Hronologija događaja koji se nije desio

Da u martu ove godine Skupština Srbije nije usvojila Zakon o diskriminaciji, doduše, na mišiće, teško da bi ikome palo na pamet da u Beogradu organizuje Povorku ponosa LGTB populacije. I pre izglasavanja zakona, kojim je, mislili smo, zabranjena diskriminacija zbog seksualne orijentacije, bilo je naznaka da je Povorku možda moguće održati. Uz veliki angažman naknadne pameti, jasno je da se već tada videlo i da će parada teško proći u Beogradu.

Parada ponosa koja bi mogla da bude održana ovog leta, prvi put je pomenuta početkom marta. Tri nedelje pre nego što je usvojen Zakon o diskriminaciji, Gej strejt alijansa (GSA) objavila je rezultate istraživanja o stanju ljudskih prava LGBT (Lesbian, Gay, Bisexual, Transexual) osoba u 2008. godini. Rezultati su pokazali da se situacija mnogo poboljšala, pa je iz GSA najavljeno da će organizovati na leto veliki skup u Beogradu pod nazivom Parada ponosa. Izveštaj o stanju ljudskih prava LGBT osoba u prošloj godini pokazao je da su Vojvodina i Novi Sad najtolerantnija područja za pripadnike ove populacije, ali da to nije slučaj sa Beogradom, gde je stepen nasilja mnogo veći.

Nakon prvih nagoveštaja da bi parade moglo biti, u jeku skandala oko povlačenja antidiskriminacionog zakona, državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić izjavljuje da će ovo ministarstvo podržati paradu.

U aprilu, GSA i organizacija Labris potpisuju Memorandum o saradnji na organizaciji Parade ponosa 2009. i objavljuju da su otpočeli pripremu ovog događaja. Ubrzo im se priključuje još nekoliko LGBT organizacija i onih koje se bave ljudskim pravima. Krajem maja dolazi do trzavica unutar Organizacionog odbora. Nakon što je lider GSA Boris Milićević objavio da će Parada biti održana 23. avgusta, dan uoči Madoninog koncerta, Organizacioni odbor doneo je odluku o isključenju GSA iz daljih priprema te manifestacije. Organizacioni odbor Parade ponosa 2009. saopštio je da je takav čin doveo do „ozbiljnog ugrožavanja bezbednosti učesnika i organizatora manifestacije“, ocenivši Milićevićevo javno istupanje kao „neodgovorno“.

Upravo u to vreme, kada su počele spekulacije oko datuma parade, počinju da se pojavljuju prve otvorene pretnje u medijima: „Definitivno ćemo ih razbiti. Sinodu smo uputili pismo u kom ih molimo da svojim zalaganjem spreče krvoproliće. Ako hiljade Srba izađe na ulice i dođe u kontakt sa kolonom pedera i političara, svašta može da se desi. Oni sami pozivaju na nasilje time što izvode svoje satanističke obrede na prestoničkim ulicama“, bio je komentar Miše Vacića iz pokreta „1389“ objavljen u listu „Alo“ krajem maja.

Unutar Organizacionog odbora strasti su se brzo smirile, GSA više nije učestvovao u organizaciji parade, ali je pružao podršku i njihovo učešće na samom događaju nijednog trenutka nije bilo dovedeno u pitanje.

U julu se u organizaciju parade uključuje Egzit, što je za celu manifestaciju bio značajan korak, pošto je Egzit ponudio pomoć oko marketinga, skretanja medijske pažnje na tu manifestaciju, kao i oko produkcije u svakom obliku. S obzirom na to da su finansijska sredstva organizatora bila vrlo ograničena („Imamo 4000 dinara“, reče jedna članica Organizacionog odbora za TV B92), uključivanje Egzita u čitavu priču bilo je od velike pomoći.

Polovinom jula organizatori saopštavaju konačan datum: Povorka ponosa biće održana 20. septembra. Tačno vreme i mesto ostali su nepoznati sve do pre tri nedelje, kada je objavljeno da Povorka počinje u 11 sati na Platou ispred Filozofskog fakulteta.

Narednih dana počinje da se zahuktava atmosfera koja će kulminirati u danima pred paradu. Polako, ali sigurno, po Beogradu počinju da se pojavljuju grafiti sa porukama mržnje, a lideri „Obraza“, „1389“ svakodnevno preko određenih medija poručuju da neće dozvoliti da se povorka dogodi u Beogradu. Istovremeno, organizatori obaveštavaju da su u saradnji sa profesorom Fakulteta za bezbednost napravili studiju bezbednosti skupa, da imaju garancije MUP-a da će policija štititi skup i da će učiniti sve da skup protekne mirno.

