Ima li Slobe posle Miloševića

Oni zabrinuti poštovaoci Slobodana Miloševića, koji su, pre tri godine, s nevericom vrteli glavom i „coktali“ zbog činjenice da je njihov vođ sahranjen u nevreme, po mraku i na brzinu, danas bi mogli reći da je tim kršenjem pravoslavnih običaja prouzrokovano njegovo posthumno „lutanje“ u potrazi za pravim mestom u novijoj srpskoj istoriji.

Umrevši pre izricanja presude Haškog suda, Milošević je, naime, zvanično ostao nevin – ali su, tri godine kasnije, petorica od šestorice ključnih ljudi iz vrha države koju je vodio, dobili ukupno 96 godina robije za dela koja teško da su mogli osmisliti i sprovesti bez njegovog aminovanja.

U očima samoproklamovanih „patriota“, voljeni „Sloba“ time je, možda, dobio još jednu potvrdu valjanosti politike koju je vodio. Problem, međutim, nastaje kada se u ceo taj sistem pokuša uvrstiti i vest o aktivnostima Jovice Stanišića, Miloševićevog ključnog saradnika iz ratnih devedesetih. Samo nekoliko dana nakon objavljivanja haške presude Nikoli Šainoviću, Dragoljubu Ojdaniću, Sretenu Lukiću, Nebojši Pavkoviću i Vladimiru Lazareviću (osuđeni) i Milanu Milutinoviću (oslobođen), naime, losanđeleski „Tajms“ objavio je tekst u kome se tvrdi da je Stanišić – Miloševićeva desna ruka u ratnim („herojskim“) godinama – zapravo, bio „glavni čovek“ američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) u Beogradu?! Ako je, dakle, ključni arhitekta srpske stvarnosti iz većeg dela devedesetih, bio „agent CIA“, kako, nedokazano, doduše, tvrde mediji, koliko je, iz ugla pomenutih „patriota“ gledano, „patriotska“ mogla biti politika koju je, svih tih godina, Milošević potpisivao?

PROTIVNICI I SARADNICI: I šta se, uopšte, desilo s tom politikom? Da li je ona i dalje živa (ponovo oživela) kao što tvrde nezadovoljnici, pozivajući se na činjenicu da je Socijalistička partija Srbije (SPS) opet na vlasti? Ili je (napokon) definitivno poražena, kao što bi se moglo zaključiti iz činjenice da su, u bici za preuzimanje rukovodeće uloge u SPS-u, pobedili oni kadrovi u koje je Milošević izgubio poverenje? O stepenu poverenja Miloševićeve uticajne supruge Mire Marković u Ivicu Dačića i prijatelje, da se i ne govori.

Kada je, tri marta unazad, lider SPS-a umro u zatvoru Haškog tribunala, partija koju je stvorio pružala je manjinsku parlamentarnu podršku vladi na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica – čovek koji je bio Miloševićev direktni protivnik na izborima na kojima je izgubio vlast. Opravdanje za taj paradoks, socijalisti su tada nalazili u Koštuničinoj „patriotskoj“ politici i njegovoj odanosti „borbi za očuvanje Kosova u granicama Srbije“.

U međuvremenu, Koštunica je skliznuo u opoziciju, čemu je, pored slabog izbornog rezultata partije bivšeg premijera, doprinela i odluka socijalista da promene političke partnere. Miloševićevi partijski naslednici posle izbora 11. maja 2008, nepunih osam godina nakon teškog i, kako je tada izgledalo, bespovratnog sloma, ponovo su došli na vlast. Ovoga puta – kao partneri DS-a, partije čiji je pokojni lider Zoran Đinđić bio glavni motor pokreta koji je Miloševića 2000. godine zauvek oduvao s vlasti. I čija je vlada Miloševića uhapsila i izručila Haškom tribunalu. Ni to se nije pokazalo kao problem, naprotiv – ceo angažman predstavljen je kao posledica postojanja zajedničkog cilja i ideje, a ne puke želje da se učestvuje u vlasti. U jesen 2008. socijalisti su sa DS-om, partijom kojoj je sada na čelu predsednik Srbije Boris Tadić, potpisali i Deklaraciju o političkom pomirenju, tvrdeći da je dve stranke ujedinila „vizija Srbije kao demokratske, slobodne, celovite, ekonomski i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemlje“.

Znači li to da su se socijalisti transformisali i reformisali, kao što su tvrdili zagovornici formiranja vlade u aktuelnom sastavu iz „demokratskog tabora“? Ili je u pravu Ivica Dačić, sadašnji predsednik SPS-a, kad samouvereno tvrdi da su demokrate, zapravo, usvojile politiku „i Evropa i Kosovo“ koju ta partija, navodno, oduvek zagovara?

