Deveti mart je bilo gubljenje nevinosti – ona tačka posle koje više nema nazad. Zemlja se nakon toga raspala u moru krvi, a mi smo preko noći odrasli znajući da više ništa neće biti isto. Posle se desio Vukovar, zatim Sarajevo, onda Srebrenica, Oluja, Kosovo i bombardovanje
Sa petog sprata Doma omladine, na kojem se nalazio studio za emitovanje programa Radija B92, svaki deo Trga Republike odlično se vidi. Napad policije oklopnim vozilima, mlazevima vode, velikom količinom suzavca, nadiranje policije pod maskama, pa potom nadiranje demonstranata koji se penju na vozila i skidaju oružje, iz studija je izgledalo kao epska bitka, kao neka Kosovka bitka, sve sa retro Vukom Draškovićem i nizom veoma različitih likova, potpuno anonimnih heroja. Gledam ovih dana retko viđenu fotografiju Goranke Matić na kojoj Knele i Giška sklanjaju heroinu Draganu sa poprišta, koja je izmorena mlazevima vode iz ogromnog šmrka kojim su je gađali.
Zbog vanrednih okolnosti, tada smo prekinuli muzičku emisiju „Poplava“, koju je vodio Saša Mirković. Iz studija je najavio prilog Aleksandra Vasovića, koji se tog dana prvi put pojavio u našem programu. Milica Kuburović, Dušan Mašić, Boris Husović i mnogi drugi bili su deo novinarskog tima koji je izveštavao sa ulice, donoseći najnovije snimke na svakih nekoliko minuta. Naš direktan prenos u trenutku dok smo gutali suzavac, bio je demonstracija najprofesionalnijeg izveštavanja. Čak i kada sam preterao sa komentarisanjem da mi sve liči na početak građanskog rata, Zoran Mamula me je opomenuo da „spustim loptu“.
A bilo je teško smiriti se i izveštavati u onako dramatičnoj situaciji. Ubistvo učenika Branivoja Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića najavljivalo je moguće masakre. Ipak, našli smo meru u izveštavanju. To je bila ta unutrašnja demokratičnost vezana za profesionalizam – iako sam bio odgovorni urednik, bilo je najnormalnije da međusobno jedni druge upozoravamo na balans. Razum.
POLICIJA NA ZADATKU
U ovakvim situacijama bezbednost novinara uvek mi je bila najvažnija i, kroz našu školu, reporteri su znali kako da se kreću i izbegnu ozbiljnije napade. Tako je bilo kroz sve demonstracije, zabrane i ratove.
Stiže informacija da je zabranjeno emitovanje Studiju B. Zove me Milorad Roganović, kaže: „Sad su završili, kreću na vas.“ Imali smo prepun peti sprat naših novinara koji su se vratili sa terena jer su tenkovi već stigli u grad, ali i veliki broj stranih dopisnika, prijatelja. Policijski tim se jedva probio do moje kancelarije. Tražili su da prekinemo program, a ja sam, po savetu advokata, tražio pismeno rešenje o zabrani što je pomalo iznenadilo šefa ekipe, pa smo ušli u raspravu o zakonu (iako sam bio potpuno svestan činjenice da praktično radimo bez dozvole, da smo u zakonskim okvirima – pirati). Posle konsultacija radio-vezom, komandir je otišao navodno kod tužioca, dok je grupa nasilnijih policajaca ostala da stražari. Nešto kasnije pojavila se druga ekipa, koja je tražila bezuslovni prekid programa. I pražnjenje redakcije. Krenuli smo sa evakuacijom, a ja sam insistirao da sačekamo tužioca… Tako smo dobili bar još sat da informišemo građane o zbivanjima na ulici, povređenima, tenkovima… Onda je došao trenutak za pretnju fizičkom silom i praktično sam nateran da uđem u studio i odjavim program. Policija je tražila da nastavimo samo sa Tanjugovim vestima uz njihovo prisustvo, što sam odbio. Praktično smo isključili kompletan program i ostavili frekvenciju i bez muzike.
Tražio sam od policije da ostanem u prostorijama da bih mogao da se javljam na telefon i da obaveštavam roditelje saradnika da su dobro i na putu kući. Kasno sam te noći i sam krenuo prema supruzi i ćerki na Banovom brdu. Dočekala me zabrinuta supruga, koja nije o meni ništa znala ceo dan. A imala je da mi kaže jako važnu informaciju – da ćemo dobiti još jednu bebu. Bili smo i zabrinuti i radosni u isto vreme.
Ujutro sam pošao na posao, a komšija me obavestio da je u susedne zgrade dva puta dolazila policija da me traži. U vestima je objavljena informacija da je protiv mene podignuta optužnica. Od zatvora me spasla činjenica da je nekoliko dana ranije došlo do prenumeracije kućnih brojeva u ulici, pa su me tražili na drugoj adresi.
