Imali su šta i da slave

Rafalom trojki Stefa Karija u završnici finalne utakmice, a potom i nezaboravnom dodelom medalja, spuštena je zavesa na košarkaški turnir na Olimpijskim igrama u Parizu. U utakmici za bronzu, protiv aktuelnog svetskog prvaka Nemačke, ekipa Srbije je sigurnom igrom i ubedljivom pobedom (93:83) krunisala fantastičan nastup na takmičenju koje je opravdalo epitet najjačeg u istoriji reprezentativne košarke.

Ispunjene tribine na fudbalskom stadionu u Lilu, a potom i u legendarnoj pariskoj dvorani Bersi, svedočile su maestralnim partijama najboljih igrača koje današnja košarka može da ponudi. Osvojena medalja u takvoj konkurenciji veliki je uspeh, a reprezentacija Srbije je trećim mestom nastavila kontinuitet dobrih rezultata započet na Svetskom prvenstvu u Manili, ali i podigla elan naciji u finišu najveće sportske smotre.

Od reprezentacija koje su se našle na postolju – zlatne Amerike, srebrne Francuske i bronzane Srbije – momci sa našim državnim grbom delovali su najraspoloženije i najopuštenije, možda zbog celodnevnog slavlja koje smo imali prilike da ispratimo putem snimaka na društvenim mrežama, a možda i zbog osećaja ispunjenosti i zadovoljstva, spoznaje da su pružili sve što su imali i da su svoj posao uradili na apsolutno najbolji način.

PUT DO POLUFINALA

Nakon bledog izdanja u premijernom duelu protiv SAD (84:110), a potom i rutinskih pobeda nad Portorikom (107:66) i Južnim Sudanom (96:85), izabranike Svetislava Pešića u četvrtfinalu je čekala nezgodna Australija, dok je žreb odlučio da će pobednik tog duela ići na boljeg iz duela SAD–Brazil. Australija je turnir otvorila sigurnom pobedom protiv Španije, da bi se, nakon dva vezana poraza, u četvrtfinale ušunjala samo zahvaljujući pobedi Kanade nad Španijom koja je aktuelne evropske prvake poslala kući, a Kengure na duel sa našim reprezentativcima.

Otvaranje četvrtfinalnog duela navijačima Srbije ličilo je na filmove strave i užasa. Srbija je od sudijskog podbacivanja delovala nervozno i nespretno, napadi su se uglavnom završavali izgubljenim loptama ili promašajima, dok su se na drugoj strani Peti Mils i Džoš Gidi poigravali odbranom naše reprezentacije. Nakon časa košarke Australije i njihovog vođstva rezultatom 44:20, bilo je vreme da selektor Pešić održi čas motivacije na sada već legendarnom tajmautu. Srbija je potom zaigrala agresivnije i strpljivije, polako topila prednost protivnika i već se sredinom treće četvrtine potpuno vratila u utakmicu. Usledila je rezultatska klackalica i jedna od najneizvesnijih završnica koje ovaj sport pamti. Nezaustavljivi veteran Mils je preciznim šutem sa poludistance doneo svojoj ekipi produžetak, a u njemu je postojala samo jedna reprezentacija. Ili, ako ćemo realno, samo jedan čovek.

Poslednja dva minuta dodatne igre pokazala su koliko je Nikola Jokić važan za svaku ekipu za koju nastupa, pa samim tim i za reprezentaciju naše zemlje. Blokada i ukradena lopta na jednoj, odnosno nekoliko vezanih pogodaka na drugoj strani, od kojih je za protivnika posebno bolan bio čuveni Sombor Shuffle, šut koji prosto ne može da se brani, poslao nas je u polufinale, na noge najjačoj reprezentaciji na svetu.

foto: ap

KORAK DO SNA

Reprezentacija Srbije je na OI otišla sa najboljim košarkašem na svetu i oreolom svetskog vicešampiona, dakle sa velikim ambicijama. Ipak, prve četiri utakmice na turniru nisu ulivale veliku nadu da naša ekipa ima šansu da učini nemoguće i pobedi Ameriku.

