Ako smo nešto naučili živeći najpre u režimu Slobodana Miloševića, potom i u režimu Aleksandra Vučića, to je da se s njihovim obožavaocima i klijentima ni po koju cenu ne sme ulaziti u raspravu. Uzaludno je. Pokidaćete živce već posle nekoliko sekundi i izložiti se riziku od (sopstvene) neuljudnosti.
Ispostavlja se, međutim, da nagomilano iskustvo, ponekad, ne pomaže. Pre nekoliko dana, dok je čekao u redu za suhomesnato, potpisnik ovih redova nije uspeo dovoljno brzo da skrene pogled, te je nadahnuta komšinica ugrabila priliku i počela da mu objašnjava kako, eto, stanje u zemlji možda nije idealno, ni Vučić se, eto, nije baš nešto pokazao, ali joj, eto, makar daje penziju.
I šta sad? S jedne strane vidan je napredak – stanje u Srbiji nije idealno (bravo), čak ni Vučić nije savršen (neverovatno) – ama joj ipak daje penziju, a dok je tome tako, sve je u redu. Sad sledi neoprostiva greška: “Pa ne daje vam on penziju, pobogu”, začuo sam sopstveni glas i sledio se od užasa, ali bilo je kasno, glas je nastavio: “zakon vam daje penziju”.
Ostalo je istorija i ojačana volja nadahnute komšinice da ostane nepokolebljiva u podršci predsedniku svih građana Srbije.
SLOBODA ILI SIGURNOST?
Komšinica je, međutim, samo izrazila dilemu koja postoji od kako je ljudske zajednice: sloboda ili sigurnost? U retkim istorijskim periodima država je uspevala da pomiri te dve suprotstavljene veličine, ali u mnogo dužim istorijskim sekvencama slobode nije bilo, a sigurnost je bila klimava. Socijalizam je, recimo, slobodu bio zamenio za sigurnost. Siguran si sve dok si podanik, dok si poslušan i dok ne misliš preterano te ne postavljaš bespotrebna pitanja. Slobodan si, dakle, sam proceniti sopstvene granice i ne prelaziti ih. Ili, što bi rekao onaj krvoločni afrički mislilac, on garantuje slobodu govora, ali ne i slobodu posle govora. Državne granice ionako se nisu mogle prelaziti tek tako, te su socijalističke zemlje (izuzev Jugoslavije) bile ogromni koncentracioni logori u kojima si siguran sve dok ti nezdrave ideje o slobodi ne padaju na pamet, ili ih makar zadržiš za sebe. Zauzvrat će se država pobrinuti za tebe. Slavna je retorika o besplatnom zdravstvu i besplatnom školstvu. Je l’? Opsenjivanje prostote je u diktaturama ionako jedna od probitačnijih delatnosti.
Dileme velikog broja penzionera i klijenata režima u Srbiji pod Aleksandrom Vučićem zapravo ne postoje, ali deluju: slobode nema, sigurnosti je još manje, ali mrvice s gospodareve trpeze unesrećenom svetu izgledaju kao dar s neba. Tako se najsiromašniji sugrađani i odnose prema ciničnom gospodaru – kao prema polubožanstvu – ne shvatajući (naravno) da ih on tim mrvicama, penzijicama, parizerima, obećanjima, baljezganjem, smanjivanjem cena, vuče za nos i ponižava.
Kako je to moguće?
Antroplog Miloš Matić misli da je problem u izostanku temeljne ekonomske i društvene tranzicije od početka devedesetih godina.
“Tokom devedesetih godina imali smo, iz raznih razloga, uporno nastojanje da se održi privid socijalizma”, kaže Matić za “Vreme”. “To je kod ljudi koji su onda bili zaposleni, kao i kod nekih mlađih (koji su danas penzioneri), ustanovilo ideju inertnog pogleda na svet, na svet socijalizma u kojem je svako, na ovaj ili onaj način, bio obezbeđen (zbrinut) i u kojem su i najmanje penzije bile dovoljne za koliko-toliko pristojan život. Uočavamo da vladajuća nomenklatura, a zapravo potčinjena jednom čoveku, i danas igra na kartu te inertnosti i raznim ekonomskim merama obraća se gotovo isključivo penzionerima.”
PREDATORSKI REŽIM
Evropske države blagostanja – računajući i Veliku Britaniju – uspevale su nekoliko decenija da održe spoj slobode i sigurnosti, ili, u političko-teorijskim terminima, da na socijaldemokratskim osnovama, na levo-liberalnim idejama, naprave najslobodniju tvorevinu (Evropsku uniju) u istoriji političkih ideja i tvorevina. Do skora je ta tvorevina bila i jedan od nabezbednijih prostora na svetu. Na ovom je mestu, naravno, nemoguće ulaziti u razloge krize liberalizma, ali se jasno uočava da je narušena ravnoteža između slobode i poretka: sloboda sve više postaje žrtvom govora o sigurnosti.
A kada se sigurnost istura u prvi plan, ništa se dobro ne može očekivati jer, odjednom, naša je sloboda ugrožena sa svih strana, neprijatelji se roje spolja, domaći izdajnici se umnožavaju gemetrijskom progresijom, svet je naprosto ljubomoran na naš način života i na vođu, pa je – i eto apsurda svojestvenog svakoj retorici o ugroženosti naše slobode – potrebno ukinuti slobodu radi sigurnosti. Potrebno je našu slobodu ograditi bodljikavom žicom i na taj način je, valjda, sačuvati.