MUZIČKA POBUNA
Policija je dozvolila da uđem u Dom omladine, ubrzo se pojavio Miško Bilbija sa predlogom da krenemo sa emitovanjem muzike. Posle konsultacija sa nadređenima, to je policiji izgledalo prihvatljivo i onda je Miško počeo da šalje u etar i jasne, ali i šifrovane poruke, pozive na bunt, na ustanak, na revoluciju. Ta muzika bila je deo našeg uobičajenog programa, ali ovako posložena, davala je jače i jasnije poruke od samih vesti: White Riot The Clash, The Boys Are Back In Town Thin Lizzy, mnogo puta Fight The Power Public Enemy, koji su tog dana sa frekvencije 92,5 urlali: „Naša sloboda izražavanja je pitanje slobode ili smrti – moramo se boriti protiv moćnika iz senke.“
Muzička pobuna imala je paralelno delovanje. Studenti su počeli da se okupljaju u Studentskom gradu. Jedan od zahteva bio je hitno oslobađanje Radija B92 i Studija B, i kako se njihov marš približavao centru grada, tako smo mi vršili sve veći pritisak da pokrenemo program i u jednom trenutku samo smo ušli u studio i progovorili. Policija je ubrzo napustila prostorije. Naredni dani u potpunosti su bili posvećeni studentskim protestima na Terazijama, što smo uvek ponavljali u ključnim društvenim i političkim momentima kasnijih godina.
Istorija Radija B92 u dobroj meri je sazdana od zabrana. Ali, ono što je pokretalo ovaj medij u njegovim najboljim danima je vera u bolje sutra, koja nije imala dilemu niti se libila da se zbog nje dopadne zatvora, dobiju batine, ostane bez posla ili cele firme. Jedino se nije smelo ostati bez ideala.
ODNOS PREMA NASLEĐU
Ovo je prva okrugla godišnjica 9. marta a da ne postoji „onaj“ B92, koji je bio akter i svedok onoga što se dogodilo te ‘91. i svih ostalih godina koje su usledile. Prvu deceniju obeležili smo u postpetooktobarskoj euforiji, koja nam je povratila dašak one energije od 9. marta i zimskih demonstracija ‘96/97. Pre deset godina, osakaćeni ekonomskom krizom i zbunjeni novom vlasničkom strukturom, još uvek smo imali zrno one devetomartovske energije i veru da ima nade.
Danas, trideset godina kasnije, od te energije nije ostalo praktično ništa.
Možda je to normalno kada imaš skoro šezdeset godina i kada stvari gledaš drugačije nego onda kada uživo prenosiš događanja na Trgu Republike i toliko se uneseš da te Zoran Mamula Maki svojom hladnokrvnošću smiruje. Makija nema već dve decenije, kao što nema mnogih koji su tog vetrovitog martovskog dana bili deo Radija B92. Nema Roberta Klajna, Miomira Grujića Fleke, Dejana Anastasijevića Ananasa, Aleksandra Barišića Barnija, Mileta Pileta Miletića, Biljane Vujasinović Zec, Saše Markovića Mikroba….
Nema ni Branivoja Milinovića, momka od 17 godina koji je slušao Radio B92, voleo The Pogues, pisao pesme i koji je stradao tog dana kod „Londona“, baš kao i onaj nesretni policajac nekoliko stotina metara dalje. Nema ni jednog dostojnog obeležja za te prve žrtve koje su pale za demokratiju u Srbiji, nema ulica za njih, nema čak ni spomen-ploča na mestu njihovih pogibija, što je najbolji pokazatelj odnosa prema tom nasleđu. Tri decenije kasnije ne znamo ni koji od pripadnika MUP-a je ispalio tu bojevu municiju u nenaoružane demonstrante, otevši 17-godišnjeg klinca od njegove porodice i prijatelja, nikada nismo čuli da je sprovedena istraga ni o Branivojevoj ni o Nedeljkovoj nasilnoj smrti. O preuzimanju odgovornosti i da ne govorimo.
Od 9. marta, kada smo pomislili da je moguće brzo srušiti režim, trebalo je da prođe puna decenija da bi se desio Peti oktobar. Za to vreme smo iskusili nekoliko zabrana, ubrzano odrastajući i razvijajući se u dvostrukoj izolaciji u kojoj smo sa vernim slušaocima stvarali svoj svet. Vidim da se pišu nove istorije i da se kriterijum nečije uloge i značaja menja u skladu sa dnevno-političkim agendama. Zato nam i stvarnost izgleda ovako.
Deveti mart je bilo gubljenje nevinosti – ona tačka posle koje više nema nazad. Zemlja se nakon toga raspala u moru krvi, a mi smo preko noći odrasli znajući da više ništa neće biti isto. Posle se desio Vukovar, zatim Sarajevo, onda Srebrenica, Oluja, Kosovo i bombardovanje.
Bili smo akteri i svedoci nadajući se boljoj budućnosti koja se suštinski nikada nije desila na način kakvom smo je zamišljali pre trideset godina.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
“Studentska lista ima veliki broj stručnih ljudi iz različitih oblasti – zdravstva, poljoprivrede, kulture i drugih. Imamo mogućnost da zajedno stvaramo rešenja i dajemo predloge, jer je svako od nas stručan u nekoj oblasti. Zajedno možemo da stignemo do našeg cilja”
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
U predizbornoj kampanji Šapić je fizički napao Tatjanu Mićić, aktivisti SNS-a su prebili vladinog službenika na radnom zadatku, a Vučić nikako da obelodani koga je sve pomilovao iz vlastitih redova. Šta im je?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
