Čemu služe govori narodnih poslanika i političara? Kome se politički predstavnici zaista obraćaju – drugim poslanicima, određenim ciljnim grupama, medijima, protivnicima ili različitim delovima javnosti? Zašto je parlament scena, a političko predstavljanje performans? Gde je mesto građanima, osetljivim grupama, ženama, manjinama u govorima političkih predstavnika? Zašto je važno da se ne odričemo borbe za institucije u kontekstu predstojećih izbora
Na ova i druga pitanja odgovara Jelena Lončar, vanredna profesorka Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Povod za razgovor je njena knjiga Performans političkog predstavljanja: čemu služe govori predstavnika? nedavno objavljena u izdanju Fakulteta političkih nauka.
“Čini mi se da je teatralni deo tog performansa postao dosta dominantniji u odnosu na ono što očekujemo od Skupštine u pogledu kvaliteta demokratske diskusije i debate”, kaže za “Vreme” Jelena Lončar. “Poslednjih godina vidimo potpuno urušavanje parlamenta jer vladajuća stranka ne daje prostor za deliberacije i komunikacije, niti prostor za bilo koju kritiku na način koji bi se očekivao u nekom demokratskom društvu. Nažalost, vidim slom jedne institucije i bavim se ovom temom jer mislim da je političko predstavljanje jako važno, a Narodna skupština tu ima jednu od najvažnijih uloga. Tim pre je ovaj slom institucije koja je prestala da vršu tu predstavničku ulogu na način na koji smo mi očekivali zapravo poražavajući.”
“VREME”: Vaše istraživanje je zasnovano na obimnoj analizi govora političkih predstavnika i predstavnica od 2000. na ovamo. Iz perspektive 2024. godine, šta bi bili najvažniji momenti, i pozitivne i negativne strane predstavljanja u poslednje dve decenije?
JELENA LONČAR: Ako pogledamo perspektivu političkog predstavljanja žena, možemo da vidimo da se od 2000. do danas naglo povećava broj govora u kojima narodne poslanice govore o ženama, pa bismo mogli da kažemo da je to jedan pozitivan trend što su žene kao biračko telo postale vidljivije. Od usvajanja kvota 2004. godine i izbora 2007. mnogo je veći broj žena u parlamentu. Istovremeno, vidimo i o kome narodne poslanice govore kad govore o ženama, a najčešće govore o trudnicama i porodiljama. Svi oni drugi, kompleksni identiteti, nisu prisutni. To znači da narodne poslanice zapravo najčešće predstavljaju majke. A sve žene koje nisu majke ili imaju neke druge identitete zapravo nisu vidljive u Narodnoj skupštini, odnosno nisu priznate kao legitimne i vredne predstavljanja.
U knjizi navodite i da je politička desnica u Skupštini Srbije sve više počela da upotrebljava diskurs o ženama u svojim govorima. Koje su to političke stranke u pitanju?
Desnica je zapravo ta, što je možda paradoksalno, koja najviše pretenduje da predstavlja žene. U prvoj deceniji posle 2000. o ženama su najviše govorile narodne poslanice Srpske radikalne stranke na način koji odgovara njihovoj ideologiji, odnosno govorile su o ženama kao žrtvama ratova koje su davale sinove dobrovoljno za otadžbinu, ali i kao o majkama koje brinu za porodicu. Istovremeno su negirale bilo kakvu vrstu diskriminacije nad ženama. Stranke desnice govore o tome da sistemski ne postoji nikakav problem u tome kako se u našem društvu tretiraju žene, a kada kažu da postoji neka vrsta diskriminacije ili nasilja, to nasilje su svodile na individualne slučajeve, a ne na nasilje kao društveni problem. Kako se žene sve više uključuju u politiku, ali i zbog potrebe da dobiju više glasova na izborima, stranke desnice pokušavaju da privuku žene, a istovremeno imaju i žene među svojim kandidatkinjama i poslanicama. One tu zastupaju desnu konzervativnu ideologiju koje žene onda smeštaju u okvire porodice. Posle 2010. godine fokus se pomera sa Srpskom naprednom strankom, što su prve godine pokušaja nekog balansa. To znači da su žene neko ko noću kuva ajvar i ujutru rano pegla i sprema ručak, ali posle ode na posao. U celom ovom periodu od 20 godina to je dominantna slika žene u parlamentu zato što akteri desnice dominantno govore o ženama, dok se čini da su feministički glasovi znatno tiši.
