Ima neka tajna veza

Ako haškom optuženiku Radovanu Karadžiću, koji dane izgnanstva prekraćuje pisanjem, slučajno ponestane tema za nova dela, inspiraciju bi sigurno mogao naći u poslednjoj operaciji SFOR-a na Palama. Kao u akcionoj drami, britanski, američki i nemački vojnici, stuštili su se prošle nedelje u helikopterskom desantu na centar ovog naselja, opkolili crkvu Uspenja presvete Bogorodice i Parohijski dom, upadajući uz pomoć eksploziva i merdevina u stanove sveštenika Jeremije Starovlaha i Slobodana Lubarde. Nakon premetačine po odajama i zavirivanja u ormane i zamrzivače, umesto begunca za kojim su tragali, sanitetski helikopter SFOR-a odvezao je sveštenika Jeremiju i sina mu Aleksandra s teškim povredama u tuzlansku bolnicu.

VERZIJE: Sam Karadžić bi međutim, s obzirom na to da nije bio neposredni svedok, morao da se opredeli između različitih verzija ovog događaja: zvanične, koju zagovara glasnogovornik SFOR-a Dejv Saliven, da u akciji na Palama nije pucano iz vatrenog oružja, i da su sveštenik i njegov sin ranjeni od eksplozije koja je korišćena za otvaranje vrata; poluzvanične, koju su izneli predstavnici multinacionalne brigade Sever, da su Jeremiji Starovlahu i njegovom sinu nanesene višestruke ozlede iz vatrenog oružja; i nezvanične verzije na kojoj insistiraju crkveni krugovi, kako su pripadnici SFOR-a na smrt pretukli sveštenika i njegovog sina. Nesklon postmodernim poigravanjima u kojima čitalac mora da se opredeljuje između različitih rukavaca neke priče, Karadžić bi se dobrano preznojio birajući između poslednje dve varijante. Budući da je reč o čoveku, barem deklarativno pobožnom, prevagu bi sigurno odnela verzija Srpske pravoslavne crkve za šta, osim verskih osećanja, postoje i drugi razlozi. Čak i ako crkva ne pomaže licima sa haških poternica, u šta otvoreno sumnja tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, Jeremija Starovlah se nije libio da otvoreno pohvali svog parohijana Radovana, na čijim je slavama često vršio verske obrede. Prisećajući se nedavno kako je Karadžić tokom jedne proslave Aranđelovdana bio tužan što ne može da dočeka prijatelje i rođake, Jeremija Starovlah je otvoreno govorio, kako su to preneli mnogi mediji, „da je dužnost svakog srpskog sveštenika da pomogne Radovanu Karadžiću“. Izgleda da su zvaničnici SFOR-a suviše doslovno shvatili ovu sveštenikovu metaforu, pa su požurili na lice mesta da vide kako se to otac Jeremija stara o bratu Radovanu. U ormanima i zamrzivaču nije bilo nikoga, a kreveti za goste bejahu prazni, tako da su sveštenik i njegov sin, slučajno ili ne, što će pokazati istraga, teško platili bukvalno tumačenje parohovih reči. Sve u svemu, tema dostojna literarne obrade, koliko god Radovan Karadžić dokazivao da ne kuburi s nalaženjem novih književnih motiva.

