Heroin – 600 kilograma

Kako se do tog podatka došlo, saznaće se već. Tek, prošle nedelje policijska ekipa banula je u Komercijalnu banku u Lole Ribara, baš nekako preko puta kapije u kojoj je pre skoro dve godine ubijen Slavko Ćuruvija, sa sve televizijskom kamerom i – nadamo se – sudskim nalogom za otvaranje izvesnog iznajmljenog sefa. U velikom sefu, zapravo oklopljenoj sobi, nađeno je preko 600 kilograma uredno upakovanog čistog heroina (navodno 93 odsto; tzv. No.4); u prostorijama gradskog SUP-a nađeno je još nešto malo narkotika raznih vrsta, ali moguće je da nisu sporni. Kriminalistička tehnika utvrdila je količinu i kvalitet zaplenjenih supstanci i one su zatim u prisustvu vlasti i javnosti uništene po propisima. Reč je o nekih 65 miliona nemačkih maraka po uličnoj vrednosti kod nas, ili o barem dvaput više po evropskim uličnim cenama.

ZAKON I TEHNIKA: Šta će 600 kila heroina u sefu koji je unajmio Resor državne bezbednosti MUP-a Srbije? Odakle je heroin stigao? Zašto nije zaveden u sudu i zašto nije bio u posedu i pod kontrolom pravosuđa do propisnog komisijskog uništenja? Ako je već bio utajen, kakva mu je bila namena? Da li je heroin čuvan kao valuta za specijalne „crne“ operacije podivljalih delova Službe ili je čuvan kao poslednji resurs za crne dane, kad majstori budu morali da pobegnu? Ova pitanja su minimalna polazna tačka za svaku istragu; odgovor na njih mogao bi da opredeli, ako ne i da zapečati sudbinu sadašnjeg Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Evo zašto:

Kao prvo, svaka, pa i najmanja, količina droge zaplenjena od strane carine ili policije ima se po inače veoma preciznim propisima izmeriti, identifikovati kao zabranjena supstanca i po pravosnažnosti presude u predmetu u kome je materijalni dokaz – komisijski uništiti spaljivanjem. Za sve vreme pravosudnog procesa, te supstance imaju biti pod kontrolom pravosuđa, koje jedino može njima privremeno raspolagati do uništenja. Sud po pravilu poverava čuvanje takvih supstanci policiji, iz razloga tehničkih, ali o njima vodi podrobnu evidenciju i zvanično ih „duži“.

E, sad: iz prakse je poznato da se ti propisi dadu izigrati i kako. U beogradskoj narkomanskoj supkulturi godinama je prisutna tvrdnja da većina droge stiže iz krugova bliskih policiji: dobro etabliranih gangstera (neki od njih poginuli su u ovih deset godina od zlikovačke ruke), nedodirljivih dilera sa dobrim vezama Gde Treba i sličnog novokomponovanog polusveta. Tehnika je sledeća: ili policija ne prijavi zaplenu, nego se nagodi, pa se „ugradi“ u posao (ređi i sporadičan slučaj); ili se obavi zamena u skladištu, pa se sudski uništi skrob ili šećer u prahu umesto heroina ili kokaina. Jedan zamenik javnog tužioca potvrdio je „Vremenu“ da se prilikom komisijskog spaljivanja ne vrši kontrola slučajnih uzoraka iz količine koja se uništava. A barem je to jednostavno: dovede se kriminalistički tehničar sa torbicom i preparatima (reagensima) i analiza se obavi očas posla. Mnogo veći problem od sitnog potkradanja iz skladišta, međutim, jesu velike pošiljke; i tu dolazimo na ovaj skandal iz sefa Komercijalne banke. Naime, kako za „Vreme“ kaže jedan bivši veoma visoki funkcioner Resora državne bezbednosti, veći deo ove količine potiče iz dve krupne zaplene na bugarskoj granici 1997. Reč je o jednom bugarskom kamionu sa paprikama u kome je nađeno 300 kilograma i jednom slovenačkom kamionu u kome je nađeno oko 250 kilograma heroina. Bivše su se vlasti tada veoma ponosile tim zaplenama, što je i logično; onda je slučaj zaboravljen. Ispalo je, međutim, da je carina – iz razloga koje će g. Mihalj Kertes već objasniti istražnim organima – zaplenjeni heroin predala Resoru državne bezbednosti, umesto sudu, kao što je i onaj čuveni kamion nekako završio tamo. Jedan bivši funkcioner operative SDB-a MUP-a Srbije priseća se u razgovoru za „Vreme“ da je u sefovima sada porušene zgrade saveznog MUP-a u jednom trenutku bila čuvana izvesna količina narkotika, ali ne zna šta je s tim bilo, jer se bavio svojim i mnogo prečim poslovima. On inače sumnja da se tadašnja Služba bavila „takvim opasnim budalaštinama“. Na primedbu ovog novinara da je heroin veoma zgodna valuta, kako na ulici, tako i u određenim međunarodnim transakcijama, naš izvor kaže da je to istina, ali i da to nije bio njihov stil rada u to vreme. „Odakle to tamo i šta su s tim nameravali, moraćete da pitate njih“, kaže on.

