Ima li vatre u dimu

Da bi se uopšte moglo govoriti o učinku nove Vlade u njenih prvih 100 dana (92 u trenutku pisanja), mora se sagledati šta je sve trebalo da urade. O tome se može suditi na osnovu spolja definisanih prioriteta¹ o tome šta je trebalo raditi, ili planova i obećanja nosilaca vlasti. I kod programa možemo gledati ono što je objavljeno na početku vladavine ili obećanja data radi privlačenja birača. Najpotpuniji dokument od kojeg bi se moglo poći, u najboljem duhu partijske države, nije (nepostojeći ili samo neobjavljeni?) program rada Vlade ni ekspoze premijera, već Koalicioni sporazum članica aktuelne koalicije.

Taj sporazum je detaljniji od planskih dokumenata iz poslednje decenije i sadrži dosta korisnih ideja i mera za suzbijanje korupcije (npr. reforme u oblasti javnih nabavki, transparentnost medijskog vlasništva, zaštita uzbunjivača). Međutim, mnoge mere nisu dovoljno objašnjene (kako će se postići veća javnost rada državnih organa, šta je u stvari „kancelarija za brze odgovore“, kako će se rešiti problemi nezavisnih organa itd.). Neke mere otvaraju nove korupcionaške rizike (regulatorne i finansijske intervencije države, široko korišćenje javno-privatnih partnerstava, pravilo da „ćutanje uprave znači odobravanje“). Najzad, neka vrlo bitna pitanja uopšte nisu našla mesto u Sporazumu (uređenje javnih rasprava u pripremi akata, uređenje lobiranja, institucionalni okvir za borbu protiv korupcije).

Međutim, glavna prepreka za ocenu uspešnosti rada Vlade jeste to što data obećanja nisu precizno vremenski oročena za period prvih 100 dana (za razliku, recimo, od programa DOS-a iz 2000, koji, naravno, nije ispunjen). Usled toga će nosioci vlasti, još dugo moći da na kritike odgovaraju da ima još vremena da se obećanja ispune.

GLAVNA OBEĆANJA: Predizborna obećanja za povlačenje politike iz zona gde joj nije mesto ni u kampanji nisu bila sveobuhvatna (npr. nisu obuhvatala javne ustanove), dodatno su razvodnjena u Sporazumu, izbegavanjem da se pomenu izričito konkursi za direktore JP, a u praksi još nisu realizovana. Ministarstvo finansija i ekonomije stavilo je svoj Nacrt novog zakona o javnim preduzećima na javnu raspravu². Nacrt donosi mnoge bitne izmene, između ostalog i konkurse za direktore koje bi sprovodila petočlana Vladina konkursna komisija, koja ima „najmanje dva“ stručnjaka. Članovi ove komisije ne mogu biti neki javni funkcioneri, ni zaposleni u javnim preduzećima. Nakon svih provera ispunjenosti uslova, sposobnosti i znanja na osnovu unapred propisanih merila, utvrđivanja rezultata i davanja predloga Vladi koga da imenuje, Vlada može da odabere onog za koga je Komisija utvrdila da je najbolji, ili bilo kog drugog kandidata sa konkursa, koji ispunjava uslove. Predlaže se da budući direktori „ne mogu biti članovi organa političkih stranaka“, a za članove budućih nadzornih odbora nema ni te zabrane koja bi se mogla povezati sa departizacijom. Po svemu sudeći, nakon donošenja zakona ne bi bili raspisani konkursi za sva mesta, već bi se ona popunjavala nakon što aktuelnim direktorima istekne mandat ili ako budu pre vremena razrešeni. Naravno, i ova rešenja sa ozbiljnim manjkavostima bolja su od sadašnjih, gde nikakvih konkursa nema.

Osim što Nacrt zakona treba bitno dopuniti (npr. zabranom sponzorstava i donacija od strane JP), razlozi za ozbiljne sumnje u to da će biti sprovedena „departizacija“ leže u aktuelnom postupanju i izjavama nosilaca vlasti. To je postalo očigledno već na samom početku rada nove Vlade/Skupštine, kroz pojedine odredbe Zakona o Vladi, Zakona o Narodnoj banci Srbije i Zakona o službama bezbednosti, koje su omogućile i na formalnom planu veći upliv partijsko-političkog u zone gde ga, makar na papiru, nije bilo. Još više paraju i oči i uši otvorene izjave u suprotnom pravcu. Najnoviji prilog „ubijanju vere kod naivnih“ da će se nešto ipak promeniti donosi lider SDPS-a³. O tome da su izmene zakona „na dugom štapu“, govori i činjenica da je Vlada u prelaznom periodu razrešila i imenovala nekoliko direktora. Odluke o tim kadrovskim rešenjima, po tradiciji, ne sadrže nikakvo obrazloženje.

KONTROLA JAVNIH NABAVKI: Mogućnost velikih ušteda suzbijanjem korupcije u javnim nabavkama bila je jedna od nosećih tema kampanje SNS-a, čiji su poslanici još pre izbora podneli predlog novog zakona. Pozitivni finansijski efekti novog zakona i mogućnost da on dovede do suzbijanja korupcije bili su u startu precenjeni. Čak i na zakonodavnom nivou potreban je širi zahvat, koji uključuje reformu planiranja rashoda (Zakon o budžetskom sistemu), dopune Krivičnog zakonika itd., a još je bitnije obezbeđenje snažnijeg institucionalnog nadzora. Međutim, nesporno je da bi aktuelni zakonski tekst znatno poboljšao šanse da korupcije bude manje, na primer kroz veću javnost postupaka, veća ovlašćenja Uprave za javne nabavke i Komisije za zaštitu prava i mnoge druge mere. Veoma je dobro što je SNS uvažio apele javnosti i otvorio javnu raspravu o ovom predlogu, iako obaveza za to nije zakonom definisana. Time se izgubilo na nameravanoj brzini donošenja zakona, ali će se sigurno mnogo više dobiti na kvalitetu. U međuvremenu je izmenjen, po hitnom postupku, Zakon o budžetskom sistemu. Mada je hitnost (o)pravdana stvaranjem uslova za rebalans budžeta, propuštena je šansa da se naprave promene značajne za javne nabavke, bez naznake da li će se uskoro pojaviti neka nova.

