Preobražaj je jedna od najpoznatijih priča Franca Kafke i govori o nesrećnom službeniku Gregoru Samsi koji se jednog jutra probudio kao buba. Postoje bar dva razloga zašto ovu fantastičnu pripovetku ne treba raditi u pozorištu. Prvi i osnovni problem je kako će jedan glumac igrati bubu sat i nešto – Gregor Samsa kaže za sebe da izgleda kao buba, ali on sve do kraja misli kao ljudsko biće. Zatim, postavlja se pitanje šta ta transformacija predstavlja – dok čitate priču, možete da zamišljate čitav događaj ovako ili onako, ali kada vidite konkretne glumce, oni moraju da nađu način da vas uvere u istinitost onoga što igraju.
Tekst predstave (tekst i režija Marko Torlaković) ima bar tri nivoa koja se međusobno ukrštaju i daju smisao predstavi. Prvi nivo je sama priča o Gregoru Samsi koju predstava u osnovnoj liniji prati. Drugi nivo je drama jednog prosečnog uposlenika u srpskoj privatnoj firmi koji iscrpljujuće radi i gotovo se dezintegriše, a možda pretvori i u bubu, od velike količine stresa i umora. Treći nivo priče je ispovest jednog Marka (i reditelj i glavni glumac se zovu Marko) o njegovom ličnom životnom iskustvu i odnosu spram oca i primarne porodice. Ovaj deo priče se prepliće sa čuvenim pismom Franca Kafke upućenom ocu. Ukrštanjem svih ovih linija predstava Preobražaj postaje istovremeno i pozorišna adaptacija čuvene pripovetke u kojoj čovek postaje buba i veoma lična priča umetnika (Franca Kafke, Marka Torlakovića reditelja i adaptatora i možda Marka Pavlovskog koji igra Gregora Samsu) o duhovnom preobražaju kroz stvaranje umetničkog dela. Šta je u svemu tome životna istina, a šta je fikcija, sekundarno je pitanje jer je stvorena konsekventna dramaturška celina koja sobom samom opravdava bavljenje Preobražajem.
Reditelj je uspeo da kroz dramaturgiju scenskog prostora postigne napetost koja je neophodna za scensko izvođenje Kafkinog Preobražaja. Čitav scenski prostor jasno je omeđen velikim, starim izanđalim tepihom na koji su natrpani razni predmeti (krevet, WC šolja, stari TV prijemnik, lampa…). Klaustrofobija se podstiče i time što je predmetima prostor zaposednut i horizontalno i vertikalno (viseće biljke, ofingeri….). Scenski prostor izgleda kao stan prosečne, skromne srpske porodice bačen na gomilu, a istovremeno sve te stvari na gomili deluju zaumno i scenski ovaploćuju snažan osećaj klaustrofobije koja je prisutna u samoj priči. Prostor prepun prepreka predstavlja izazov za kretanje glumaca. Svaki pokret mora biti dobro osmišljen i tačno sproveden da se ne bi neko povredio i/ili da se ne bi srušila pozorišna iluzija. Atmosferi stešnjenosti i ugroženosti znatno doprinosi i muzika Marka Torlakovića koja je istovremeno i dovoljno moderna da bi bila muzika jedne savremene predstave i dovoljno svevremena da bi mogla da dobro podrži scensko izvođenje Kafkinog dela i poentira važne dramaturške punktove predstave.
