Igra bez pravila

U okviru projekta kurseva istraživačkog novinarstva, polaznici su se bavili istraživanjem odnosa medija prema predsedničkim izborima

Tokom večeri 27. juna 2004. Srbija je pored predsednika nezvanično dobila i jednog od glavnih „krivaca“ za neuspeh njegovog protivkandidata. Komentarišući razloge svog izbornog poraza, Tomislav Nikolić je upravo te večeri ocenio da televiziji B92 „niko ništa ne može“ i optužio medije da su više nego otvoreno davali podršku Borisu Tadiću. Takođe, pred prvi krug izbora, bilo je kandidata koji su tvrdili da su upravo oni zanemareni u medijima i da je, samim tim, izborna trka nepoštena.

Tema, naravno, nije potpuno nova. Već posle petog oktobra, kada je bilo jasno da više neće biti konkretne razgraničenosti na „državne“ (promiloševićevske) i „nezavisne“ (antimiloševićevske) medije, brojni stručnjaci dobili su obilje materijala za proučavanje ponašanja medija u ovoj ili onoj situaciji i njihovog svrstavanja uz ovu ili onu političku opciju. Takva situacija se, međutim, dodatno „zakuvala“ raspisivanjem ovogodišnjih predsedničkih izbora: ukidanje cenzusa i svest da jedan od kandidata jednostavno mora da pobedi, bila je prava prilika da novinari i mediji jasno pokažu da li su već jasno „razvrstani“ ili su, pak, odlučili da se drže profesionalnih kodeksa koji nalažu nepristrasnost. Kad se tome doda činjenica da je od petog oktobra naovamo u Srbiji pokrenuto nekoliko tabloida, da su i tzv. ozbiljni mediji počeli da se ponašaju tržišno, odnosno da se bore za pažnju najšire publike, kao i da su izbore pratile brojne afere, slučajevi i skandali, jasno je da je sezona april–jun 2004. za ovdašnje medije i novinare bila više nego uzbudljiva.

OZBIljNO I ŽUTO: Upravo zbog svega gorenavedenog, nemoguće je jednostavno odgovoriti na pitanje da li su mediji tokom mesec i po dana predizborne kampanje poštovali osnove profesionalnih kodeksa ili su se otvoreno svrstali na jednu stranu – odgovor, naime, podrazumeva da se u obzir uzme politička situacija, vlasnička struktura i vrsta medija, kao i večiti problem definisanja novinarske profesionalnosti. „Dosadašnji predsednički izbori bili su proforme. Sada, kada je cenzus ukinut, svima je jasno da ćemo dobiti predsednika. Kada je to shvaćeno, počelo je medijsko profilisanje u odnosu na kandidate. Posebno u pisanim medijima, što je dovelo do niza aferaških tekstova u cilju promocije jednih, a dezavuisanja drugih kandidata. Postoje i slučajevi u kojima novinari sami kreiraju afere“, kaže za „Vreme“ Lila Radonjić, glavni i odgovorni urednik Produkcijske grupe Mreža i članica Medijskog saveta formiranog pri beogradskom Medija centru u cilju praćenja medija tokom predizborne kampanje. Po njenom mišljenju, novinaru je teško da bude potpuno objektivan i nepristrasan: „Ja sam pristalica novinarske teze ‘činjenice su svete, komentari slobodni’. Stav i kada je vidljiv ne sme da pređe granicu. Novinar ne sme da se, u ovom slučaju, ponaša kao protivkandidat. Toga je na ovim izborima bilo. Novinari se više trude da se dopadnu izbornim štabovima, nego biračima. Čak ni mehanička ravnopravnost nije dobra. Novinarstvo je dužno da nađe, ako postoji, nešto loše o kandidatu, da građanin ne bi izabrao npr. lopova, lažova, a mediji su se toga ovde čuvali.“

