevo, onda Srebrenica, Oluja, Kosovo i bombardovanje
Sa petog sprata Doma omladine, na kojem se nalazio studio za emitovanje programa Radija B92, svaki deo Trga Republike odlično se vidi. Napad policije oklopnim vozilima, mlazevima vode, velikom količinom suzavca, nadiranje policije pod maskama, pa potom nadiranje demonstranata koji se penju na vozila i skidaju oružje, iz studija je izgledalo kao epska bitka, kao neka Kosovka bitka, sve sa retro Vukom Draškovićem i nizom veoma različitih likova, potpuno anonimnih heroja. Gledam ovih dana retko viđenu fotografiju Goranke Matić na kojoj Knele i Giška sklanjaju heroinu Draganu sa poprišta, koja je izmorena mlazevima vode iz ogromnog šmrka kojim su je gađali.
Zbog vanrednih okolnosti, tada smo prekinuli muzičku emisiju „Poplava“, koju je vodio Saša Mirković. Iz studija je najavio prilog Aleksandra Vasovića, koji se tog dana prvi put pojavio u našem programu. Milica Kuburović, Dušan Mašić, Boris Husović i mnogi drugi bili su deo novinarskog tima koji je izveštavao sa ulice, donoseći najnovije snimke na svakih nekoliko minuta. Naš direktan prenos u trenutku dok smo gutali suzavac, bio je demonstracija najprofesionalnijeg izveštavanja. Čak i kada sam preterao sa komentarisanjem da mi sve liči na početak građanskog rata, Zoran Mamula me je opomenuo da „spustim loptu“.
A bilo je teško smiriti se i izveštavati u onako dramatičnoj situaciji. Ubistvo učenika Branivoja Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića najavljivalo je moguće masakre. Ipak, našli smo meru u izveštavanju. To je bila ta unutrašnja demokratičnost vezana za profesionalizam – iako sam bio odgovorni urednik, bilo je najnormalnije da međusobno jedni druge upozoravamo na balans. Razum.
POLICIJA NA ZADATKU
U ovakvim situacijama bezbednost novinara uvek mi je bila najvažnija i, kroz našu školu, reporteri su znali kako da se kreću i izbegnu ozbiljnije napade. Tako je bilo kroz sve demonstracije, zabrane i ratove.
Stiže informacija da je zabranjeno emitovanje Studiju B. Zove me Milorad Roganović, kaže: „Sad su završili, kreću na vas.“ Imali smo prepun peti sprat naših novinara koji su se vratili sa terena jer su tenkovi već stigli u grad, ali i veliki broj stranih dopisnika, prijatelja. Policijski tim se jedva probio do moje kancelarije. Tražili su da prekinemo program, a ja sam, po savetu advokata, tražio pismeno rešenje o zabrani što je pomalo iznenadilo šefa ekipe, pa smo ušli u raspravu o zakonu (iako sam bio potpuno svestan činjenice da praktično radimo bez dozvole, da smo u zakonskim okvirima – pirati). Posle konsultacija radio-vezom, komandir je otišao navodno kod tužioca, dok je grupa nasilnijih policajaca ostala da stražari. Nešto kasnije pojavila se druga ekipa, koja je tražila bezuslovni prekid programa. I pražnjenje redakcije. Krenuli smo sa evakuacijom, a ja sam insistirao da sačekamo tužioca… Tako smo dobili bar još sat da informišemo građane o zbivanjima na ulici, povređenima, tenkovima… Onda je došao trenutak za pretnju fizičkom silom i praktično sam nateran da uđem u studio i odjavim program. Policija je tražila da nastavimo samo sa Tanjugovim vestima uz njihovo prisustvo, što sam odbio. Praktično smo isključili kompletan program i ostavili frekvenciju i bez muzike.
Tražio sam od policije da ostanem u prostorijama da bih mogao da se javljam na telefon i da obaveštavam roditelje saradnika da su dobro i na putu kući. Kasno sam te noći i sam krenuo prema supruzi i ćerki na Banovom brdu. Dočekala me zabrinuta supruga, koja nije o meni ništa znala ceo dan. A imala je da mi kaže jako važnu informaciju – da ćemo dobiti još jednu bebu. Bili smo i zabrinuti i radosni u isto vreme.
