Inženjeri za support

Pre nekoliko godina skoro je neverovatno delovala priča jedne diplomirane pravnice koja je, budući da je ušla u uži krug kandidata za posao sekretarice u privatnoj firmi, dok je rešavala nimalo lak test opšte kulture naišla na pitanje: šta je zajedničko francuskim kraljevima Luju XIV i Luju XVI? Takođe, kada je reč o potrazi za poslom, pre nekoliko godina retko da se mogao naći oglas koji nije podržavao npr. polnu ili starosnu diskriminaciju. Danas možemo reći da je toga sve manje ili samo naizgled. Parada kiča i nesuvislosti s kojom su se potencijalni kandidati za posao donedavno sudarali danas je možda i ublažena. Ono što je ostalo isto jeste u velikoj meri inferioran položaj kandidata, od kojih se u oglasima za posao uglavnom nešto traži i očekuje, a s druge strane nema podataka o tome šta im se nudi. Nejasni, konspirativni, nepotpunih informacija, skoro uvek bez razloga na stranom jeziku, oglasi za posao odaju sliku veoma upadljive trapavosti u ophođenju prema potencijalnim kandidatima.

S druge strane, ogroman je broj ljudi koji traže posao uzdajući se u oglase, novinske, internet, u specijalizovanim časopisima, umetnute u neke sasvim druge rubrike… To je „tamna brojka“ koja se čak i ne može sagledati niti pretpostaviti, jer posao ne traže samo ljudi na Birou, već i oni koji rade, i oni koji tek što nisu ostali bez posla, i sasvim mladi i oni dobrano u godinama, i bez škole i sa visokim obrazovanjem, kako rekoše u jednoj agenciji za istraživanje tržišta – „čak i profesori traže da rade kao anketari“. Izmaknuta leđa države i nesigurna egzistencija tekovine su naše novije stvarnosti, pa je „trčanje“ po oglasima za posao postalo neizostavni deo stila života u tranziciji.

POČINjU PROBLEMI: Zato, nije zgoreg pretpostaviti i to da onima koji objavljuju takve oglase posao cveta, uzmimo na primer samo udarne predstavnike – novine i veb-sajtove „Halo oglasa“, Biroa za zapošljavanje ili pak legendarni infostud.com. Tek ovlašan pogled na ponuđene poslove ukazuje na fantastično raznolik izbor. Zaista, čini se, velika je verovatnoća da će se za svakoga naći nekakav posao. Problem nastaje onda kada počnete da birate prema svojim afinitetima, stručnosti, visini zarade, ali to je samo dodirna tema ovog teksta.

Sve češće upakovani po „američkom modelu“, obećavajući, oglasi za posao su prepuni nemuštih ponuda za stalni i povremeni posao, za dobru zaradu, mogućnost napredovanja, porodični biznis, tražeći na primer dobro znanje engleskog jezika, poznavanje rada na računaru, korišćenje interneta. Nemali šok ćete doživeti kada ustanovite da se od vas zapravo traži da preko interneta otvorite račun u nekoj stranoj banci, uplatite izvesnu sumu novca, a ceo vaš posao je da nađete što više novajlija koji će uraditi to isto. Ako kojim slučajem poželite da izađete iz „biznisa“, banka će vam vratiti uloženi novac u vidu zlatnih poluga! Ovakvi i slični oglasi, gde vam se na primer nudi rad u nekoj od međunarodnih humanitarnih organizacija, pri čemu je vaš „posao“ da kupite formular od dotičnog, popunite ga i pošaljete tamo gde biste želeli da radite, pripadaju ipak marginalnim i neozbiljnim. Ali, lepo i primamljivo spakovanim.

I letimičan pogled na zbirke ponuda za posao nagoni na to da zažalite što na vreme niste učili neki od zanata ili pak školu uslužnog ili administrativnog sektora. Oglasi iz ovih delatnosti naprosto dominiraju, bilo da je reč o pekarskim, građevinskim, ugostiteljskim poslovima ili birotehničkim, računovodstvenim znanjima. Ograničenja s obzirom na godine ili pol kandidata sve su manje vidljiva, ali dovoljno prisutna, pa i dalje ne čudi oglas neke ozbiljne firme koja traži poslovnu sekretaricu navodeći mnogobrojna znanja i sposobnosti koje treba da ima, ali da ne bude starija od 30 godina. Isto tako, na oglase koji pozivaju da im se jave svi zainteresovani ali s odsluženim vojnim rokom, ženski kandidati ne treba da gube vreme. Najugroženija kategorija među onima koji traže posao sigurno su žene od 40 do 50 ili više godina. Potreba za njima kao da ne postoji, bar sudeći prema oglasima. Ako se ima u vidu da je to danas verovatno i najbrojnija rezervna armija rada, s obzirom na masovna otpuštanja upravo sa „ženskih“, administrativnih ili poslova u tekstilnoj industriji, naslućuju se i mnogo dublji problemi nesrazmere u ponudi i potražnji radne snage.