S druge strane, sloboda podrazumeva i odgovornosti na koje ljudi, koji su godinama tavorili u socijalizmu, ili u tranzicionom periodu čije je glavno svojstvo da nema svojstava ali ima vođu. Grupa penzionera, naročito slabije obrazovanih, ili, kako se to kaže, žrtava tranzicije, suočava se s onim što vidi kao opasnost. Miloš Matić dodaje: “Liberalni kapitalizam, koji se sada kod nas ispoljava kao neki konglomerat slobodnog tržišta, neokolonijalizma i globalizacije, a jamačno i u sprezi s kriminalom koji i inače nikada ne mari za svoje žrtve, podrazumeva drugačiji pogled na svet za koji naši penzioneri nisu spremni. Otuda je njihova sama egzistencija ugrožena – mi nemamo statističke podatke o tome koliko je penzionera umrlo zbog neuhranjenosti – posebno kada se ima u vidu da su i medicinske usluge u velikoj meri na tržištu. Ne znam da li i ovde postoje statistički podaci koji govore o tome koliko je penzionera preminulo zbog toga što nije moglo sebi da priušti adekvatno lečenje i lekove.”
Upravo zbog toga su krhki i siromašni društveni slojevi, među koje spadaju i penzioneri, žrtve predatorske vlasti. Sagovornik “Vremena” nastavlja: “Mislim da je ključni problem za naše penzionere s manjim penzijama s jedne strane to što se nisu sebe spremili za drugačije ekonomske uslove, a s druge to što su u državi za koju njen predsednik uporno tvrdi da je država blagostanja – (zlo)upotrebom ovog faktora – penzioneri pretvoreni u grupu pogodnih glasača. Ta (zlo)upotreba se, dakle, zasniva na redovnosti primanja penzija kao insigniji sigurne egzistencije, iako ta egzistencija zapravo podrazumeva nizak nivo kvaliteta života. A sigurnost je ono što je ljudima uvek potrebno. Sa starošću potreba za sigurnošću preovladava.”
DRUGI SU GORI
Matić podseća i na opsenu koju diktatori neprestano podastiru slabije obrazovanim ljudima, ili onima kojima su informacije uskraćene: “Pitanje sigurnosti egzistencije je, čini mi se, ono što generiše inertnost u pogledu na svet, što je svakako najizraženije kod ljudi nižeg nivoa obrazovanja. Setimo se maksime iz vremena Slobodana Miloševića: ‘nije dobro, ali je sigurno, ko zna kako će da bude sa ovima drugima’. Takozvanom običnom čoveku, posebno ako je nižeg stepena obrazovanja, što povlači i malu penziju, teško je da se nosi s velikim narativima.”
Zbog toga je Putinov napad na Ukrajinu odlično legao Vučiću, kao i genocid u Gazi. I to ne samo zbog toga što je lepo zaradio prodajući Izraelcima oružje i municiju, nego se neprestano nutka kao faktor stabilnosti & sigurnosti. Bolje je, dakle, da ništa ne menjamo, misli korisnik penzije koji se lagano topi od neimanja elementarnih sredstava za život.
Kao suprotnost velikom broju dezorijentisanih, zastrašenih penziinera, naročito onih čije se penzije mogu uporediti s milostinjom, možemo da ponudimo ništa manje ponižene, zloupotrebljene nastavnike i srednjoškolske profesore. Odupiruću se porivu da pognu glavu, ti ljudi su se pobunili. Povukli su se posle izvesnog vremena jer su morali, ali klica slobode je posejana i među njima i njihovim učenicima, te je samo pitanje trenutka kada će ponovo da se dignu. Stariji sugrađani, međutim, naročito oni koji žive u provinciji i informacionom košmaru, za organizovanu pobunu nemaju energije, a, veruju, ni potrebe.
“Strah od promene je neposredno povezan s egzistencijom”, kaže sagovornik “Vremena”. “Siromašni ili osiromašeni nemaju resurse da rizikuju s promenama. Ali to je opšta pojava, nije vezana samo za penzionere s malim penzijama. Odustajanje od promena mnogo češće nalazimo u razvijenoj ekonomiji, kod preduzetnika, manjih preduzeća, recimo. Promena po pravilu znači neizvesnost ishoda i ta neizvesnost je ključan pojam koji mnoge ljude otuđuje od promena, posebno kada se društvo nalazi u krizi.”
SUKOB SA STVARNOŠĆU
Najzad, tu je i ono što se naziva stvarnošću. Da je stvarnost jedna i nesalomiva, deo je mita o stvarnosti. Da je tako, ne bi se stvarnost savijala po volji gospodara govora i baljezganja.
U pitanju je, kaže Miloš Matić, “dijalektički odnos narativa i realnosti. Dok se s jedne strane kreira strah od promene upravo kod najsiromašnijih i onih koji su slabijeg ekonomskog stanja, isti ti ljudi kojima se vlast obraća, upravo zahvaljujući svojoj ekonomskoj situaciji u svakodnevici postaju sve više svesni da im je egzistencija ugrožena u vreme dok su na vlasti oni koji im nude strah i odustajanje od promene. Možda je činjenica da vlastima drastično opada realna podrška u društvu rezultat upravo tog dijalektičkog odnosa. Može se reći da to opadanje počinje od vremena korone, kada su ljudi bili neposredno ugroženi i kada su postali svesni da vladajući režim ne može da im garantuje sigurnost.”
