Pasoši u stvari nisu lažni: oni su pravi – samo što je na njima slika nekog drugog, a ne onoga čije ime i prezime piše, što se može lako proveriti. Nije to prvi slučaj, kako je izjavio načelnik Kriminalističke policije MUP-a Hrvatske Vitomir Bijelić; imali smo mi i ranije slučajeva, ali su bili u režiji Udbe. Prvi skandal pukao je marta 1990. posle ubistva Andrije Lakonića u kafiću Nana na Senjaku: među pokojnikovim dokumentima nađeni su uredni pasoši SFRJ sa njegovom slikom i različitim imenima, jer je Lakonić svršavao razna posla za Udbu po Evropi, zbog čega je na kraju i ostao bez glave. Može se sa izvesnošću pretpostaviti da je to tada bila uobičajena praksa; pa i pokojni Željko Ražnatović, poznatiji kao Arkan, imao je nekoliko identiteta potkrepljenih veoma uverljivim pasošima. Ali, to je bilo onda.
POSLOVNI RIZIK: Načelnik Bijelić je u jednom segmentu u pravu: veština je napredovala od tada. Više niko, osim naivčina, ne angažuje umetnika da mu na ukradeni pasoš ugradi novu sliku; pašće na prvoj granici. To se više ne radi. Ispalo je – s obzirom na ogromne profite prekograničnih kriminalnih organizacija – da je jeftinije korumpirati konzularne i policijske službenike koji će vam napraviti autentični pasoš s vašom slikom, a na tuđe ime. Takav pasoš prolazi granice „bez mnogo njakanja“ (Đorđe Balašević), jer je na prvi pogled i zaista pravi, nije „urađen“. Problem nastaje ako pogranični policajac sebi postavi čuveno pitanje: a odakle ja njega znam? Sa oglasne table u stanici? Tu je nosilac „soške“ u neprilici: policajac će ga zamoliti da sačeka tu, odmah, sa strane, pa će proveriti sa zemljom čiji je pasoš postoji li takvo lice i ima li pasoš. To je još dobro; ali ako zamoli da mu pošalju i sliku i otiske prstiju, naš međunarodni umetnik u neprilici je. Moderni pasoši već imaju kodirane slike i otiske u čipu na sebi, pa ako se nešto ne slaže…
Tako je, priča Vitomir Bijelić, došlo do ove sada situacije: pasoš se plati policajcu ili konzularnom činovniku tako da glasi na postojećeg državljanina Republike Hrvatske koji pasoš još nije izvadio, a slaba je prilika i da li će. Date im dve slike svoje, a ostalo je na njima – plus pet do pedeset hiljada evra (e, baš me zanima šta dobijete za pedeset hiljada!). Načelnik Bijelić rekao je i da se biraju građani Hrvatske srpske nacionalnosti koji žive van Hrvatske; prevedeno na običan jezik – sirotinja koja ili pasoš neće vaditi, ili već ima pasoš Srbije ili BiH. A šta kad se Dane Munižaba iz Nove Pazove reši da poseti rođaka Jovu u Londonu, gde sa hrvatskim pasošem može i bez vize, pa zapali u Sisak po putovnicu? A tamo pogledaju u kompjuter, pa mu kažu da već godinama ima putovnicu? E, to je već poslovni rizik, žao nam je jako; šta biste hteli za pet hiljada? Teško da bi i tih pedeset hiljada pokrilo taj rizik, ali – to još ne znamo.