MINIMUM SSS: Dok su političari tek nedavno shvatili značaj ženskog biračkog tela te se u toku predizbornih kampanja redovno naglašeno obraćaju tom biračkom skupu, dotle im vlasnici firmi koji nude posao podrivaju i kampanju i ugled, dovodeći u bezizlazan položaj žene preko 40 godina, koje shodno uslovima u oglasima nemaju razloga da se nadaju da će novo zaposlenje ikada dobiti.

Povremeno, ali retko, pojave se oglasi koji aktiviraju armiju nezaposlenih gimnazijalaca svih dobi, dakle onih koji su u traganju za poslom adekvatnim njihovom nešto širem obrazovanju. To su oni oglasi gde se traži „minimum SSS“. U tom slučaju, kandidat će naići i na proveru znanja, probni rad, realnu mogućnost zarade, možda i uspeh, ali kada se javi na takav oglas – šta može da sazna? Takoreći ništa ili bar ne ono što ga najviše interesuje i opredeljuje za dalje. Na primer, novine u nastajanju raspisale su konkurs za saradnike, obavezno doneti objavljene tekstove radi procene kvaliteta. Tek kad odete na razgovor, shvatate koliko su zapravo u nastajanju: nema zvaničnog urednika, nema osnovnih saznanja o tome kako će novine funkcionisati, čije su, samo možete da prepoznate poneku zanimljivu ideju. Vama je prepušteno da birate teme, napišete tekst i ako se tekst odobri, odmah će vam biti plaćeno. Koliko? E, to se ne zna, čak ni približno. Elementarne informacije o firmi u koju ulazite, a pre svega iznos zarade jeste ono na osnovu čega treba da kažete da ili ne. No, kandidat se ne pita, a oglašivač je ili amater koji treba da vas procenjuje ili neće baš sve da kaže. Onaj ko je imao priliku da vidi oglase za posao na Zapadu, ili pak kod nas od pojedinih inostranih organizacija, svakako zna da uz krajnje detaljan opis posla, zarade, statusa, obaveza, beneficija ide i ono šta se traži od kandidata. Jer, oglašivač posla pre svega nudi, ali i precizira šta traži. Na veb-sajtu Biroa za zapošljavanje svi oglasi za posao imaju stavke „naziv radnog mesta“ – što se popunjava sa jednom do dve reči, „plata“ – koja se u sto posto slučajeva popunjava sa „podatak nije raspoloživ“, i „uslovi“ – koji umeju da ispune i do deset redova. To znači da otprilike za sedam dana, koliko obično konkurs traje, da biste odgovorili na sve uslove treba da fotokopirate diplome, vadite i overavate izvode iz knjige rođenih, izvode o državljanstvu, dokaze da niste osuđivani i šta sve još ne, jedva stignete da predate, i ako vas pozovu saznate da je to plata za koju nećete da radite ili je to posao koji vam ne odgovara. Ili, možda, ljudi sa Biroa i nemaju pravo da odbiju posao koji im se nudi?

Postoje i oglasi koji deluju dovoljno ozbiljno i privlačno, ali kada se javite, čak vam se i ne kaže o kakvom poslu je reč, pominju se kao usput veze s pojedinim ministarstvima, zakazuje se razgovor s direktorom, obavezno da se ponese lična karta, i to sve ako ste dovoljno kulturni i obrazovani. Plata navedena i dobra. Dočeka vas mlad direktor koji tek sriče azbuku poslovne komunikacije i obaveštava da je to firma bez konkurencije, rad na procenat, te čisto akviziterski posao. Ništa loše, ali čemu tolika konspiracija? Osim ako mnogi ne bi ni došli na taj razgovor…