Podrazumeva se, naravno, da se toga ipak nisu čuvali svi – ili, tačnije, da su neki preterali u objavljivanju skandaloznih naslovnih strana o ovom ili onom kandidatu. U tom smislu, i javnost i Medijski savet i ostali timovi koji su pratili medije, kao jednu od neuralgičnih tačaka ovih izbora smatraju tabloide. „Nisu svi mediji dužni da budu objektivni. Državni mediji i mediji koji koriste državne frekvencije dužni su da objektivno prenose kampanje kandidata i oni su u službi gledalaca. Ostali bi trebalo da se ponašaju profesionalno, s tim što profesionalnost ne podrazumeva objektivnost“, objašnjava novinar nedeljnika „NIN“ i takođe član Medijskog saveta Stevan Nikšić. Po njegovom mišljenju, neprofesionalnošću u ovoj kampanji mogli bi se smatrati izmišljeni tekstovi i navijanje za jednog preko blaćenja drugog kandidata. „Neprofesionalno je blatiti kandidate bez dokaza, bez argumenata. Primer su tabloidi – ‘Kurir’, ‘Nacional’, koji su bez dokaza navijali za Maršićanina kada je Mihajlov saopštio da čelni ljudi iz DS-a znaju ko su Đinđićeve ubice. Još jedan primer je ‘Balkan’ koji je povodom Labusove konferencije za novinare na kojoj je saopštio da se zbog bolesti povlači iz kampanje ali da podržava Maršićanina, objavio tekst u kome piše da je Labus izmislio bolest i da ne podržava Maršićanina, već Tadića i da je partijskim odborima poslao tajni i-mejl da glasaju za Tadića. To je bilo nepotkovano bilo kakvim dokazom ili argumentom“, kaže Nikšić. Večiti argumenti da je tabloidima zapravo posao da objavljuju sve i svašta, ovde ne stoje – objavljivanjem portreta Borisa Tadića s ovčijim boginjama po licu („Kurir“, 1. jun) ili npr. naslova „Samo naprijed Tadiću“ koji je za cilj imao da pokaže kako Tadića podržavaju vojvođanski Hrvati („Internacional“, 24. jun), tabloidi su, po opštem mišljenju, prešli sve granice profesionalnih i etičkih standarda. U tom smislu, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Nebojša Bugarinović kaže da je sličnih primera bilo i u svetu (kada su, recimo, protivnici Tonija Blera prikazali budućeg premijera sa đavolje crvenim očima), ali da „tamo takve antireklame nisu pravili mediji, nego štabovi“. Naravno, kako je u nekim trenucima bilo jasno ko zapravo plaća određene tabloide – tokom kampanje za prvi izborni krug, mnogi od njih su otvoreno podržavali Bogoljuba Karića – moglo bi se reći da su i u našem slučaju glavnu reč imali štabovi, a ne novinari. S druge strane, ostaje pitanje zašto su isti tablodi svedočenje Milorada Lukovića plasirali kao predizbornu političku temu, odnosno ko ih je plaćao za takav angažman.

Osim tabloida, otvorenu podršku jednom kandidatu davala je i jedna televizija – nikakvo čudo, ako se ima u vidu da je kandidat bio Bogoljub Karić, a televizija BK TV koja je njegovo vlasništvo. Već na početku izborne kampanje, članovi Medijskog saveta primetili su da prilozi s Karićevih mitinga više liče na spotove nego na izveštaje, da bi približavanjem izbora oni bili daleko više zastupljeni od priloga o drugim kandidatima. Zaključak koji bi se mogao doneti na „prvu loptu“ – da čovek, eto, ima televiziju i da, samim tim, na njoj može da radi šta hoće – ipak ne opravdava rukovodstvo te medijske kuće. „Bogoljub Karić je poseban fenomen, ne samo kao vlasnik BK televizije već izgleda jedne medijske grupacije. On je bio kandidat i to je medije koje on poseduje stavilo pred posebnu vrstu odgovornosti. Pokušavali su da daju neki privid objektivnosti, ali je u suštini evidentno da su podršku dali Kariću“, kaže član Medijskog saveta Dragoljub Žarković, ističući da to ipak ne bi smelo da bude tako jer vlasništvo nad BK televizijom još nije vlasništvo nad javnim dobrom. „Zato je BK TV u obavezi da se ponaša u skladu s javnim interesom. Karić je platio samo zakup, a frekvencija pripada svima.“

Pored novca i vlasništva, čini se da je jednu od bitnih uloga u ponašanju ovdašnjih medija tokom predizborne kampanje odigrala i prošlost, odnosno svojevrsni povratak na situaciju pre petog oktobra. Prepoznajući ovog ili onog kandidata kao „zapravo svog“, mnogi, naročito pred drugi krug izbora, nisu odoleli da se prisete borbe koju su vodili nekada. „Ovog puta se tu ništa ne krije i jednostavno se vidi. Postoji dobar deo medija koji javno pokazuje simpatije prema Bogoljubu Kariću, što je razumljivo jer je Karić svojevremeno, za vreme Slobodana Miloševića, pomogao mnoge od tih medija i sada mu oni to vraćaju. Državni mediji ne pokazuju da jasno navijaju, ali onome ko ih prati postaće jasno da kroz tekstove i komentare pojedinih novinara i urednika možemo videti da su to zapravo ostaci opcija koji su u tim medijima bili i pre petog oktobra. Postoje oni koji su bili mahom za Miloševića i koji su imali više simpatija za Maršićanina nego za Borisa Tadića“, kaže za „Vreme“ direktor marketinške agencije Pragma Cvijetin Milivojević.