Bilo kako bilo, to sa pasošima počelo je odmah; za „soma kerma“ mogao se tokom rata u Bosni kupiti pasoš BiH u Beču; znam, nuđeno mi je. Hrvatska je pak bila mnogo zgodnija zbog svojih konzulata u BiH i mnogo dvojnih državljana. Tako dolazi do prvog velikog skandala sa onih 900 hrvatskih pasoša iz konzulata u Mostaru, negde 2000, koji su bili prodavani ‘nako. Konzul je uhapšen i suđen, a činovnica konzulata ubila se. Jedan od tih pasoša, na ime Vlado Vukomanović, imao je i Legija Ulemek, ali su 2003. serijski brojevi tih pasoša već bili poznati, pa ga je zato i ostavio kod kuće u Beogradu. Nije to bio jedini pasoš, niti je Mostar bio jedini dućan: u Zagrebu je, na primer, hrvatske pasoše dobio ruski mafijaš planetarnog značaja Semjon Mogiljević, ali i pripadnici Zemunskog klana Sretko Kalinić, Miloš Simović, Cvetko Simić i još neki; Konzulat Republike Hrvatske u Tuzli takođe se isticao, kako vidimo sada. Za Darka Šarića još ne znamo odakle je dobio i koji pasoš, ali se možemo nadati da će se i to doznati; Luka Bojović, Vlada Budala Milisavljević i još neki umetnici takođe su imali uverljive hrvatske pasoše.
KAKO UKRASTI IDENTITET: Tehnika je bila sledeća, kako objašnjava načelnik Bijelić: kontaktira se izvesni Dejan, državljanin Srbije (poternica je raspisana); Dejan kontaktira izvesnu službenicu Policijske uprave zagrebačke u Petrinjskoj, koja radi na pasošima; pola para i dve slike odmah. Policijska službenica onda, uz pomoć odabranih kolega (svi u pritvoru), pronađe zgodan identitet približne starosti i napravi putovnicu. Onda Žika Živac dođe u Petrinjsku, ponese drugu polovinu para, zatvori se sa policijskom službenicom na pet minuta i iz Petrinjske izađe kao Josip Horvat. To je, veli načelnik Bijelić u nameri da nas uteši, tako išlo do ovih novih biometrijskih hrvatskih pasoša sa čipom; sada, kaže, treba ostaviti otiske prstiju obe ruke i još se i digitalno uslikati. U principu, imajući u vidu novce koji su u opticaju i inventivnost aktera u toj igri, ne bi se trebalo mnogo oslanjati na tehniku. Spretna činovnica-šalteruša pronaći će načina da mušteriju i uslika i otisne bez problema. Ostaje, međutim, najveći problem: šta ako neko u kontroli pasoša posumnja u nešto i zatraži sliku i otisak prsta lica čije je ime na pasošu, ali ne od pasoške službe, nego iz evidencije ličnih karata? E, tu nastaje problem. Krađa identiteta, kako to zove načelnik Bijelić, ima svoje granice. Možda – da malo špekulišemo – onih pedeset hiljada evra kupuje i ličnu kartu i ceo nov identitet, kroz celu evidenciju? Dok se pravi nosilac identiteta ne pojavi…
Taj problem – kako lažni papiri da ispadnu kao pravi – postoji oduvek. Nekada su to radili likovni i grafičko-dizajnerski talenti (da im ne pominjemo imena sada), ali je tehnologija napredovala; ne toliko grafička koliko komunikacijska. Među prvima to su shvatili logistički i taktički savetnici grupe RAF (Baader–Meinhof) u Nemačkoj, iz KGB i češke StB početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Dakle: kad se pravi lična karta, pasoš, vozačka i saobraćajna dozvola – pravi se na postojeće lice ili auto. Tako da u rutinskoj kontroli Herr Polizeimeister može da radio-vezom proveri podatke i da sve štima. Teško da bi tražio i kućni telefon nekoga ko je naveden u papirima, pa da ustanovi je li na autoputu kod Minhena ili je kod kuće u Hamburgu. Bio je to sasvim prihvatljiv rizik i sve je funkcionisalo kako treba. Radio-vezom se u to vreme slika nije mogla preneti. Danas može, za tren oka i u tome je sva moguća razlika.
Borba između države i falsifikatora papira traje i dalje – do daljnjega; za svaku zaštitu umetnici će izmisliti i kako da je obiđu. Ništa novo.
