Hvala i laku noć

Hvala i laku noć – pozdrav kojim se, potpuno neprimereno ranim jutarnjim časovima, Tomislav Nikolić oprostio od poslanika koji su ga izabrali za predsednika Skupštine, tokom dana u utorak je za deo građana Srbije postao najkraća definicija nove faze u koju je Srbija ušla nakon troipomesečnih pregovora o formiranju vlade tri zavađene grupacije, dugo opisivane osporavanim terminom „demokratski blok“.

Neki su i likovali – pre svih radikali, koji su tokom petnaestočasovne skupštinske rasprave u ponedeljak i noć između ponedeljka u utorka tvrdili da se građani raduju promenama i „slobodi“ koja dolazi. „Nisam opasnost za Srbiju, svi ćete mi biti potpuno jednaki“, izjavio je Nikolić po izboru na visoku državnu funkciju, dodavši da će voditi „najdemokratskiju skupštinu dosad“.

Stigli su i prvi konkretni rezultati dogovora SRS-DSS: Evropska unija je odustala od potpisivanja sporazuma o viznim olakšicama, navodno iz tehničkih razloga, ali uz nezvanično objašnjenje da se čeka potpuni rasplet krize oko formiranja vlade u Srbiji. A Savet Evrope otkazao je podizanje zastave pred srpskom Skupštinom, planirano za subotu, u čast početka srpskog predsedavanja toj međunarodnoj instituciji. Strani mediji hitno su podsetili da je Nikolić (poznat i po nadimku „Grobar“) naslednik nacionalističke politike Slobodana Miloševića koja je Srbiju povela u četiri rata, a bilo je i ocena o „povratku na izolacionilistički nacionalizam iz devedesetih godina“.

SUZE SU OK: Odmah posle maratonske sednice pojavio se i podatak da je gotovo tri miliona ljudi bar jedan minut provelo uz direktan prenos skupštinskog zasedanja obeleženog, po nekim ocenama, možda najžešćim arsenalom uvreda i manifestacija primitivizma od obnavljanja višepartizma u Srbiji. Ono što se na TV ekranima nije videlo, međutim, bila je atmosfera iz skupštinskih kuloara, gde se posebno istakla poslanica Demokratske stranke Srbije, isplakavši kišu suza zbog svega što se dešava. Nisu TV gledaoci mogli da vide ni poslanike, naročito one sa važnijim funkcijama u strankama, sa gotovo usijanim mobilnim telefonima, kako traže koliko-toliko usamljeno mesto u zgradi parlamenta da obave važan razgovor koji će razjasniti šta se, zapravo, dešava. I nisu mogli da prisustvuju poluciničnim, poludepresivnim razgovorima novinara u kojima su, u prvim časovima maratonske sednice, dominirala podsećanja na rasprave sa prijateljima koji su devedesetih odlazili iz zemlje i analiziranja sadašnjih mogućnosti za napuštanje otadžbine u ne baš tako ranoj mladosti.

Ono što nikome nije bilo jasno, međutim, bilo je čemu, zapravo, vodi odluka DSS-a da podrži izbor Nikolića za predsednika Skupštine. Potpuno u skladu sa plimom iracionalnosti koja je zahvatila predstavnike stranaka, po mnogima upokojenog „demokratskog bloka“, kuloarske procene tokom jutra išle su u prilog raspisivanja izbora, da bi se, sasvim paradoksalno, sa porastom broja međusobnih uvreda koje su za govornicom razmenili poslanici DS-a i DSS-a, sve češće čulo da je podrška DSS-a Nikoliću samo pritisak Koštunice na Tadića, koji će, u poslednjem trenutku, rezultirati dogovorom o vladi DS-DSS/NS-G17 plus. Ta verzija, međutim, imala je jednu nepoznanicu – niko nije imao uverljiv odgovor na pitanje zašto bi Nikolić, kao iskusan političar i, praktično, vođa najveće stranke, pristao da bude na funkciji svega nekoliko dana, do formiranja koalicije u kojoj za njega nema mesta. One koji su nagađali o tome „šta mu je Koštunica obećao zauzvrat“ nisu razuverila ni Nikolićeva zaklinjanja pred skupštinskom govornicom da to nije potrebno njemu, nego Srbiji. Bilo je i mišljenja da bi, čak i u slučaju da do isteka ustavnog roka za formiranje vlade, 14. maja, bude postignut dogovor Tadić–Koštunica–Dinkić, Nikolić mogao da ostane na funkciji predsednika Skupštine: prema jednoj školi mišljenja, to je deo dogovora postignutog još uoči usvajanja ustava, prema drugoj, račun će biti uspostavljen na lokalnim izborima, prema trećoj, sve što se poslednjih dana u Srbiji dešava toliko je iracionalno da ne vredi lupati glavu u potrazi za nekim logičnim objašnjenjem…