BANKARSKA PRAVILA: Tu dolazimo do samog sefa u Komercijalnoj banci. Po bankarskim propisima, za zakup te oklopljene sobe vrede ista pravila kao i za zakup kasete u sobi sa depozitnim sefovima: sastavi se ugovor sa uvidom u ličnu kartu i napravi se ovlašćenje za jedno ili više lica koja imaju pristup sefu; zatim se zaduži jedan ključ od sefa, dok drugim raspolaže nadležno ovlašćeno lice banke. Uzgred, i način čuvanja narkotika u policiji je isti: sigurna soba otvara se sa dva ključa, od kojih jedan ima policija, a drugi organ pravosuđa koji je zadužen za čuvanje dokaza. Istražnim organima biće lako da od Komercijalne banke dobiju ugovor o zakupu i identifikuju potpisnika u ime RDB-a MUP-a Srbije. Taj potpisnik može lako biti i neko administrativno lice koje ne zna – niti treba da zna – šta se u sefu čuva. Mnogo je zanimljivije lice (ili lica) koje je zadužilo ključ od sefa i koje (ili koja) ima pristup sefu. To je stvar koju će policija razjasniti sa nadležnim bankarskim službenicima. Lice koje je imalo ključ nije nužno moralo da zna šta se u određenoj ambalaži koja se u sef unosi nalazi, ali je znalo ko je tu ambalažu dostavljao, tako da trag za istragu svakako postoji. Bankarski propisi inače zabranjuju da se u sefu drže oružje, municija, eksplozivni, zapaljivi, otrovni i korozivni sadržaji; teško da se Komercijalna banka uopšte usudila da pita Državnu bezbednost šta čuva u sefu.

Sledeći korak u istrazi uopšte nije tako jednostavan kao prethodni. Treba utvrditi ko je heroin zaplenjen na carini predao Državnoj bezbednosti; ko ga je tamo primio i zatim utajio od pravosudnih organa; ko je naredio da se spremi u bankarski sef, a ne u neki od sefova ili na neku od sigurnih lokacija kojima Služba inače raspolaže; ko je ispred Službe raspolagao tim heroinom, zašto i sa kojom namerom; zašto heroin nije uredno predat pravosudnim organima. Osim toga, sada se javljaju i druga pitanja: da li je ovo prvi takav slučaj (izgleda da nije); ako nije, čemu su služili prethodni slučajevi i gde su otišli zaplenjeni narkotici – na ulicu, našoj deci; u inostranstvo, njihovoj deci; dobavljačima oružja, moderne elektronike ili gotovog novca? Problem sa narkoticima je upravo u tome što gde god da odu završe ubijajući nečiju decu. Ova su pitanja legitimna; naša Državna bezbednost više nema pravo na presumpciju nevinosti: posle svega što smo o njoj naučili za ovih trinaest godina, njena je nevinost zauvek izgubljena. Državljani Srbije više ne moraju da vole svoje drugove čekiste/udbaše/debejce i da im sve veruju na reč; s tim je gotovo.