UMRTVljENI PRENOSNICI: Kako se tokom predizborne kampanje događalo da nesnalaženje novinara u određenim situacijama bude očigledno čak i laicima, jedna od tema svakako je postala i personalna struktura medija, odnosno kvalitet novinarskog kadra. Ocenjujući da su elektronski mediji prilično mehanicistički pristupili političkom životu i da se to najbolje videlo u tzv. govornim emisijama, gde su se akteri političkih događaja susretali u studiju, Dragoljub Žarković podseća na slučajeve kada su učesnici jednostavno ućutkivali i prekidali novinara: „To pokazuje da obrazovanje novinara i njihova pripremljenost za ovakvu vrstu razgovora nije dovoljno velika i da na očigledne izmišljotine, laži i veštačke konstrukcije ljudi koji učestvuju u političkom programu nemaju adekvatna pitanja ili adekvatne odgovore.“ Na isti problem pažnju skreće i profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić koji ističe da se, ukoliko novinar samo prenosi ono što izborni štabovi prezentuju, radi o deficitu profesionalnog ponašanja i znanja. Po njegovom mišljenju, tako se stvara „privid objektivnosti“, odnosno strankama se dopušta da same obave posao, dok novinari postaju „umrtvljeni prenosnici“ takvih informacija.

Kad se ima u vidu da je dobar deo medija svoje novinare prikupljao kako je znao i umeo, zaista ne bi trebalo da čudi nepostojanje adekvatnih pitanja i očigledno nesnalaženje – ono što je ipak čudno jeste nepostojanje onoga što se nekada zvalo novinarskim bezobrazlukom. Umesto ponekad drskih pitanja kojih je i te kako bilo u prošlim vremenima, publika je ovog puta morala da se zadovolji ili nevaspitanim i novinarima na granici primitivnosti ili novinarima koji se jednostavno povlače pred sve agresivnijim političarima. Novinarka radija B92 i članica Medijskog saveta Svetlana Lukić napominje da su izbori prilika u kojoj mediji izbegavaju da se mnogo zameraju, jer je to period kada su političke stranke i kandidati jako osetljivi. Po njenom mišljenju, upravo to je razlog što se pred izbore ne praktikuju ozbiljnije, istraživačke teme, već svakodnevni izveštaji i intervjui: „Tu je pitanje kako se ko od novinara snađe. Kandidati su u tim intervjuima bili toliko ofanzivni i drski, smatrajući da je normalno da su dobili pola sata ili sat vremena da kažu šta misle, da su često prekidali novinare, da se novinari nisu ni primećivali. I onda su se novinari spontano povukli, pa se ispostavljalo da su ti intervjui u velikom broju slučajeva bili još pola sata ustupljenih predsedničkom kandidatu.“

Da li zbog agresivnosti političara, nespremnosti novinara, želje da se niko nikom ne zameri ili nečega drugog, tek, u ovoj predizbornoj kampanji zaista je primećen upadljiv nedostatak ozbiljnih istraživačkih priloga. Po rečima urednika agencije Beta i člana Medijskog saveta Dragana Janjića, mediji u ovoj kampanji nisu imali aktivan odnos, već su sledili želje PR-ova izbornih štabova i samo prenosili govore i stavove kandidata – on ocenjuje da su mediji bili korektni, ali da bi pored toga trebalo da postavljaju pitanja i traže odgovore. Upravo zbog nedostatka pitanja i odgovora i Stevan Nikšić ocenjuje da izborni programi više liče na reklamne, a da je glavni problem u tome što „kod nas novinari nemaju hrabrosti da iznesu svoj stav“.