KO NIJE GOVORIO ISTINU: U utorak, kada nastaje ovaj broj „Vremena“, činjenice su neosporno govorile samo da je Nikolić izabran glasovima poslanika SRS-a, DSS-a i SPS-a i da su nakon njegovog izbora sednicu napustili poslanici DS-a, G17 plus i LDP-a. Te stranke nisu želele ni da daju kandidate za mesta u skupštinskim odborima, kao ni za potpredsednike Skupštine, tako da će, ukoliko na nastavku sednice u sredu poslanici to izglasaju, u rukovođenju parlamentom Nikoliću, pomagati Nataša Jovanović (SRS), Milutin Mrkonjić (SPS) i Radojko Obradović (DSS). Još tri planirana potpredsednička mesta ostaće upražnjena „dok je Nikolić predsednik Skupštine“. U parlamentarnoj raspravi o predloženim kandidatima u utorak su učestvovali poslanici DS-a i LDP-a, ali ne i G17 plus, čiji je lider Mlađan Dinkić saopštio da ta stranka izlazi iz pregovora o formiranju vlade.

Sve ostalo bilo je u domenu procena. Novinari su primetili da su i pojedini predstavnici DS-a i Slobodan Aligrudić iz DSS-a i tokom najžešće skupštinske svađe u ponedeljak u nekoliko navrata o dosadašnjim partnerima u pregovorima o formiranju vlade „demokratskog bloka“ govorili kao o „potencijalnim partnerima“. Kao i Dušan Petrović (DS) u ponedeljak uveče, i Dinkić je u utorak na konferenciji za novinare ocenio da postoji teoretska mogućnost formiranja vlade DS-DSS/NS-G17 plus – ali pod uslovom da, nakon postizanja dogovora DS-DSS/NS, a pre priključenja G17 plus tom savezu, Nikolić bude smenjen sa čelne funkcije u parlamentu. Lider G17 plus je objasnio i da Koštunica „nije govorio istinu“ kada se zaklinjao da neće sarađivati sa radikalima, a argument DSS-a da je Nikolićev izbor za predsednika Skupštine bio neophodan kako bi ta institucija postojala u vreme rešavanja kosovskog pitanja nazvao je „lažnim“, jer je na tu funkciju mogla biti izabrana i Milena Milošević, koju je predložilo DS. U slučaju da, kao što se spekuliše, predsednik Srbije pre isteka zakonskog roka premijerski mandat poveri Božidaru Đeliću, kandidatu DS-a, G17 plus će učestvovati u konsultacijama, a u slučaju da u ponedeljak budu raspisani izbori, ta stranka će odlučiti „da li će nastupiti sa DS-om ili samostalno“, objasnio je Dinkić.

Nešto nade da bi „reformska vlada“ ipak mogla biti izabrana „bez obzira na zabrinjavajuće signale koji stižu iz Skupštine“, izrazio je i Oli Ren, evropski komesar za proširenje, koji smatra da se Srbija „nalazi na raskršću između povratka na nacionalističku prošlost i puta ka evropskoj budućnosti“ i koji je zabrinut „zbog nesposobnosti proevropskih i proreformskih partija da sarađuju u njenom formiranju“. Optimisti bi u istom ključu mogli čitati i ocenu Borisa Tadića da je „poslednji čas da progresivne snage pokažu odgovornost i učine napor u cilju obezbeđivanja napretka i evropske budućnosti Srbije“.