Prethodna dva duela protiv SAD protivnici su rešili lako i ubedljivo, sa po 26 poena razlike, a poseban razlog za brigu predstavljao je utisak da u ekipi Srbije nije bilo dovoljno igrača koji igraju na zadovoljavajućem nivou forme. Osim pouzdanog Dobrića i fanatično borbenog Avramovića, delovalo je da Jokić i Bogdanović ne dobijaju adekvatnu pomoć od ostalih saigrača. Mnogi su smatrali i da je za veći otpor Amerikancima neophodno posedovati u sastavu veći broj igrača sa iskustvom igranja u NBA ligi nego što ih Srbija ima. Međutim, kao i često u košarci, u očiglednoj mani se promenom perspektive može videti i potencijalna prednost – ako već reprezentacija Srbije ima dosta igrača koji ne igraju u NBA, to samo znači da ih najveće NBA zvezde ne poznaju dovoljno dobro.

Iskusni Kari je pokušavao da opusti svoje igrače i pritisak prebaci na protivničku stranu, izjavivši da je ova selekcija SAD jača i od čuvenog Dream Teama iz 1992. godine. Američka selekcija se do polufinala prošetala ubedljivom pobedom protiv Brazila. Dominantan utisak je bio da Srbija zaista nema šta da izgubi, a baš je tako i delovala igra naših košarkaša na početku – hrabra i neustrašiva, kao da sutra ne postoji.

Koncentracija i agresivnost bile su na najvećem mogućem nivou, strah od velikog rivala nije postojao, a čisto košarkaške zadatke Pešićevi igrači su izvršavali bez greške. Precizni u šutu za tri poena, pametni i strpljivi u donošenju odluka i pažljivi sa loptom u rukama, podigli su procente šuta (38.5 odsto za tri poena, 56.3 odsto za dva) i broj asistencija (22), a smanjili broj izgubljenih lopti (7) u odnosu na prethodna dva duela sa Amerima. U odbrani su dogovoreni principi izvršavani bez pogovora – znalo se kome se pik brani “ispod bloka”, kome se dopušta šut sa poludistance, a čija se igra u tranziciji prekida taktičkim faulom. Srbija je i u skoku bila dominantna, a jedino odstupanje od plana utakmice uzrokovalo je neverovatno veče najboljeg šutera u istoriji košarke, Stefa Karija.

foto: ap photo

Za kvalitetno suprostavljanje Amerikancima neophodan je doprinos kompletnog sastava, što je te večeri u pariskom Bersiju bio slučaj. Standardno genijalnom Jokiću i hrabrom Bogdanoviću pridružili su se Avramović, Dobrić, Petrušev, Gudurić i Milutinov, koji su odigrali najbolje utakmice na turniru.

“Ako uvek donosiš logične odluke, onda možeš da očekuješ samo i logične rezultate”, napisao je svojevremeno Kari Pešić u svojoj autobiografiji. Određene trenerske odluke u ovoj utakmici, poput kombinovane zonske odbrane protiv šuterski izuzetno raspoložene ekipe, ili stavljanje u određenim periodima utakmice Milutinova da čuva Lebrona Džejmsa, predstavljali su svesne rizike koje je trofejni trener preuzeo na sebe. Match–up zona je potpuno izbacila iz ritma napad američke reprezentacije, koji se sve češće završavao izgubljenim loptama, dok se Lebron mučio sa visinom i dužinom ruku Milutinova. Srbija je pucala od samopouzdanja i prve tri četvrtine završavala u svoju korist, što joj je donelo prednost od 13 poena na ulazu u poslednju deonicu.

Dugo će se pamtiti i u snove dolaziti detalji iz poslednje četvrtine. Jokićev četvrti faul, Bogdanovićeva trojka koja “curi” iz obruča, Micićev ishitren šut, Dobrićeva otvorena trojka… Srbija je bila tako blizu čuda, utisak je da bi sve bilo drugačije da se samo nešto od nabrojanog završilo drugačijim ishodom. Predvođena trojicom igrača koji su obeležili košarku u 21. veku – Karijem, Lebronom i Durentom – Amerika je nanjušila krv i nekako kanalisala veliku nervozu koju su do tada pokazivali njeni igrači.

Nažalost, veliku pomoć su u kritičnim momentima utakmice dobili od sudijske trojke iz BiH, Paname i Letonije, nedorasle ovakvom takmičenju i akterima. Kao i obično, suđenje je predstavljalo najslabiji aspekt turnira u organizaciji FIBA, a brojne greške su i javno priznali putem svojih ekspertiza suđenja nakon utakmica. Pritužbe su imali i selektori Grčke, Australije i Južnog Sudana, ali nas će ipak malo više boleti ono što smo videli u polufinalu – od gaženja aut linije Durenta, promene kriterijuma kada je reč o igri u kontaktu, do sumnjivo dosuđenog “preko pola” Bogdanoviću.