Dok je SFOR u tajnosti pripremao ovu akciju, predstavnici Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, predstavili su u Beogradu novu knjigu bivšeg lidera bosanskih Srba pod nazivom Ratna pisma. Među Karadžićevim dopisima koje je slao između 1992. i 1996. godine, nalaze se pisma Butrosu Galiju, lordu Karingtonu, Bilu Klintonu, Džonu Mejdžoru, princu Aleksandru Karađorđeviću i drugim ličnostima, ali je od njihovog sadražaja možda zanimljivije što je sam Karadžić ponovo pročitao sva pisma, i na neka od njih dodao uputstva i pojašnjenja. Ukoliko to nije apokrif ili lažni citat, a sudeći po sadržaju knjige ni autor a ni priređivači nisu naklonjeni takvoj poetici, Odbor za zaštitu Radovana Karadžića očito održava neke veze sa svojim štićenikom, što indirektno potvrđuje i potpredsednik ovog udruženja, književnik Gojko Đogo: „Radovan Karadžić je pregledao pisma koja smo nameravali da objavimo, ali je iz opravdanih razloga stigao da stavi izvesne beleške u vidu tehničkih objašnjenja samo na neka od njih. U knjizi nema nikakvih tragova koji bi upućivali na veze i odnose sa Karadžićem, ali je evidentno da oni postoje. Zašto bismo to skrivali? To je jasno svakome ko uzme u ruke knjigu Ratna pisma.“

PRIVID OPUŠTENOSTI: Koliko god članovi Odbora za istinu držali do istine, niko od njih nije previše raspoložen da govori o tome, kako se te veze i odnosi sa Radovanom Karadžićem grade i razvijaju u vremenu teške oskudice. Ipak, oni na predstavljanju knjiga ne prezaju da zagolicaju znatiželju javnosti opaskama, „da je Karadžić obavešten o promociji“, i „kako nije isključeno da će se i on sam pojaviti“. Mada im, s druge strane, činjenica da čovek koga godinama bezuspešno vijaju po bosanskim gudurama i dalje otpisuje sa slobode nije previše mila, predstavnici međunarodne zajednice nastoje da sačuvaju slično vedro raspoloženje, predlažući Karadžiću da svoje novo delo predstavi u Hagu, u čemu bi mu SFOR zdušno pomogao, obezbeđujući besplatan prevoz. Bez obzira na to što obe strane glume opuštenost, nikome nije do smeha i šale. U dijalektici progonjenog i progonitelja, sreća je kvarljiva roba, na koju nijedna strana ne može trajno da računa. Stoga je razumljivo što ljubitelji istine o Karadžićevom liku i delu, kada se odbaci maska ležernosti pripremljena za javnost, izbegavaju razgovore o tome kako dobijaju Karadžićeve rukopise i druge poruke.

Izdavač Karadžićevih proznih i poetskih radova Miroslav Toholj, inače ratni ministar informisanja na Palama, obično kaže, da je posrednik u dobijanju rukopisa Sitovacije bila Karadžićeva supruga Ljiljana Zelen-Karadžić, koja je nosilac autorskih prava: „To je potpuno legalan aranžaman. Nema tu nikakvih mistifikacija niti spornih stvari.“ Ako, s druge strane, predsednika Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću Kostu Čavoškog upitate kako do njih dolaze Karadžićevi materijali, on obično lakonski odgovara: „To ni ja ne znam.“ Slično će reći i Branislav Crnčević: „Ja prosto ne znam na koji on to način radi.“ Čak i da znaju nešto o tome, članovi Odbora moraju da se pretvaraju da nije tako, jer je i samo saučesništvo u skrivanju optuženog, krivično delo. Ukoliko bi tužilac imao dokaze da su članovi Odbora u neposrednom kontaktu s Karadžićem, on bi zbog toga mogao da pokrene istražni postupak, no niti se to može dokazati niti domaće pravosuđe uopšte želi da se bavi takvim stvarima.

Stoga bi sama činjenica da jedna grupa ljudi održava komunikaciju sa onim koga bezuspešno jure godinama, mogla jedino privući pažnju istražitelja Haškog tribunala. Pisac Gojko Đogo ne gaji tu vrstu bojazni: „Mi ne čuvamo Radovana Karadžića. Mislim da je ta vrsta straha isključena, pretpostavljam da je to jasno i samim istražiteljima. Oni dobro znaju da ljude iz Odbora ne mogu uplašiti. Naš rad je potpuno javan, oni znaju manje-više iste činjenice koje bi i članovima Odbora mogle biti poznate. Imaju čak i neke pouzdanije izvore. Mislim da su njihovi kanali povremeno bolji od naših. A zašto neće da objave ono što znaju, to je drugo pitanje. Uvereni smo da oni koji se bave hajkom na Radovana Karadžića, raspolažu sa više informacija nego što je to javnosti poznato.“