Nedelju dana pred 20. septembar širi centar Beograda već je uveliko išaran grafitima jezivog sadržaja, od „Čekamo vas“ do otvorenih pretnji smrću. Subota, 12. septembar, bila je neka vrsta prologa za ono što sledi. Na TV B92 prikazani su premijerno promotivni spotovi za Povorku u kojima učestvuju poznate ličnosti, među njima: Nikola Đuričko, Bebi Dol, Mirjana Karanović, Milutin Petrović… Za to vreme, u Beogradu je održana Porodična šetnja, u organizaciji Srpskog sabora Dveri, koju su podržale neke druge javne ličnosti. Organizatori rekoše da taj događaj nije odgovor na paradu, ali ni danas nije jasno šta bi drugo moglo da bude smisao i svrha okupljanja. Mladen Obradović iz Otačastvenog pokreta Obraz direktno u kameru TV B92 poručuje: „Svi znaju šta će se dogoditi ako pokušaju da održe tu paradu srama i isključivu odgovornost za sve što se tada bude događalo snose organizatori. Ako misle da mogu nekažnjeno da guraju prst u oko čitavom narodu, onda se grdno varaju, čekamo ih.“

Četiri dana kasnije, tužilac Slobodan Radovanović ovakve izjave, pretnje i najave okarakterisao je kao polemičke tonove, ne videvši prostor za sopstveno delovanje. U isto vreme, na forumima i socijalnim mrežama, Fejsbuk grupama za podršku Povorci i svuda gde im se ukaže prilika divljaju pristalice ultradesničarskih organizacija, detaljno vrlo maštovito opisuju šta će sve raditi „pederima“, iz čega će pucati, odakle bacati Molotovljeve koktele, koga će seckati i šta će mu se posle, tako iseckanom, događati.

Ministar policije Ivica Dačić saopštava iz dana u dan da je zbog velikog bezbednosnog rizika Ministarstvo unutrašnjih poslova odlučio da Povorku ponosa obezbeđuje nekoliko hiljada policajaca. Istovremeno, pažljivom slušaocu ne može da promakne velika nervoza ministra i dobro zavijene kritike na račun ostatka Vlade koji na temu Povorke još uvek ćuti. Konačno, tri dana pred Povorku, oglašava se ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić: „Zvaničan stav Ministarstva za ljudska i manjinska prava, ali i Vlade Srbije, jeste da je Povorka ponosa, zakazana za nedelju, 20. septembra, događaj koji promoviše slobodu.“ Prema njegovim rečima, Vlada je svoj stav o ljudskim slobodama, posebno o toleranciji među građanima Srbije i integraciji u društvo, na najbolji način izrekla donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije. Sličan odgovor novinari dobijaju i u kabinetu predsednika Tadića.

Zajednica fudbalskih klubova Jelen Superlige uvažila je molbu Povorke ponosa i prihvatila njihov zahtev da se utakmica Rad–Borac Čačak igra 19. septembra, a ne 20, kada je zakazana Parada ponosa na ulicama Beograda. Organizatori Povorke ponosa su u dopisu poslatom Zajednici istakli da strahuju, jer bi navijači Rada, članovi grupe Junajted fors, pre meča mogli da im naprave probleme. Organizatori preko Fejsbuka šalju potencijalnim učesnicima Povorke detaljna uputstva za dolazak, odlazak i ponašanje na ovom događaju.

Oglašava se mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, nazivajući Povorku „beslovesnim raspaljivanjem pohote muškog na muško i ženskog na žensko“, ali ipak poziva na uzdržavanje od nasilja. Episkop bački Irinej saopštava da se Srpska pravoslavna crkva i tradicionalne crkve i verske zajednice u Srbiji protive pravu na javno izražavanje seksualne orijentacije ili bilo koje druge lične sklonosti „ukoliko ono vređa pravo građana na privatnost i porodični život, njihova verska uverenja i neprikosnovenost dostojanstva ličnosti“.

Srpski narodni pokret „1389“, posle serije pretnji Povorci i pisama Vladi sa zahtevom da uputi finansijsku i poresku inspekciju kako bi otkrili izvore finansiranja Povorke ponosa, zakazuje Apsolutno nenasilnu svenarodnu srpsku žurku nedevijantnih za osam sati ujutru na Platou. Za ovo okupljanje dozvolu nisu dobili od MUP-a. Vrhunac ludila dostignut je u petak, 18. septembra, kada je na mejl adrese većine beogradskih redakcija ova organizacija poslala ponudu za otkup fotografija učesnika Povorke, kako bi iste bile okačene na „jedan sajt“ u okviru projekta „Zaštiti svoje dete“. Dodatnu zabunu unose demantiji koji istovremeno stižu sa druge mejl adrese, takođe sa potpisom SNP „1389“. Misterije zapravo nema, već je malo poznato da se ovaj pokret prošlog leta, u jeku protesta zbog hapšenja Radovana Karadžića, pocepao na dva krila. Jedno predvodi Radojko Ljubičić, a drugo Miša Vacić. Obojica su uhapšeni 20. septembra.

Podršku Povorci upućuju OEBS, Savet Evrope, UN i druge međunarodne organizacije, kao i ambasadori većine zemalja članica EU, a neki najavljuju i prisustvo na Povorci.

U subotu, 19. septembra, Organizacioni odbor se sastaje sa premijerom Mirkom Cvetkovićem. Premijer im uručuje obaveštenje u kom stoji da je skup visokorizičan i da zbog velikog rizika da dođe do ekscesa ne može da se garantuje bezbednost. Kao alternativnu lokaciju MUP predlaže Ušće, što organizatori odbijaju, uz obrazloženje da izmeštanje iz centra grada obesmišljava čitav događaj. Povorka ponosa je otkazana.

U nedelju, 20. septembra, na Kalemegdanu je napadnut australijski državljanin, uhapšeno je 37 ultradesničara, a državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen gostujući u „Utisku nedelje“ rekao je Dragani Vučković iz Organizacionog odbora Povorke da je policija redovno zabranjivala sve skupove Otpora, ali da oni te zabrane nisu poštovali. U istoj emisiji Homen je, ipak, naglasio i da niko nije jači od države.