Kao i sve velike ekipe, Srbija je najbolju partiju odigrala u pravo vreme. To nije bilo dovoljno za pobedu (91:95), ali jeste za gotovo 37 minuta vođstva protiv jednog od najjačih timova u istoriji košarke, u jednoj od najboljih utakmica u istoriji košarke. “Počastvovan sam što sam bio deo ove utakmice. Ovo je bila jedna od najboljih utakmica u mom životu.” Ako takvo nešto izjavi selektor američke reprezentacije Stiv Ker, nama ne preostaje ništa drugo nego da se složimo sa čovekom koji je osvojio pet NBA titula kao igrač i četiri kao trener.

NAJBOLJI KADA JE NAJTEŽE

Razlog za zabrinutost pred utakmicu za treće mesto ljubitelji košarke u Srbiji videli su u terminu odigravanja: subota, 11h pre podne, samo 36 sati nakon iscrpljujućeg i srceparajućeg poraza od favorita broj jedan. Na suprotnoj strani nalazila se Nemačka, aktuelni svetski šampion i veliki dužnik sa prvenstva u Manili. Pre dvanaest meseci ove dve ekipe su odlučivale ko će biti prvak sveta, a sada ko će se vratiti kući sa medaljom.

Svaki duel sa Nemcima od velikog je emotivnog značaja za Svetislava Pešića, imajući u vidu šta je sve postigao sa njihovom reprezentacijom početkom devedesetih godina, a kasnije i u klupskoj košarci sa berlinskom Albom i minhenskim Bajernom. Njegovi izabranici su smogli snage i koncentracije da odigraju novu fantastičnu utakmicu, čiji su rezultat i tok kontrolisali čitavih 40 minuta. Zaprepašćujuće su rutina i stabilnost koju su reprezentativci Srbije demonstrirali protiv ekipe koja je do tada imala samo jedan loš dan, u polufinalu protiv domaćina Francuske.

Vasa Micić je pružio možda i najbolju partiju u dresu reprezentacije, a Vanja Marinković na turniru, što je bilo više nego dovoljno za sigurnu pobedu (93:83) i veliko slavlje naših igrača i navijača. Nakon utakmice, selektor Nemačke Gordon Herbert čestitao je reprezentaciji Srbije na pobedi i izjavio kako je u pitanju najbolja ekipa kojoj su se suprostavili na turniru.

INDIVIDUALNA PRIZNANJA I POTVRDE

Aleksa Avramović je proglašen za najboljeg defanzivca, dok su se Nikola Jokić i Bogdan Bogdanović našli u prvoj i drugoj najboljoj petorci turnira. Za najboljeg igrača Olimpijskih igara proglašen je Lebron Džejms, mada su brojni argumenti na strani Nikole Jokića, poput statistike ili zdrave logike koja kaže da je veći uspeh osvojiti bronzu sa Srbijom nego zlato sa ovakvom Amerikom. Čak i kada bi nas nepisana pravila, po kojima MVP priznanje odlazi u ruke igrača iz pobedničke ekipe, primorala da među Amerikancima biramo najkorisnijeg igrača, utisak je da bi to bio Stef Kari. U jedinim pravim ispitima za njegovu reprezentaciju – polufinalu protiv Srbije (93:83) i finalu protiv Francuske (98:87) – zabeležio je 36 i 24 poena, uz neverovatnih 17 pogođenih trojki.

Brojni strani mediji ipak tvrde da je priznanje trebalo da ode u ruke Nikole Jokića. Igrama u Francuskoj je zacementirao status najboljeg igrača na svetu, a u dva duela sa najjačom reprezentacijom dokazao da tri MVP priznanja NBA lige nisu slučajnost. Nikola je turnir završio kao lider po ukupno postignutom broju poena, skokova, asistencija i ukradenih lopti, čime je postao prvi košarkaš u istoriji Olimpijskih igara kome je to pošlo za rukom. Utakmicu za treće mesto završio je sa 19 poena, 12 skokova i 11 asistencija, čime je ostvario tek peti tripl-dabl u istoriji olimpijskog takmičenja. Na asistenciju od toga bio je i u duelu sa Portorikom, u kome je sa 14 poena imao svoj “najslabiji” poenterski učinak.