SIMBOLIČNI POVRATAK: Dok se u Bosni i Hercegovini jedino organizuju tajne promocije novih Karadžićevih knjiga, ovaj haški optuženik simbolično korača sa ove strane Drine. Ne tako sigurno kao kada se u Beogradu uspaljeno mahalo oružjem i etničkim mapama u suton raspada nekadašnje Jugoslavije, ali dovoljno samouvereno da se njegovi novi radovi, drama Sitovacija i pesme za decu Ima čuda – nema čuda koje je ilustrovao Momo Kapor, mogu naći u bolje opremljenim knjižarama glavnog grada. Kao da je optužnica koja ga tereti neki slučajni nesporazum koji će biti razrešen svakog trenutka, Karadžić u dokolici i dalje piše političke eseje, sećanja i šaljive komade, rugajući se u lice međunarodnoj zajednici i liderima bosanskih Srba. Grubom ironijom sudbine, čovek koji je osumnjičen za najteža krivična dela, uključujući genocid, zločine protiv čovečnosti i povredu zakona i običaja rata, sprema nove knjige dečjih pesama. Dok taj poetsko-prozni opus polako narasta, Međunarodni odbor za istinu, pridodaje naslove o Karadžićevim političkim aktivnostima. Do sada su objavljene Ratne naredbe i Ratna pisma, a u pripremi su Akti milosrđa i knjiga intervjua.

Istovremeno kulturna javnost pokušava da se bavi dilemama koje otvara izdavanje Karadžićevih knjiga u Srbiji, mada to nikoga posebno ne dodiruje. Tek povremeno se može čuti, da je to isto kao kada bi neko pet godina nakon rata u Nemačkoj objavljivao Mein Kampf, i da je izdavanje tih knjiga sramota i skandal za ovu zemlju, ali retko ko pominje zabranu. A kad te knjige već nisu zabranjene, bilo bi previše očekivati da knjižarski radnici budu cenzori. Objavljivanje Karadžićevih dela ipak ulazi u sferu moralnih pitanja, ali su to problemi pod kojima će još dugo posrtati zemlja u kojoj je zapenušali, ruralni nacionalizam, zamenjen njegovim umivenijim likom. Jedino još pojedine štamparije odbijaju da prime rukopise ovih knjiga, ali ne zbog visokih moralnih standarda, već zbog nekog nejasnog straha od mogućih posledica. Njih nema niti će ih biti, tako da je osećanje nelagode koju pokazuju pojedini štampari najviše što se u ovom trenutku može očekivati od ove sredine kada se određuje prema ovako osetljivim pitanjima, koja bi potresala svako uređenije društvo.

Dok takve dileme samo ovlaš dodiruju ovu zemlju, Radovan Karadžić sedi u šumi i piše nova dela, čekajući priliku da ih doturi svojim jatacima. U jednoj mnogo bezazlenijoj situaciji, kada je Karadžić tokom kratkog perioda bio u nemilosti Slobodana Miloševićeva, jedna grupa pisaca, jezgro sadašnjeg Odbora za istinu, zaputila se u Višegrad da uruči komplete nekih knjiga tamnošnjoj gradskoj biblioteci. Kao što je red, domaćini su poveli goste na ručak do obliženjeg hotela Vilina vlas u šumovitoj Višegradskoj banji. Kad tamo, u sablasno pustom holu hladnog hotela, Radovan sedi i smeška se, uživajući u iznenađenju dragih mu gostiju. Teška senka ratnih zločina pritisnula je njihove odnose, ali oni koji objavljuju Karadžićeva dela u Srbiji i dalje se drže parole – „knjigom na svaku akciju međunarodnih snaga“. Pa ko duže izdrži. Za veliko finale se verovatno već sprema kakav podeblji roman.