Ta predstavljanja su obojena ideološkim pozicioniranjem stranaka, kao što pokazuje Vaša analiza. Šta to znači za one koje predstavljaju narodni poslanici? Koliko je ideologija važna?
Moje istraživanje pokazuje da je ideologija i te kako bitna, možda ne toliko u onom ekonomskom smislu i onako kako se stranke pozicioniraju, ali na kulturno-vrednosnoj skali se pokazuje da jeste bitna. Čak i kada govore, a svi dominantno govore o ženama kao majkama, tu se vidi razlika u tome kako to obrazlažu. Recimo, stranke desnice obrazlažu prava porodilja i trudnica demografski, potrebama opstanka Srba, dok stranke levice govore iz ugla individualnog položaja žena i prava žena, što je ipak malo drugačiji pristup.
A ko govori u ime manjina u Skupštini Srbije i kakvo je to predstavljanje?
Ranije smo u parlamentu imali članove iz manjinskih partija, ali i veliki broj pripadnika nacionalnih manjina iz većinskih stranaka. Čitanje njihovih skupštinskih govora, ali i intervjui sa njima pokazuju da i jedni i drugi različito vide sebe i svoju ulogu. Performans ne uključuje samo to kako politički predstavnici kreiraju interese birača, nego i kako sebe pozicioniraju i koje uloge igraju u tom performansu poput glumaca na sceni. Tu se vidi da se poslanici manjinskih političkih partija postavljaju vrlo jasno, što je deo njihovog institucionalnog pozicioniranja. Oni su ušli u parlament kroz mere afirmativne akcije, kroz snižen izborni prag, i oni tvrde da predstavljaju isključivo pripadnike manjina. Teme o kojima govore i koje postavljaju kao manjinske su najčešće ono što vidimo kao pitanja kulture, od očuvanja jezika, obrazovanja, institucija kulture i slično, i to postavljaju kao ključne manjinske interese. To je ono što i mi sa strane kao publika najčešće vidimo kao interese manjina. Sa druge strane, pozicija manjinskih poslanika u većinskim strankama, poput Demokratske stranke i slično, takva je da oni sami sebe ne vide isključivo kao pripadnike manjina nego kao građane Srbije. Oni govore i o nacionalnim manjinama, ali šalju potpuno drugačiju sliku. A to je da imaju interese kao i svi ostali građani Srbije. Kada posmatramo te dve različite grupe, vidimo kako šalju potpuno različite i često kontradiktorne poruke o tome ko su manjinske grupe u Srbiji, koji su njihovi interesi i šta je potrebno da institucije urade kako bi se te grupe osećale kao deo zajednice.
Kada posmatramo poslanike u Skupštini i druge političke predstavnike, uglavnom nam se čini da se oni obraćaju medijskoj publici jer se njihov performans najčešće tumači na osnovu medijskog predstavljanja onog što se u Skupštini dešava. Ali Vi pišete i o drugim publikama. Kome se sve obraćaju poslanici – jedni drugima, političkim protivnicima, međunarodnoj zajednici, manjinama?