Pokazao je konstantnost koja odlikuje najveće igrače, pa je turnir završio bez ijedne loše ili prosečne utakmice, beležeći redom 20, 14, 22, 21, 17 i 19 poena. Broj minuta koje je odigrao u tri utakmice eliminacione faze – 39, 38 i 38 – dodatno govori o herojstvu koje je iskazao na parketu, a košarkaške sladokusce fascinira i podatak da je u poslednje dve utakmice izgubio samo dve lopte, zabeleživši istovremeno čak 22 asistencije. Osim suve statistike i učinka na parketu raduju i emotivne reakcije koje je pokazivao u retkim momentima kada se nalazio na klupi, a njegovi saigrači pravili dobre poteze na terenu.

Ako je Jokić ovim turnirom dodatno učvrstio epitet najboljeg košarkaša na planeti, onda je Bogdan Bogdanović učinio isto kada je u pitanju njegov status i značaj za reprezentaciju Srbije. Neizostavni učesnik, a neretko i predvodnik svih velikih rezultata državnog tima u prethodnih deset godina, još jednom je pokazao svoje igračke, liderske i kapitenske sposobnosti. Pamtiće se i tzv. trash talk sa Lebronom, čime je dodatno ohrabrio svoje saigrače i pokazao da nemaju zbog čega da se boje Amerikanaca.

Bogdan je tokom ovog prvenstva postao i najbolji strelac u istoriji reprezentacije Srbije, što je veliki podvig u zemlji koja je stvarala tolike košarkaške asove. A poseban je podvig takvo nešto učiniti u današnje vreme, kada igrači češće nego ranije biraju da preskoče reprezentativne obaveze i dozvole sebi i svom telu mali predah. Bogdanović je svoju kapitensku traku zaslužio stalnim odazivanjem selektorima, od Dude Ivkovića, preko Saleta Đorđevića, do Karija Pešića. A ako pričamo o konstantnosti Nikole Jokića na ovogodišnjem turniru, šta tek reći o učinku Bogdana Bogdanovića na poslednjih pet velikih takmičenja u dresu reprezentacije: 12,3 poena prosečno na OI 2016, 20,4 na EP 2017, 22,9 na SP 2019, 19,1 na SP 2023 i 18.3 na OI 2024?!

POGLED KA BUDUĆNOSTI

Amerikanci se vraćaju kući sa zlatom, petim uzastopnim i sedamnaestim u istoriji, ali i sa brigama o budućnosti. Ono što je odavno već jasno, samo je dobilo novu potvrdu – svet im se opasno približava. Na ove OI su poslali doslovno sve najbolje što su imali, a pitanje je da li bi se sa njih vratili trijumfalno da nije bilo učinka naturalizovanog Kamerunca Embida u ključnim trenucima duela sa Srbijom.

Amerikanci su bili na konopcima, a njihovo nadmeno ponašanje na terenu i naknadno svađanje sa nepoznatim nalozima na društvenim mrežama samo pojačavaju utisak nervozne i nesigurne ekipe. Utisak je da im se ostatak košarkaške planete više ne divi niti ih se plaši, što se videlo kroz zakucavanje Jabuzelea preko Džejmsa ili izdanja koje je protiv njih pružila reprezentacija Južnog Sudana, koja u svom sastavu trenutno nema nijednog igrača sa NBA ugovorom.

Ipak, ne treba se zavaravati potencijalnim krizama u američkoj košarci, već u ovome videti samo i jedino podstrek za napredovanje. Bili smo jako, jako blizu ogromnog čuda, ali nemamo garancije da će tako biti i sledećeg puta. I sami smo bili “na ivici provalije” protiv Australije, a problemi u domaćoj klupskoj košarci brojni su i hronični. Potrebno je ubediti Svetislava Pešića da nije završio posao i da je potreban za nove uspehe. Osim toga, treba obratiti pažnju na sasvim izvestan uspon drugih reprezentacija, u prvom redu Kanade, Francuske i Nemačke. Ostatak sveta se bez dileme približava Americi, ali ostatak sveta nismo samo mi.

Srbija ima fantastičnu osnovu – najboljeg igrača na svetu, kapitena koji joj je uvek na raspolaganju, bogatu bazu korisnih timskih igrača, talentovanu U18 generaciju, bogatu tradiciju, kvalitetne trenere i neverovatnu ljubav prema košarci. Deluje da je ponovo probuđen i čuveni kult reprezentacije, a na savezu, igračima i navijačima je da ga neguju i sačuvaju.