TEKOVINE: Sudeći prema brojnim kontradiktornim izjavama i postupcima ključnih aktera, reklo bi se da nema jedinstvenog i jednoznačnog odgovora na pitanje šta je, tri godine posle smrti, ostalo od Slobodana Miloševića i njegove politike. Izgleda da je u ovom trenutku, s obzirom na kratku vremensku distancu, bez nedoumice i neizbežnog „ali“ moguće samo skenirati stanje, konstatovati raspored lica i uloga, a svaku ozbiljnu evaluaciju ostaviti vremenima koja dolaze.

Situacija je, dakle, sledeća: Milošević umesto Miloševića, odnosno sadašnji predsednik SPS-a, Ivica Dačić, danas zauzima jednu, preciznije dve najvažnije funkcije u zemlji – pozicije zamenika premijera i ministra unutrašnjih poslova. Partija je, posle oštrog slaloma kroz pregovore o formiranju vlade, prošlog proleća postala deo „proevropske vlade“, a njeni funkcioneri, od kojih su mnogi bili počastvovani uglednim mestima na „crnoj listi“ ličnosti kojima je bio zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije, danas su rado viđeni gosti u evropskim prestonicama. Članstvo u Socijalističkoj internacionali gotovo da je izvesno, a i na domaćem terenu njeni funkcioneri umeju da zabeleže poene kod modernistički nastrojenih birača: tako je, recimo, Dačić obznanio broj mobilnog telefona na koji građani mogu ostavljati pitanja i primedbe (ima svedočenja o brzim odgovorima na postavljena pitanja), a ministar prosvete Žarko Obradović odoleo je prilici da, poput prethodnika, omalovaži rezultate PISA testa na kome srpski srednjoškolci nisu slavno prošli, već je konstatovao da postoji problem i da se mora tražiti rešenje…

Uprkos svim lošim uspomenama iz devedesetih, ne bi se moglo pouzdano reći da je reč o „izolovanim incidentima“, o čemu svedoče brojna zaklinjanja čelnika SPS-a u medijskim gostovanjima (i to neretko baš u medijima za koje su, u prošloj deceniji, bili poslovično nedostupni). „Poštujemo prošlost, ali naša prošlost nije naša budućnost“, reče, tako, reformisani Dačić, pokušavajući da elegantno odgovori na pitanje da li će i predstojeći partijski kongres biti održan ispod Miloševićeve slike – tako da ne naljuti poštovaoce bivšeg partijskog šefa, ali i ne zatvori evropska i druga vrata koja je, nakon majskih izbora, tek počeo da otvara.

RUŽE I TRNJE: Prilično je, doduše, neizvestan bio put do položaja koji danas socijalisti zauzimaju. U vreme odmah nakon pada Miloševića, dok je trajala ona opšta bežanija iz redova SPS-a, ne samo povratak na vlast već i sam opstanak stranke delovao je kao nemoguća misija. Čak je, u jednom trenutku, i sam Milošević bio pokazao da se ničemu od svoje stranke više ne nada – pa je na predsedničkim izborima 2002, umesto socijaliste Velimira Bate Živojinovića, podržao „omiljenog opozicionara“ iz devedesetih – Vojislava Šešelja.

Ipak, godinu dana kasnije, na vanrednim parlamentarnim izborima, održanim posle ubistva Zorana Đinđića, socijalisti su „glatko“ prešli cenzus, i osvojili 7,61 odsto glasova (22 od ukupno 250 mesta u parlamentu). Nespremnost bivših članica DOS-a da se dogovore oko formiranja vlade, socijalisti su lako prepoznali kao šansu za sebe, pa su u naredne skoro tri go dine, pružali parlamentarnu podršku manjinskoj vladi DSS-a, G17 plus, SPO-a i NS-a. Svoju nesebičnost u tom periodu iskazali su i obavljanjem brojnih direktorskih funkcija u javnim preduzećima širom Srbije, ali i raznih važnih poslova u državnim institucijama.

Ta vrsta kooperativnosti sa strankama koje su godinama unazad bile opozicija Miloševiću izgleda da nije bila baš simpatična biračkom telu SPS-a, pa je na izborima u januaru 2007. stranka jedva prebacila cenzus, osvojivši 5,64 odsto glasova. Nije, u tom trenutku, postojala ni potreba za dogovorom oko formiranja vlasti sa SPS-om, pa su Dačić i partijske kolege dobili priliku da još nešto više od godinu dana uvežbavaju opozicionu ulogu.