Kada političko predstavljanje posmatramo kao performans, kao predstavu, tu su glumci, tu je scena, rekviziti, scenografija, ali veliku ulogu ima i publika koja sedi i posmatra tu predstavu. Te publike su različite i tu je važno da glumci, u ovom slučaju politički predstavnici, svoja obraćanja prilagođavaju publici. Politički predstavnici ne komuniciraju na isti način sa javnim mnjenjem, odnosno sa svojim biračima i sa svojim političkim protivnicima, članovima stranke ili međunarodnom zajednicom. To su sve različite publike sa kojima oni razgovaraju i kojima šalju različite, često kontradiktorne poruke. Ovo se odlično vidi na primeru političkog predstavljanja žena jer od 2016. deluje da ova tema postaje jedan od prioriteta vlasti. SNS je ta koja najviše govori o ženama. Sa druge strane, usvaja se i veliki broj reformi, a to nisu samo zakoni o rodnoj ravnopravnosti, nego i simboličke poruke poput ženske vlade 2020, nikad većeg broja žena gradonačelnica, premijerke 2017. do 2020. koja je žena i pripadnica LGBT zajednice. To su stvari koje su upućene međunarodnoj publici i služe da režim sebe spolja predstavi kao demokratski. Svakoj državi je danas bitno da deluje kao demokratija, a istovremeno svaka vlast u Srbiji zavisi od međunarodnog priznanja. A rodna ravnopravnost jedna je od najvažnijih stvari na skoro svim skalama demokratije. Recimo, izveštaji koji se tiču kvaliteta izbornog procesa takođe uključuju pitanja žena ili manjina. I onda često autokratski ili poluautokratski režimi pokušavaju da prave kompromise tamo gde im je lakše.
Zašto? Koji su to kompromisi?
Teže je omogućiti fer i poštene izbore jer to može da ugrozi poziciju vlasti, ali usvajanje nekih reformi ili zakona koji se tiču rodne ravnopravnosti neće toliko poljuljati poziciju stranke na vlasti, ali će doneti neke bodove u međunarodnoj zajednici. Mi vidimo da režim, istovremeno dok usvaja zakon o rodnoj ravnopravnosti ili kad imenuje Anu Brnabić za premijerku, šalje potpuno drugačije poruke domaćoj javnosti. Vučić 2017. kaže da će njen mandat ipak biti ograničen na ekonomska pitanja, a Dačić će biti zadužen za politička pitanja. Istovremeno, Ana Brnabić uopšte ne govori o rodnoj ravnopravnosti. Vučić 2020. godine kaže: “Ja sam imao jednu molbu, a to je da u ovoj vladi bude više žena ministarki”. Ona u svom ekspozeu uopšte ne govori o rodnoj ravnopravnosti, ima samo jednu rečenicu u kojoj kaže da bi volela da drugi slede taj primer. Kada gledamo Zakon o rodnoj ravnopravnosti i skupštinsku debatu o tom predlogu zakona, samo Gordana Čomić hvali taj predlog zakona. Narodni poslanici iz SNS, a treba da imamo u vidu da je to Skupština posle bojkota u kojoj nema opozicije, zapravo kritikuju taj predlog zakona kao nešto što pokušava da uruši naše tradicionalne vrednosti i srpsku porodicu, a istovremeno glasaju za taj predlog.
To su isti poslanici?
Jesu, ali oni usvajaju neki zakon, a domaćoj publici šalju poruku da su protiv toga. Tu je lako zbuniti birače, šta je usvojeno, a šta nije.
Kome se onda poslanici obraćaju kad mi iz Skupštine čujemo najgore uvrede, psovke upućene političkim protivnicima? Čemu ti govori služe?
Te uvrede i direktno vređanje protivnika služe domaćoj javnosti i pre svega tome da se u potpunosti izgubi bilo koje interesovanje građana za politiku. Kada vi politiku shvatate kao nešto što je prljavo, ružno, u čemu učestvuju samo kriminalci i slično, građani se isključuju. Mislim da se to svesno radi zato što se time postiže pasivizacija građana. Kada se građani isključe, onda oni nisu ti koji će da vas kritikuju i pozivaju na odgovornost – jednostavno se neće baviti time. Tome služe i česte klevete na račun opozicionih političara u smislu toga kako se oblače, koliko su im skupe haljine, koliko imaju stanova, gde su pokrali novac. Ovde nije cilj da im građani poveruju, nego da se pokaže da su svi isti i kada je to tako, nije pitanje da li mi krademo, već poruka da svako nekako krade. A kad građani u to poveruju, dobijate prostor da radite šta god hoćete. Onda postaje svejedno i te teme se delegitimišu, postaju nebitne.