JAČANJE NEZAVISNIH INSTITUCIJA: Novi saziv Narodne skupštine izabrao je ombudsmana na početku svog rada i time rešio problem kašnjenja prethodnika. Međutim, od jula do danas u Skupštini nije raspravljano o godišnjim izveštajima nezavisnih državnih organa (Poverenik za informacije, Ombudsman, Antikorupcijska agencija, Državna revizorska institucija), koji su podneti pre više od pola godine. To razmatranje može biti važno a ne samo formalno, zato što se Skupština upoznaje sa propisima koje treba izmeniti da bi rad ovih tela bio efikasniji i sa problemima koje treba da otkloni Vlada, a koji se iz godine u godinu ponavljaju. Niti je Vlada rešila neki od problema ovih organa, niti su inicirane izmene propisa. Na protiv, neki značajni predlozi zakona koje je dala prošla Vlada povučeni su i još nisu vraćeni u proceduru.

STROŽA KAZNENA POLITIKA: Obećanje o „strožoj kaznenoj politici“ u borbi protiv korupcije nije bilo bliže objašnjeno. Kako god bilo, o tome u potezima Vlade za sada nema govora. Kazne za korupcionaška krivična dela su ostale iste i u aktuelnom predlogu izmena i dopuna Krivičnog zakonika, a predlogom Zakona o amnestiji obuhvaćeni su osuđenici za zloupotrebu službenog položaja, delo koje se višestruko češće goni od primanja i davanja mita.

OSTALE VAŽNE STVARI: Ustavni sud je doneo odluke koje će ispraviti neke od grešaka iz „opšteg izbora“ sudija i tužilaca, što se i pored nezavisnosti ove institucije tumačilo kao potez koji je u vezi sa političkim promenama. Tužioci, koji su po slovu zakona takođe nezavisni od Vlade, pokrenuli su istrage u nekoliko slučajeva velikih bilo po mogućoj šteti („Agrobanka“), bilo po umešanosti funkcionera („Nuba invest“), kao i protiv tri predsednika manjih opština.

Potpuno je jasno da Srbija neće postati pravna država sve dok istražni organi ne budu mogli da rade svoj posao bez ikakvog („podstičućeg“ ili „zataškavajućeg“) upliva politike. Ono što novoj Vladi ne ide u prilog u vezi sa tim jeste činjenica da istrage najavljuje predsednik najveće vladajuće stranke. Ovlašćenja potpredsednika Vlade zaduženog za koordinaciju u borbi protiv korupcije nisu uređena nijednim objavljenim aktom. Takav akt bi se i inače mogao odnositi samo na koordinaciju organa državne uprave, a ne na sve državne organe. Sudeći po izjavama u štampi, u borbu protiv korupcije je do sada veoma aktivno bio uključen Biro za koordinaciju službi bezbednosti, čiji je član Aleksandar Vučić, kao sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost. Mada korupcija u nekim slučajevima može da ugrozi i bezbednost države (npr. podmićivanje radi pribavljanja podataka sa najvišim stepenom tajnosti), očigledno je da nije svaki slučaj korupcije takav i da eventualno učešće ovih službi u pribavljanju dokaza može da bude prepreka donošenju zakonitih presuda protiv korupcionaša.

Iako Vlada još nije sastavila 100 dana, već su otvorene priče o njenom padu. Nekad se kao razlog navodi zastajkivanje u „sviranju po notama“ kod „prekomponovanja“ lokalnih vlasti, a nekad pitanje hoće li u slučajevima korupcije biti zaštićeni „politički osetljivi“ optuženici. Ima li vatre u ovom dimu videće se u mesecima koji slede. Ukoliko, i pored toga što ne bi trebalo tako da bude, pođemo od pretpostavke da politika utiče na krivični progon visoke korupcije, jedan od indikatora bi svakako mogao da bude udeo predstavnika pojedinih stranaka iz bivše vlasti koji će se naći na optuženičkim klupama, jer nema razloga da se poveruje da je samo jedna vrsta partijskih knjižica davala prilike za zloupotrebu položaja. Naravno, pravi test sposobnosti i iskrenosti u borbi protiv korupcije biće otkrivanje aktuelnih slučajeva.

Od izbora je prošlo pet meseci, od formiranja Vlade tri meseca, ali još nije završena kontrola finansiranja izveštaja o finansiranju kampanje. Pre nego što Agencija za borbu protiv korupcije uradi ovaj posao, za koji je dobila i sva potrebna ovlašćenja i sredstva iz budžeta, stranke sadašnje i bivše vlasti biće pod sumnjom zastupanja interesa skrivenih finansijera i zloupotrebe javnih resursa. Ako bude sveobuhvatna, ta kontrola će moći da ove sumnje potvrdi ili razveje. Dok se to ne dogodi, nosioci političke vlasti neće imati pun legitimitet i poverenje naroda potrebno za nepristrasno sprovođenje bilo koje reforme.