RECEPT CIA: Iz iskustva drugih zemalja znamo kako su policije i obaveštajne službe muljale sa drogom. Narkotici, pogotovo heroin, predstavljaju sjajnu alternativnu valutu za čitav niz korisnih poslova. Za razliku od gotovog novca i vatrenog oružja, heroin nema serijske brojeve koji upućuju na poreklo; isplata robe ili usluge heroinom bezbedna je. Na taktičkom, uličnom planu heroin kupuje informaciju, ali i druge usluge od narkomana. Svojevremeno je CIA u Jugoistočnoj Aziji vrbovala svoje paravojne formacije tako što je njihov opijum plasirala na planetarno tržište, jer su brđanska plemena Vijetnama i Laosa živela od monokulturne privrede, to jest opijuma. Naime, hektar na kome raste opijum hrani tri puta više stanovnika od hektara na kome raste pirinač. Siromašni brđani tada su dobijali oko 50 dolara za funtu (450 grama) sirove opijumske pogače; kineski emigranti hemičari na licu mesta su u rafinerijama prerađivali opijum u heroin, da bi na ulici u Njujorku cena grama heroina bila i po hiljadu puta veća od one plaćene (za isti procenat koncentrata) brđanskom seljaku iz plemena Meo ili Hmong u Laosu ili u Anamitskim Alpima. Profitna stopa koju nosi trgovina heroinom veća je od bilo koje druge u istoriji ekonomije; da bi se ostvario toliki profit, međutim, potrebna je infrastruktura maloprodaje – ulični dileri. Naime, dve najviše opljačkane grupe u opijumsko-heroinskom tehnološkom lancu su na početku i na kraju lanca: uzgajivači maka i narkomani. Usput se svi ostali udobno ugrađuju sa lepim profitom. A ko će bolje organizovati uličnu maloprodaju nego zločinačka organizacija sa državnom zaštitom? Je li sada jasnije zašto se ova pitanja postavljaju?

Da ne idemo daleko od Balkana: u susednoj i prijateljskoj Republici Hrvatskoj imali smo više dokazanih primera aktivne umešanosti vojne policije i tajnih službi u trgovinu narkoticima. Nedavno je jedan general (Ivan Andabak) iz HVO-a uhapšen zbog šverca 600 kg čistog kokaina, a sada se otkrilo i da je organizovao ubistvo svog sunarodnika Joze Leutara, zamenika ministra unutrašnjih poslova Federacije BiH. Zvuči li poznato? Naravno da je trgovina narkoticima u Hrvatskoj bila – po okrivljenima – pravdana kao „domoljubna žrtva“, jer da je tako namican novac za kupovinu oružja. Svako ko nešto zna o trgovini oružjem već je primetio da su cene po kojima je Hrvatska oružje kupovala bile skandalozno više od tadašnjih (1991-1992) cena na evropskom i svetskom crnom tržištu, a svako ko nešto zna o trgovini narkoticima primetio je da je cena droge u Splitu (najugroženiji grad u Hrvatskoj), Zadru i Puli bila niža nego u uporedivim zemljama. Tu nešto ne štima: vojno-političke strukture HDZ-a bile su i ostale direktno zainteresovane za maloprodaju teških droga hrvatskoj deci.

„Dakle – pošto je nevinost Službe davno izgubljena – sada se logički nameće sledeće pitanje: zašto je 600 kilograma čistog heroina utajeno i čuvano u sefu Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije? Znajući Rada Markovića, ne bi nas začudilo da kaže kako, kao prvo, „pojma nema o tome“; a kad mu se dokaže da je znao – a morao je znati kao šef Službe; ako nije znao, treba ga doživotno zatvoriti zbog nesposobnosti – dakle, kad prizna da je znao, onda da kaže kako je to bilo „za ličnu upotrebu“ u smislu Krivičnog zakona. ZAHTEV ZA ODGOVOROM: Za ovu smrdljivu aferu, međutim, ćutanje više ne može da bude odbrana: 600 kilograma heroina u ilegalnom vlasništvu Službe jednako je velik skandal i kompromitacija Resora državne bezbednostu MUP-a Srbije kao i ubistvo na Ibarskoj magistrali i druga ubistva za koja postoji osnovana sumnja. Samo postojanje tih 600 kilograma heroina u sefu Službe osnova je za sumnju da je počinjeno krivično delo uvoza narkotika sa namerom rasparčavanja u maloprodaji. Svi koji su u tome učestvovali i za to znali, a nisu prijavili, kao i oni koji su morali znati, a nisu znali jer su nesposobni za mesto na kome se nalaze, moraju biti krivično gonjeni i osuđeni na maksimalne kazne – zbog veličine društvene opasnosti. Gen. Rade Marković može slobodno da priča danima kako „nije znao“; to ga ne pravda: morao je znati kao šef Službe. Ako je umeo da šefuje, prima platu i stanove, vozi se u automobilima i uopšte uživa u povlasticama načelnika Resora državne bezbednosti – e, onda je morao da ume da zna šta mu Služba radi. Nesposobnost je najstrašnije krivično delo.