Posle svega, čini se ipak da su se u korektnosti (ili nedostatku hrabrosti, kako vam drago) više istakli elektronski mediji – primećeno je da su oni, za razliku od štampanih medija, po prirodi stvari sklonijih „neimenovanim izvorima“ i neproverljivim tezama, svoju eventualnu pristrasnost elegantnije prikrivali. „Većina elektronskih medija, počev od RTS-a, u zvaničnom delu programa posvećenog izborima dosta je korektno predstavila kandidate, pri čemu su neki mediji određene kandidate ‘pokrivali’ i tonski i slikom, dok je kandidat koji im je manje mio, bio dat samo kao vest. Međutim, oni delovi informativnih emisija koji se nisu direktno odnosili na kampanju bili su prostor gde je moglo jasnije da se vidi koji elektronski medij favorizuje kog predsedničkog kandidata. Mislim ipak da to nije izlazilo iz okvira korektnog izveštavanja, jer su se elektronski mediji više koncentrisali na to da se ne zameraju izbornim štabovima“, ocenjuje Svetlana Lukić.

Naravno, kao i mnogo puta do sada, glavni problem s elektronskim medijima bio je plasiranje plaćenih termina, odnosno često nejasna razlika između onoga što je plaćeno i onoga što je deo redovnog informativnog programa. U tom smislu, Lila Radonjić podseća da je bilo slučajeva da se u informativnom programu koristi materijal iz spotova, kao i da su oznake za plaćene termine često bile nejasno naznačene (primer TV Pinka, sa jedva primetnom oznakom IT, tu je najilustrativniji). Takođe, primećeno je da, za razliku od prethodnih godina, nije bilo informacija koliko plaćeni termini koštaju, koji su uslovi iznajmljivanja, da li su neki kandidati imali povlašćen položaj, itd. No, i tu se opet vraćamo na početak priče, odnosno novac, (ne)pristrasnost ovog ili onog urednika ili novinara, kao i na nikad jasno definisana pravila novinarsko-političke igre.

OD JUNA DO JUNA: U ovogodišnju predizbornu kampanju mediji su, naime, ušli sa spornim Zakonom o radio-difuziji, još spornijim Radiodifuznim savetom, uz prilično diskutabilan Zakon o javnom informisanju i još neusvojen zakon o slobodnom pristupu informacijama. Kad se uz to imaju u vidu i uvek problematični odnosi između medija i političara, moglo bi se reći da su mediji ovu kampanju ispratili bolje nego što je prosečan posmatrač mogao da očekuje. Međutim, kako Srbija ipak pretenduje na kakav-takav status u zajednici evropskih država, biće zaista neophodno da se u medijski galimatijas uvede red. U razgovoru za „Vreme“, profesor Čedomir Čupić ističe da je svaki medij zavisan i da bi stoga trebalo da postoji njegova kontrola, a da je državni medij javni servis koji je zavisan od građana i nad kojim kontrolu vrše državni organi. Kako je u našem slučaju tu kontrolu trebalo da obavlja Radiodifuzni savet, a taj savet niti funkcioniše niti je izabran na način na koji je to trebalo da se obavi, kontrola državnih medija verovatno će biti jedan od prvih zadataka u postizbornom periodu. „Procedura i zakoni ne služe ničemu drugom osim da se uspostave granice pristojnosti. U tom smislu Radiodifuzni savet mora da bude nanovo izabran, bez hipoteke prethodnih izbora. On bi morao da doprinese pristojnosti medija, a preko pristojnosti medija da doprinese pristojnosti političara i pristojnosti društva“, kaže Dragoljub Žarković. S druge strane, Lila Radonjić podseća da je upravo zahvaljujući nefunkcionisanju Radiodifuznog saveta i formiran Medijski savet – umesto Radiodifuznog saveta koji bi opominjao i diskvalifikovao medije i kandidate koji se neprofesionalno ponašaju, čitanje i tumačenje poruka koje se biračima šalju (a kojih birači možda nisu ni svesni) obavljali su sami novinari. A to, koliko god uspešno i korisno bilo, ipak nije način na koji se u normalnim zemljama prate i kontrolišu mediji.