SVE MOGUĆE, IZBORI VEROVATNIJI: Ipak, pokazalo se da politički analitičari koji su se do utorka po podne oglasili povodom događaja u Skupštini, ne dele uverenje da je formiranje proreformske vlade i dalje izvodivo. Sa izuzetkom Slobodana Antonića, koji veruje da je dogovor moguć, uprkos razlikama među partijama „demokratskog bloka“ i to „kada se glave malo ohlade i strasti malo stišaju i kada se vidi u kakvoj smo situaciji“, analitičari su uglavnom prognozirali da su izbori ipak verovatniji ishod. To se u potpunosti slaže sa nastupima poslanika na skupštinskoj sednici, koji su mnogo više ličili na predizbornu kampanju nego na normalnu skupštinsku raspravu (žestoki sukobi vođeni su na relaciji DS–DSS, koje su međusobno svaljivale krivicu za propast pregovora, i to na pitanju kontrole u sektoru bezbednosti; a ništa manje oštri i uvredama bogati sukobi vođeni su na relacijama SRS–DS i G17 plus–SRS, pri čemu je jedan od najkomičnijih trenutaka bio pokušaj Aleksandra Vučića da DS optuži za izdajstvo i još koješta tvrdnjom da ta stranka sarađuje sa komunistima još od 1945).

Nekoliko analitičara ocenilo je da su izbori najverovarniji ishod, ali da su i druge opcije u igri. Ipak, od svih mogućih kombinacija (vlada DS-DSS/NS-17 plus, izbori, manjinska vlada uz podršku radikala, vlada SRS-DSS) nikakvu šansu nisu davali jedino pravljenju vlade radikala i narodnjačke koalicije (to, uostalom, odbacuju i sami akteri, što hroničari više ne tretiraju previše ozbiljno, zbog njihove česte transformacije u sopstvenu suprotnost). Tako je sociolog i istraživač u Institutu društvenih nauka Srećko Mihajlović ocenio da nema šanse da bude formirana vlada demokratskog bloka „niti bilo kakva vlada u skorijoj budućnosti“. On je dodao da „stanje bezvlašća najviše odgovara onima koji su na nekoj, veoma maloj legitimnoj vlasti, i onima koji beskrupulozno pokušavaju da se dočepaju komada te vlasti“, i procenio da na srpskoj političkoj sceni postoje dva jaka politička pola – prvi predstavljaju SRS i SPS, a drugi DS, dok su „ostale stranke u međuprostoru i variraju između jednog i drugog pola“. I Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, procenio je da su izbori najverovatniji, ali je dodao da su radikali ti „koji bi radije išli na nove izbore jer veruju da bi se na njima potvrdila njihova snaga“. Marko Blagojević, programski direktor CeSIDa, ocenio je da izbori neće promeniti odnos snaga jer će „iste stranke imati prilike da nakon izbora pregovaraju o istom“. Iako su se radikali i predstavnici DSS-a na skupštinskoj sednici silno trudili da novouspostavljeni savez „nije koalicija“, Slaviša Orlović, docent na Fakultetu političkih nauka, govorio je o programskom približavanju SRS-a i DSS-a, a sociolog Jovo Bakić ocenio je da „radikali znaju da Vojislav Koštunica nije mnogo jak“ i da ga ne bi iznenadilo da „njegov krajnji domet bude ministarstvo pravde u vladi Tomislava Nikolića“.

Eventualni dogovor eventualnog premijera Nikolića o sastavu kabineta, međutim, još uvek je samo jedna od mogućih projekcija budućnosti, a do tada valja očekivati još mnogo iznenađenja. Od trenutka nastajanja ovog broja „Vremena“ do njegove pojave na kioscima, teško da nekakva vlada može biti formirana, ali nije isključena mogućnost da Tadić nekoga proglasi za mandatara. Do ponedeljka, prema većinskim procenama, postoji teoretska mogućnost formiranja nekakve vlade, a ukoliko svi pregovori propadnu i izbori budu raspisani, do trenutka njihovog održavanja (krajnji zakonski rok je 13. jul) moguće je stvaranje novih koalicija, koje bi mogle donekle promeniti raspored snaga u potencijalnom budućem parlamentu.

U međuvremenu, valja očekivati i nove skupštinske sednice: i to ne samo zarad usvajanja budžeta, što bi se moglo dogoditi u najskorijoj budućnosti, već, ukoliko izbori budu raspisani, i zarad davanja prostora strankama za predizbornu kampanju, pod raznim izgovorima. Prema Ustavu, naime, čak i raspuštena skupština može da obavlja „tekuće i neodložne poslove“. A s obzirom na političku orijentaciju čoveka koji predsedava parlamentu, svakako da će se naći neki neodložan posao „patriotskog“ tipa.