Zamisliva je odbrana budućih optuženih: „nisam znao“; „nisam smeo da pitam“; „nisam smeo da prijavim, iako sam znao i pitao“; „znao sam, ali sam mislio da to tako treba“; „nabavio sam heroin da bih njime pomogao srpsku stvar tako što bismo tim heroinom kupili opremu za prisluškivanje mobilne telefonije, koju opremu inače neće da nam prodaju zbog nepravednih i ničim izazvanih sankcija“, itd. Zamisliva je i odbrana tipa: „znam da je heroin smrtonosan za decu, ali sam hteo da ga prodam van zemlje, neprijatelju“; drugim rečima – neka crkavaju njihova deca.

U ekonomiji heroina, nažalost, takva logika ne vredi. Jednostavno zato što je profitna stopa daleko veća tu, kod kuće, nego negde tamo gde ulični diler nema zaštitu policije i – a zašto ne? – Državne bezbednosti. Taj diler ima besplatnu lokalnu zaštitu, jer radi „u korist države“, koja – kao grosista, nabavljač na veliko zaslugom nekog Bracike Kertesa i njegovih carinika – ubira lavovski deo profita.

Tu dolazimo na glavno pitanje i nemojmo se zamlaćivati budalaštinama i „legalizmima“; pitanje glasi, kurzivom i u verzalu:

GOSPODO IZ DRŽAVNE BEZBEDNOSTI: JESTE LI 600 KILOGRAMA HEROINA NAMENILI ZA DOMAĆU PRODAJU I TROVANJE NAŠE DECE, ILI – MOŽDA – ZA TROVANJE TUÐE DECE?

Bez obzira na odgovor – ako ga ikada čujemo, to jest – treba se podsetiti da su deca – deca.

Ovaj skandal, nezapamćen u istoriji Službe (od 1944. do danas), imperativno zahteva da bude razrešen do kraja i do poslednjeg grananja i traga, inače će Srbija ostati sumnjiva po liniji državnog terorizma i državne trgovine drogom, kao Severna Koreja, bivši bugarski režim i još neke zemlje.

Ovaj skandal, kao i oni koji su mu prethodili, podstiče već postojeće sumnje u odluku ili – još gore – nedostatak odluke DOS-a oko sudbine gen. Rada Markovića neposredno posle 5. oktobra. Priča o koministrima u prelaznoj vladi da su sprečavali smenu u vrhu Službe, nije opravdanje. Pre će biti da je deo DOS-a pao u paniku da mu drugi deo DOS-a ne uzme sve bitne pozicije moći, pa im je i on bio dobar. Sada vidimo da su dokumenta Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije bila uništavana u tih pet meseci i da su tragovi bili zametani; sada vidimo da je gen. Marković bestidno lagao celu Srbiju na RTS-u; sada vidimo da je taj orman (ili sef) RDB-a pun ne samo kostura političkih protivnika i zlikovačkih saradnika nego i heroina za trovanje naše dece. Šta će se desiti ako se otkrije da su gen. Rade Marković i njegov trust pilećih mozgova iz Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije krivi i za ubistva Slavka Ćuruvije i drugih?

A na pitanje koliko će unazad i koliko će duboko ići revizija poslova Državne bezbednosti, naš pomenuti sagovornik donekle setno kaže: „Moja procena je – do Osme sednice“. Dakle, neka se pripreme Radmilo Bogdanović i Zoran Janaćković, njegov šef DB-a; Vlajko Stojiljković i Jovica Stanišić (Zoran Sokolović je nedostupan sudu); i svi drugi koji su se tim poslovima bavili u međuvremenu. I njihov šef, razume se.