Od svih dobrih elemenata ove predstave najbolji su sami glumci – Marko Pavlovski (Gregor Samsa), Iva Manojlović (Majka), Stojša Oljačić (Otac), Hristina Tatić (Sestra) i Sara Pavlović (Menadžerka i Žena u krznu). Svako od njih petoro govori artikulisano, ima jasnu fizičku radnju i doslednu liniju razvoja lika tokom čitave predstave. Najteži zadatak imao je Marko Pavlovski koji je igrao Gregora Samsu. On nije pokušavao da igra bubu, već je putem maske koju je pravio tokom predstave od vode i nekakvog praha prekrivao lice gubeći ljudski lik. Takođe, prstima ruke je izvodio pokrete koji su u zavisnosti od igre partnera mogli da predstavljaju kretnje uznemirene bube, ali i najintimniji i najljudskiji dodir sa drugim ljudskim bićem. Scene bolesti i postepenog nestajanja/umiranja Gregora Samse Marko Pavlovski igra uverljivo. Na njegovim leđima vakuum folijom je pričvršćena jabuka (u priči, Gregor Samsa je pogođen jabukom koja truli i polako ubija njegovo telo insekta) i glumac igra bol zbog rane koji je velik i konstantan tako da on prestaje da komunicira sa ostalim akterima. Stojša Oljačić je igrao Oca kao prostog i surovog srpskog oca, ali i kao čoveka koji ispod maske balkanske grubosti i surovosti krije jedno slabo i nesnađeno biće koje bi jako volelo da neko drugi reši njegov problem. Stoga se grubost prema sinu otkriva kao izraz nemoći i frustracije onoga ko bi morao biti stub i oslonac porodice. Posebno je uzbudljiva i lepa scena kada gledamo transformaciju na licu Oca dok sluša pismo sina na kraju predstave. Mi vidimo na njegovom licu kako on počinje da sluša ispovest svoga sina kao jedan grub čovek, kako grubost prelazi u iznenađenost i nevericu i kako mu je na kraju iskreno žao, ali više ništa ne može da učini. Iva Manojlović igra Majku kroz dvostruku igru: igru sa uživljavanjem i igru sa distancom. Iva igra Majku kao ženu koja je ili pod uticajem velike količine bensedina i stoga nesposobna da adekvatno reaguje kada je muž nasilan ili je, pak, hiperaktivna domaćica opsednuta idejom da mora da nahrani svoju decu. Kada je neophodno, glumica govori o svom liku iz trećeg lica tonom koji je distanciran i kritički intoniran i tada objašnjava neadekvatnost majčinih postupaka u trenucima kada je otac nasilan. Hristina Tatić igra Sestru koja je na početku voljna da podrži i zaštiti brata. Zatim, kako materijalne nevolje i težak fizički rad počinju da je iscrpljuju, Hristina nam plastično dočarava kako Sestra postaje gruba i čak surova prema bratu. Mlada glumica igra jako dobro to hlađenje i obezljuđivanje ljudskog bića. Sara Pavlović igra dve uloge, Menadžerku i Ženu u krznu. Menadžerku igra karikaturalno i to ima smisla jer se na taj način kritikuje sistem koji je doveo do toga da se jedan čovek pretvori u bubu. Međutim, zaokret nastupa kada glumica igra Ženu u krznu. Žena u krznu je soft-porno slika koja stoji nad krevetom Gregora Samse. Irina Somborac (kostimograf i scenograf) je jako dobro uradila što je obnaženo telo mlade glumice obmotala folijom – prečesto smo u pozorištu viđali kako realna, ljudska koža demantuje lik koji glumica igra. Ovde je ta folija dala nešto od artificijelnosti telu glumice – soft porno lutkice veoma često na posterima deluju plastično i artificijelno – telo glumice umotano u vakuum foliju dobije tu dimenziju plastičnog i veštačkog. Pri tome Sara igra maksimalno svedenim sredstvima. Ona stoji u pozi erotske zvezde sa otvorenim, napućenim ustima. Dok tako nepomično stoji, ona povremeno trepće na način na koji to rade starinske plastične lutke sa pokretnim očima. Pošto je Žena u krznu erotska fantazija Gregora/Marka i njegova poslednja veza sa ljudskim – njegovo mrdanje prstima u dodiru sa Ženom u krznu postaje topla nežnost. Mi vidimo da fantazija junaka oživljava tako što glumica ne prestaje da drži istu grimasu, ali na njenom licu shvatamo da ona sluša šta se dešava i počinje da reaguje tj. oseća sažaljenje za Gregora. Tada se Žena u krznu pretvara u ljubavnicu koja uzaludno pokušava da natera Gregora/Marka da ne odustane od sebe, od njihove ljubavi i života. U toj tački Marko Torlaković odstupa od Franca Kafke. U Kafkinoj literaturi, naročito u Preobražaju, ne postoji ta ljudska dimenzija. Ipak, to ne smeta nimalo jer je umetnik stvorio jedno zaokruženo delo u koje smo kao publika spremni da poverujemo bez ostatka. To je najveća vrednost nove predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta izvedene na sceni Studio koja sada nosi naziv Scena “Jovan Ćirilov”.