Ujutro sam pošao na posao, a komšija me obavestio da je u susedne zgrade dva puta dolazila policija da me traži. U vestima je objavljena informacija da je protiv mene podignuta optužnica. Od zatvora me spasla činjenica da je nekoliko dana ranije došlo do prenumeracije kućnih brojeva u ulici, pa su me tražili na drugoj adresi.
MUZIČKA POBUNA
Policija je dozvolila da uđem u Dom omladine, ubrzo se pojavio Miško Bilbija sa predlogom da krenemo sa emitovanjem muzike. Posle konsultacija sa nadređenima, to je policiji izgledalo prihvatljivo i onda je Miško počeo da šalje u etar i jasne, ali i šifrovane poruke, pozive na bunt, na ustanak, na revoluciju. Ta muzika bila je deo našeg uobičajenog programa, ali ovako posložena, davala je jače i jasnije poruke od samih vesti: White Riot The Clash, The Boys Are Back In Town Thin Lizzy, mnogo puta Fight The Power Public Enemy, koji su tog dana sa frekvencije 92,5 urlali: „Naša sloboda izražavanja je pitanje slobode ili smrti – moramo se boriti protiv moćnika iz senke.“
Muzička pobuna imala je paralelno delovanje. Studenti su počeli da se okupljaju u Studentskom gradu. Jedan od zahteva bio je hitno oslobađanje Radija B92 i Studija B, i kako se njihov marš približavao centru grada, tako smo mi vršili sve veći pritisak da pokrenemo program i u jednom trenutku samo smo ušli u studio i progovorili. Policija je ubrzo napustila prostorije. Naredni dani u potpunosti su bili posvećeni studentskim protestima na Terazijama, što smo uvek ponavljali u ključnim društvenim i političkim momentima kasnijih godina.
Istorija Radija B92 u dobroj meri je sazdana od zabrana. Ali, ono što je pokretalo ovaj medij u njegovim najboljim danima je vera u bolje sutra, koja nije imala dilemu niti se libila da se zbog nje dopadne zatvora, dobiju batine, ostane bez posla ili cele firme. Jedino se nije smelo ostati bez ideala.
ODNOS PREMA NASLEĐU
Ovo je prva okrugla godišnjica 9. marta a da ne postoji „onaj“ B92, koji je bio akter i svedok onoga što se dogodilo te ‘91. i svih ostalih godina koje su usledile. Prvu deceniju obeležili smo u postpetooktobarskoj euforiji, koja nam je povratila dašak one energije od 9. marta i zimskih demonstracija ‘96/97. Pre deset godina, osakaćeni ekonomskom krizom i zbunjeni novom vlasničkom strukturom, još uvek smo imali zrno one devetomartovske energije i veru da ima nade.
Danas, trideset godina kasnije, od te energije nije ostalo praktično ništa.
Možda je to normalno kada imaš skoro šezdeset godina i kada stvari gledaš drugačije nego onda kada uživo prenosiš događanja na Trgu Republike i toliko se uneseš da te Zoran Mamula Maki svojom hladnokrvnošću smiruje. Makija nema već dve decenije, kao što nema mnogih koji su tog vetrovitog martovskog dana bili deo Radija B92. Nema Roberta Klajna, Miomira Grujića Fleke, Dejana Anastasijevića Ananasa, Aleksandra Barišića Barnija, Mileta Pileta Miletića, Biljane Vujasinović Zec, Saše Markovića Mikroba….