OPŠTE VESELJE: Za posmatrače, ceo period od pada SPS-a s vlasti 2000. do povratka 2008. bio je baš zabavan: osim stalnih nezvaničnih informacija o unutarstranačkim sukobima (i okretanju leđa voljenom Miloševiću), pažnju medija skretala su i neretka korišćenja ne baš lepih reči u iskazima funkcionera SPS o sopstvenim partijskim drugovima (pominjane su „bitange“, „lenčuge“, „foteljaši“ itd.). Tokom 2005. i 2006, a naročito nakon izbijanja afere „Kofer“, tražena je i smena Dačića sa tadašnje funkcije predsednika Glavnog odbora (u čemu se naročito isticao Milutin Mrkonjić, sadašnji ministar infrastrukture i, uz Milorada Vučelića i Uroša Šuvakovića, jedan od omiljenih Miloševićevih sagovornika iz Srbije, u vreme dok je boravio u pritvoru Haškog tribunala).

Priče o neslaganju unutar SPS-a kulminirale su u vreme pregovora o formiranju aktuelne „proevropske vlade“ i odustajanja od već postignutog dogovora o zajedničkom učešću u vlasti u Beogradu sa (tada još uvek jedinstvenim) radikalima i narodnjacima. Grupa osnivača SPS-a, predvođena Mihajlom Markovićem, Dačiću je slala čak i pismo upozorenja da ne ulazi u savez sa DS-om, ali nije vredelo. Činjenica da Milutin Mrkonjić ne ponavlja izbornu priču s kraja 2006, prema kojoj je poslednji zavet Miloševića bio da se napravi zajednička vlada sa SRS-om, ipak, jasno je nagoveštavala zaokret SPS-a ka DS-u. Tvrdilo se da je Dačić doneo takvu odluku odmah nakon izbora, ali je odugovlačenje bilo neophodno radi umirenja članstva lojalnog Miloševiću i odgovarajuće netrpeljivog prema demokratama.

Nije da odluka o partnerstvu sa DS-om nije imala baš nikakvu cenu. Nakon formiranja aktuelne vlade, naime, dvojica Dačićevih unutarpartijskih ljutih konkurenata, Milorad Vučelić i Aleksandar Vulin, ozvaničili su svoje neslaganje sa „novim“ socijalistima, pa su, u avgustu 2008. registrovali Pokret socijalista (i bivši julovac Vulin, i socijalista s prekidom Vučelić, imali su jedno vreme svoje stranke, koje su se 2002. utopile u SPS, ali je četiri godine kasnije bilo već sasvim jasno da ljubavi tu više nema).

OPŠTE POMIRENJE: Umesto aktivnog partijskog rada, Vučelić (koga je Milošević najmanje jednom izbacivao iz SPS-a) i Vulin (koga je Mira Marković izbacila iz JUL-a), posvetili su se prvenstveno uređivanju nedeljnika „Pečat“ – što je neuporedivo veći stepen aktivnosti u odnosu na druge Dačićeve partijske oponente i najvernije čuvare lika i dela Slobodana Miloševića. Njihova „pacifikacija“ verovatno je, bar jednim delom, posledica ulaska u vlast (Mrkonjić na čelu Ministarstva infrastrukture, Petar Škundrić rudarstva i energetike, Zoran Baki Anđelković na čelu UO Železnica Srbije, a Zoran Lilić na istoj funkciji u Putevima Srbije). Po istom receptu za pomirenje sa oponentima, možda se došlo i do ideje da Vladimir Kršljanin, jedan od najagilnijih učesnika protesta zbog hapšenja Radovana Karadžića, bude predložen za ambasadora u Belorusiji…

Primirio se i Uroš Šuvaković, koji je, prema nekim tumačenjima, i najzaslužniji za činjenicu da udruženje najlojalnijih slobista Sloboda ne preraste u stranku, kao što se jedno vreme nagoveštavalo. Čak se i Mira Marković, reklo bi se (napokon) utišala i odustala od pokušaja da, putem medija, širi svoje vizionarske ideje…

Kad ovaj broj „Vremena“ bude na kioscima, već će uveliko biti poznato ko je, na treću godišnjicu smrti Slobodana Miloševića, odneo venac na grob pod požarevačkom lipom. Sva je prilika da tamo ni ovoga puta neće biti članova njegove najuže porodice, kao i da će se nekadašnji socijalisti, kao i prošle godine, pojaviti bar u dve grupe, bez opasnosti da se sretnu u dvorištu kuće u Nemanjinoj 22 u Požarevcu. Možda će ta sumorna slika, ipak, najbolje pokazati šta je ostalo od ideje čoveka koji je, u slavnim danima, umeo da egzaltiranoj masi toplo uzvrati: „Volim i ja vas!“