Koliko je važno da kao građani imamo svoje predstavnike u institucijama, pogotovo u kontekstu poslednjih dana kada slušamo o predstojećim izborima, bojkotu i “slomu” koalicije “Srbija protiv nasilja”, koja je i nastala na temeljima građanskog otpora prošle godine na ulicama?
Mislim da je važno da se ne odustaje od tog polja borbe jer ako se dozvoli tim akterima da zapravo budu jedini koji se obraćaju biračima, onda građani imaju jedino tu sliku. Političari svojim govorima kreiraju stavove javnog mnjenja – ne samo oni, naravno – ali oni su jedni od tih koji svojim govorima nas ubede u to kako mi treba da razumemo ovu državu, društvo, put kojim se krećemo, naše interese i interese države. Nažalost, nemamo mnogo tih prostora jer su mediji u potpunosti kontrolisani, a istovremeno se vodi aktivna kampanja protiv civilnog društva koje takođe pokušava dodatno da se uruši. Kada kontrolišete ta dva ključna kanala kroz koje građani mogu da budu aktivni u javnoj sferi, ostaje vam još jedino da pratite institucije. Ako se institucije u potpunosti predaju autoritarnim i nasilnim akterima, zapravo jedina poruka koju onda dobijate jeste da je politika jedna korumpirana, loša, prosta aktivnost iz koje takođe treba da se isključite. Mi u tim institucijama, kakve god da su, moramo da imamo neke predstavnike koji će uneti drugačiju sliku, neku vrstu demokratske slike i reći da je važno da se bavimo politikom.
Kome se opozicija u Srbiji sada obraća?
Mnogi greše u tome što učestvovanje na izborima svode na osvajanje vlasti i misle da ako mi ne osvojimo vlast, onda nema smisla da učestvujemo na tim izborima. Iz perspektive građana, ja bih rekla da je to velika greška. Građanima je važno, čak i kada vi niste većina i nemate mogućnost donošenja odluka, da ipak postoji neko ko može da uputi određenu kritiku na odluke koje se donose, da ne omogući toj vlasti da na jednostavan način donosi te odluke, već da iznosi svoje kritike i predloge i da se bori za te institucije koje nama jesu važne. Dakle, mi ne možemo bez političkog predstavljanja. Zabluda je bilo koja ideja direktne demokratije odnosno da mi svi građani odlučujemo o nečemu. Kako god – da li gledamo u institucije ili u sferu predstavljanja u civilnom društvu – stalno nas neko mora da predstavlja. Zbog toga je važno da se ne odričemo političkog predstavljanja i da pokušamo da jačamo te institucije.
Šta bi građani danas trebalo da kažu opoziciji?
Jedini način na koji možemo da branimo institucije od uzurpacije je da u njima učestvujemo. Lokalni i nacionalni parlamenti su naše institucije kroz koje mi, građani, preko svojih izabranih predstavnika, možemo da iznosimo određene probleme, da kritikujemo većinu, da nam se da šansa da čujemo neko alternativno mišljenje. Ako se odreknemo institucija kao što su parlamenti, mi onda više nemamo nijedan kanal gde bi se čuo neki drugačiji glas i dugoročni interesi koji prevazilaze ono što su realne mogućnosti. Mi danas u Srbiji nemamo poštene i slobodne izbore, ali nećemo ih ni imati. Ja se ne zanosim idejom da će vlast usvojiti preporuke, ma čije da su te preporuke, i njima je u interesu da što manje tih preporuka usvoje. Njima to pomaže da ostanu na vlasti. Zato mislim da političke partije u Srbiji ne mogu da čekaju idealne uslove da bi učestvovale na izborima nego moraju da pokušaju da u takvim uslovima pronađu alternativne kanale da komuniciraju sa građanima i da pokušaju, malo po malo, da se izbore za svoje prostore i za naše institucije.
Dakle, ovi glumci o kojima pišete ne treba da zaborave da igraju za publiku, da nisu sami na toj sceni.
Baš tako.
Autorka je vanredna profesorka Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