LEKAR SA DOZVOLOM: Možda se i najveći deo ozbiljnih oglasa za posao odnosi na visokoobrazovane, s čim se oni nikako ne bi složili. Doduše, najveća je potražnja u prosveti, a s obzirom na preteće štrajkove i permanentno nezadovoljstvo prosvetara, donekle je jasno zašto je tako. S druge strane, čini se da je upadljivo najmanje oglasa u kojima se traže lekari, ali samo ako izuzmemo one koji traže lekare sa vozačkom dozvolom, jer to automatski implicira lekara-trgovca. Među tragačima za poslom tačno se zna gde se oglasi gledaju, pa se tako zna da će prosvetari najpre naći posao ako pogledaju ponudu na jednom sajtu ili u jednim novinama, ostali na nekom drugom. Pogledamo li naš najpopularniji sajt za oglase za posao, zaista ćemo naići na riznicu dobrih i raznovrsnih ponuda, bilo od domaćih ili stranih kompanija. Dobro sročeni, kulturno oblikovani, s detaljnijim opisima zadataka i uslova, ni ovi oglasi nemaju raspoložive podatke o platama, čak ni inostrani. Zvanični jezik oglasa koji žele da budu primećeni jeste engleski, pa se tako nižu komične situacije pri njihovom iščitavanju. Jedno vreme najtraženije zanimanje bilo je merchandiser. Bilo da su ga tražile inostrane firme ili neka, recimo, „Braća Radosavljević“, merchandiser je postao zaštitni znak ovih oglasa. Takvih jezičkih ludorija sve je manje, ali evo, još je aktuelan oglas u kome se traži „inženjer za support„. Ako sve to donekle i razumemo u slučaju da konkurišemo za strano predstavništvo, šta nagoni naše poznate firme a i ostale da raspisuju konkurse za posao na stranom jeziku? U uglednoj dizajnerskoj kući kažu da se ni njima to ne dopada, ali da im se tada javlja neuporedivo veći broj kandidata nego kada je oglas na srpskom. U još uglednijoj računarskoj kompaniji kažu da toga nisu ni svesni, sasvim im je normalno da oglas objave na engleskom, ljudi moraju da znaju taj jezik. A da šund bude veći, kako li se oseća kandidat koji svoju biografiju na engleskom jeziku mejlom, primerice, šalje na borivoje@office.com.

Ipak, pravo je zadovoljstvo naći oglas za koji možda i imate šansi iako napisati vlastitu biografiju i predstaviti se ljudima s druge strane oglasa nije tako mali posao. Zauzvrat, ne treba očekivati odgovor. U najvećem broju slučajeva ni posle mesec ili dva nećete dobiti odgovor da li ste primljeni ili pak ono protokolarno pisamce koje počinje sa „Hvala…“ a završava sa „…imaćemo vas u vidu“, drugim rečima – zbogom. Ta nepristojnost neodgovaranja na prijavu za posao uzela je neslućeno mnogo maha i odnosi se skoro na sve, čak i na najprestižnije oglašivače. Još čudnije stvari događaju se prilikom raspisivanja javnih konkursa za neka idejna rešenja. Tek na vaš poziv saznaćete ko je dobio nagradu, da je izložba najboljih radova već prošla i da niko ne zna da kaže da li je na njoj bio i vaš rad. Pravovremeni uvid u rezultate konkursa ni slučajno nemate. O mogućnosti žalbe da i ne govorimo. Zato se valjda lakše praštaju nenamerne, ali dosta trapave greške onih koji vam ljubazno odgovore. Nedavno je jedna nevladina organizacija svim odbijenim kandidatima valjano odgovorila mejlom da nisu primljeni i poželela svako dobro, samo što je u polju To: datog pisma ukucala mejl adrese svih kandidata koji su konkurisali. Znamo sada ko je tamo hteo da radi! Diskrecija nije zagarantovana. Nikakvo izvinjenje nije usledilo, čak ni onda kada je poslodavac bio obavešten o vlastitom propustu.

Jasno je da tu nema mnogo priče, kandidatovo je da se prijavi, ako mu je uopšte stalo do posla. Prema svim udžbeničkim pravilima, on je taj koji iščekuje, koji sebe mora da predstavi u najlepšem svetlu, da lomi prste dok rezultat ne stigne, ako ikada stigne. I da bude zahvalan što je uopšte dobio šansu, premda i ne zna koja je zajednička osobina Luja XIV i Luja XVI. Poslodavca sve to ne interesuje, taj se nikome ne nudi. Čak ni onda kad razglasi ponudu za posao.