Pored spornog saveta i kontrole elektronskih i drugih medija, jedan od glavnih problema jeste i nepostojanje regulative koja bi razjasnila makar i najosnovnija pravila ponašanja u predizbornim kampanjama. „Osnovni cilj medijske regulative u izbornom periodu jeste sprečavanje kandidata koji imaju više novca da obezbede sebi veći prostor u javnosti. To je jedan od razloga što se plaćena politička propaganda u većini evropskih zemalja sa dugom tradicijom javnog servisa uglavnom ne dozvoljava. Set osnovnih medijskih zakona bi bio dovoljan. Važno je odrediti samo načelne standarde o ulozi medija, a što je moguće više trebalo bi da ostane u okviru profesionalnih standarda samih medija“, smatra medijski analitičar Snježana Milivojević. Da li bi, međutim, ovakvi načelni standardi spasili domaće medije od senzacionalizma, a tržište od prevelikog broja tabloida? Po tom pitanju, mišljenja su podeljena. Za razliku od jednih, koji smatraju da će tabloidi i njihov način izveštavanja (koji povremeno preuzimaju i ozbiljniji mediji) nestati sami od sebe onog trenutka kada čitaoci odluče da ne kupuju novine i ne prate medije koji im plasiraju laži i neproverene teze, drugi smatraju da bi i na tom planu trebalo uraditi nešto konkretnije. „Ne želim da optužujem novinare za afere, optužujem one koji te afere proizvode. Ali, kako postoje mnogi slučajevi u kojima novinari proizvode afere i kako su ti slučajevi teška profesionalna ogrešenja, rešenje bi trebalo da bude zakon po kome će ljudi odgovarati za klevetu“, kaže Čedomir Čupić, podsećajući na situaciju u Engleskoj krajem XIX veka koja je bila slična trenutnoj sceni u Srbiji – prepuna afera i kleveta na političkom i javnom polju. Nakon što je ustanovljeno kako stvari stoje, Englezi su tada doneli Zakon za javnu klevetu koji je podrazumevao da onaj ko je nekoga oklevetao ili novinaru dao sumnjivu informaciju biva kažnjen zatvorskom kaznom od tri do pet godina zatvora. Iako su tadašnja pravila u međuvremenu promenjena, novčane kazne za klevete su u Engleskoj danas tolike da u tabloidima sve tekstove najpre čita urednik, a zatim advokat. „Kod nas se takvo stanje takođe može rešiti restriktivnim zakonom, mada smatram da restriktivni zakoni nisu dobri sami po sebi. Međutim, postoje društvena stanja u kojima se ne može napraviti drugačiji obrazac ponašanja i delovanja ljudi u javnom prostoru“, kaže Čupić.

Imajući u vidu trenutnu medijsku regulativu, čini se ipak da ćemo na neke konkretnije restriktivne zakone morati da pričekamo. Naime, kao i u mnogim drugim stvarima, na ovom polju je put od obećanja do realizacije prilično dug – najbolja ilustracija možda je zakon o slobodnom pristupu informacijama koji bi sprečio novinare da koriste sumnjive činjenice i neimenovane izvore. „Zakon o radio-difuziji formalno postoji, ali ne deluje, jer je na samom početku napravljena greška prilikom izbora pojedinih vladinih kandidata. Mi smo, nakon razgovora NUNS-a i ANEM-a sa premijerom Koštunicom od njega dobili usmeno obećanje da će u toku ovog leta čitava stvar biti razrešena. Ja obećanjima kao takvim ne verujem, ali je to u obostranom interesu. Takođe, pomoćnik ministra za kulturu Petar Ignja najavio je radni tekst zakona o slobodnom pristupu informacijama. To je bilo pre mesec dana, a mi još ne znamo šta se s tim dešava. Zanimljivo je da je taj tekst bio gotov još u junu prošle godine“, objašnjava Nebojša Bugarinović.

Konačno, da li je Tomislav Nikolić bio u pravu kada je konstatovao da su za njegov poraz krivi mediji? Da li su mediji u ovoj predizbornoj kampanji bili objektivni i profesionalni ili ne? Da li je posle ovih izbora očigledno koji su mediji i novinari na kojoj strani? Da li su za to krivi oni sami ili nepostojanje pravila po kojima bi se ponašali? Koliko god bilo teško odgovoriti na ova pitanja, sasvim je sigurno da u Srbiji živi bar 1.400.000 onih koji smatraju da su u čitavoj predizbornoj priči mediji bili pristrasni. Isto tako je sigurno da ima bar 1.700.000 onih koji će svako medijsko prekoračenje profesionalnih kodeksa pravdati ovim ili onim političkim razlozima. Pored toga, ne bi trebalo zaboraviti ni onih tri miliona koje političari i mediji očigledno nisu uspeli da privuku na biračka mesta. Prinuđeni da žive tržišno, odnosno isključivo zavisni od tiraža, gledanosti i slušanosti, mediji će ubuduće ipak morati da povedu računa o tome da pišu za građane, a ne za birače ove ili one opcije. U suprotnom, leđa bi mogla da im okrene bar jedna od tih grupa, što s tržišnog aspekta nikako nije zanemarljivo. Za sada i do sada, nekako su se izvukli.