Nema ni Branivoja Milinovića, momka od 17 godina koji je slušao Radio B92, voleo The Pogues, pisao pesme i koji je stradao tog dana kod „Londona“, baš kao i onaj nesretni policajac nekoliko stotina metara dalje. Nema ni jednog dostojnog obeležja za te prve žrtve koje su pale za demokratiju u Srbiji, nema ulica za njih, nema čak ni spomen-ploča na mestu njihovih pogibija, što je najbolji pokazatelj odnosa prema tom nasleđu. Tri decenije kasnije ne znamo ni koji od pripadnika MUP-a je ispalio tu bojevu municiju u nenaoružane demonstrante, otevši 17-godišnjeg klinca od njegove porodice i prijatelja, nikada nismo čuli da je sprovedena istraga ni o Branivojevoj ni o Nedeljkovoj nasilnoj smrti. O preuzimanju odgovornosti i da ne govorimo.
Od 9. marta, kada smo pomislili da je moguće brzo srušiti režim, trebalo je da prođe puna decenija da bi se desio Peti oktobar. Za to vreme smo iskusili nekoliko zabrana, ubrzano odrastajući i razvijajući se u dvostrukoj izolaciji u kojoj smo sa vernim slušaocima stvarali svoj svet. Vidim da se pišu nove istorije i da se kriterijum nečije uloge i značaja menja u skladu sa dnevno-političkim agendama. Zato nam i stvarnost izgleda ovako.
Deveti mart je bilo gubljenje nevinosti – ona tačka posle koje više nema nazad. Zemlja se nakon toga raspala u moru krvi, a mi smo preko noći odrasli znajući da više ništa neće biti isto. Posle se desio Vukovar, zatim Sarajevo, onda Srebrenica, Oluja, Kosovo i bombardovanje.
Bili smo akteri i svedoci nadajući se boljoj budućnosti koja se suštinski nikada nije desila na način kakvom smo je zamišljali pre trideset godina.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Poremećena prirodna ravnoteža pokazuje širom Evrope svoje opako lice. O čemu se sve radi? Šta se, zbog niskog vodostaja, događa u neposrednom komšiluku? Kako sve učestaliji pakleni talasi utiču na ljudske živote, kako na ekonomiju? I šta je pokazao u Srbiji slučaj Peščare – tog neobičnog mesta, pustinje koju je čovek pošumio da bude divlja i prirodna, a koja često žestoko gori zbog nemara nekih ljudi, da bi je, zatim, drugi ljudi srčano branili i neumorno iznova pošumljavali
Kada izbori i formalno budu raspisani, studenti objašnjavaju da se neće promeniti suština, već obim kampanje. “Kampanja će ostati bazirana na onome što studentski pokret jeste već dve godine, ali očekujemo da tokom kampanje bude masovnije nego što je ikada bilo, jer veliki broj ljudi odgovara na naše pozive da se priključe opštinskim timovima”, objašnjava student Filip Kovačić za “Vreme”
Održavanje uverenja u nepobedivost na izborima služi tome da se sopstveni birači odvrate od promene strane, a opozicioni – demobilišu. Zato je uložen vanserijski napor da se diskredituje istraživanje koje je predstavila Crta. Većina napada nije se ni bavila sadržajem, već je bila usmerena na Crtu kao organizaciju, a deo na metodologiju. U oba slučaja radilo se o upornom ponavljanju lako proverivih neistina, na primer, tvrdnje da je uzorak bio 558, a ne 2.324 ispitanika. Sve to govori koliko im je bilo stalo da nalaz koji je imao najviše odjeka u javnosti zatrpaju lažnim narativima
U času kada je generacijski pokret mladih ljudi premostio duboke razlike obnavljajući u atomizovanom, apatičnom i podeljenom društvu političku zajednicu utemeljenu na idejama slobode, pravde i antikorupcije, nastao je nužni i dovoljni uslov za promene u Srbiji
Znaju i Vučić i Dodik da tamo gde su sada hodili ima manje stanovnika nego kada je rat završen, a samim tim i manje perspektive. Ova dvojica “srpskih lidera” kao da nisu naučila poruke prošlosti, bar kada je politika u pitanju: nije Srbija napredovala kada su bosanski Srbi gledali u Beograd, kako kaže Vučić, nego kada je Srbija bila Pijemont celog Balkana, pa su svi hteli s njom
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
