Da li je Simićeva predaja prelazno rešenje za odnose Jugoslavije i Haškog suda i uvertira u seriju sličnih poduhvata
Blagoje Simić prvi je dobrovoljac koji iz Srbije odlazi u Ševeningen.
Simić je naprečac u prisustvu policije rešio da se preda Haškom tribunalu za ratne zločine, i ujutru 12. marta avionom JAT-a otputovao u Hag. Na surčinskom aerodromu u pratnji svog advokata Igora Pantelića uveravao je novinare da je „apsolutno dobrovoljno odlučio da se preda Tribunalu“. „Želim da oslobodim pritiska svoju familiju i svoj grad Šamac, i Srbiju i Jugoslaviju. Želim da skinem ljagu sa mog imena, ubeđen sam u svoju nevinost i siguran sam da ću to dokazati pred Tribunalom.“ Advokat Pantelić je rekao da od 1996. godine zastupa Blagoja Simića koji je imao niz teškoća zbog toga što je begunac od pravde.
Haški tribunal optužio je Simića 25. jula 1995. godine za zločine protiv čovečnosti, teške povrede ženevskih konvencija i povrede zakona i običaja rata, kao i za planiranje i sprovđenje etničkog čišćenja nad muslimanima i Hrvatima 1991–1993. u opštinama Bosanki Šamac i Odžak, pošto su snage bosanskih Srba u aprilu 1992. godine preuzele kontrolu nad tim gradovima na severu Bosne. Prema navodima optužnice, od 17.000 Hrvata i muslimana, koji su činili polovinu stanovništva grada, u Šamcu je krajem 1995. godine ostalo manje od 300.
Prema podacima u optužnici Blagoje Simić (1960), po profesiji lekar, rođen je u Kruškovom Polju u opštini Bosanski Šamac. Od 1995. godine živeo je u Srbiji, u Čajetini.
Simić je od 1991. do 1995. bio predsednik Srpske demokratske stranke Bosanskog Šamca. Do 17. aprila 1992, kada su Bosanki Šamac zauzele srpske snage, Simić je bio potpredsednik gradske skupštine tog grada, a od 4. novembra 1991. do 30. novembra 1992. potpredsednik Skupštine samoproglašene Srpske autonomne regije severna Bosna koja je posle promenila naziv u Srpska autonomna oblast Semberija i Majevica. Posle 17. aprila 1992. Blagoje Simić je postavljen za predsednika kriznog štaba „srpske opštine Bosanski Šamac“. Oko 21. jula 1992. krizni štab je preimenovan u ratno predsedništvo „srpske opštine Bosanski Šamac“ čiji predsednik je bio Simić. U januaru 1993. Simić postaje predsednik opštinske skupštine Bosanskog Šamca. Na toj dužnosti je bio i posle podizanja optužnice u julu 1995. godine.
Blagoje Simić je bio najviši civilni funkcioner u opštini Bosanski Šamac, piše u optužnici, i stoga je bio nadređen policiji u ovoj opštini. Optužnica navodi da je on „znao ili je imao razloga da zna, da je šef policije Stevan Todorović nameravao da počini ili da je počinio dela protiv kojih Simić nije preduzeo odgovarajuće mere da ih spreči ili kazni Todorovića“. Zato je, prema optužnici, Simić odgovoran za Todorovićeva dela.
Blagoje Simić je, prema optužnici, odgovoran za zločine zato što je kao predsednik kriznog štaba, a potom ratnog predsedništva Bosanskog Šamca, „učestvovao ili odobravao nasilno zauzimanje opštine, zato što je izdavao naređenja, utvrđivao politiku i donosio odluke kojima su kršena prava muslimana, Hrvata i drugih nesrpskih stanovnika, na osnovu kojih su oni nezakonito zatvarani, mučeni, deportovani a njihova privatna i poslovna imovina i stoka uništeni“.
Pored Simića, za zločine u Bosanskom Šamcu i Odžaku optuženi su i Milan Simić (Blagojev rođak), Miroslav Tadić, Simo Zarić i Stevan Todorović, šef policije u Bosanskom Šamcu od 1992. godine. Todorović je priznao krivicu i na osnovu sporazuma sa tužiocem 19. januara je formalno oglašen krivim na osnovu priznanja. Njemu se neće suditi, već će mu na osnovu sporazuma sa tužiocem biti izrečena kazna.
Stevana Todorovića su krajem septembra 1998. uhapsili pripadnici Sfora, ali je gotovo dve godine vodio pravnu bitku za puštanje na slobodu tvrdeći da je nezakonito uhapšen, odnosno kidnapovan na Zlatiboru, u SRJ, prebačen preko Drine i izručen Sforu. Na kraju je odustao od tih navoda.
Prvobitnom optužnicom od 21. jula 1995. godine bio je okrivljen za velik broj ubistava i Slobodan Miljković zvani Lugar, koji je u leto 1998. ubijen u Kragujevcu. Lugar je optužen kao komandant Druge posavske brigade, paravojne jedinice iz Srbije „Sivi vukovi“.
Predaja Simića je druga od početka godine; u januaru pred Tribunal je dobrovoljno došla Biljana Plavšić. Da li je Simićeva predaja prelazno rešenje za odnose Jugoslavije i Haškog suda i da li je ona uvertira u seriju sličnih poduhvata pokazaće vreme. Predstavnica za štampu tužilaštva Haškog tribunala Florens Artman izjavila je agenciji Beta da će glavna tužiteljica Karla del Ponte biti „zadovoljna ako je to znak da je SR Jugoslavija počela da predaje begunce od pravde, jer je ona uvek tražila da Jugoslavija što pre počne da ih predaje“.
S druge strane, portparol Demokratske stranke Srbije Milorad Jovanović izjavio je da je odlazak Simića u Hag „lični čin, kao što je bio i odlazak Biljane Plavšić, i dodao da se i dalje radi na izradi zakona o saradnji sa Tribunalom i da će on biti osnov za buduću saradnju sa tom institucijom. Na pitanje da li su odlaskom Simića u Hag otvorena vrata za izručivanje jugoslovenskih građana Tribunalu, Jovanović je odgovorio odrečno.
A Vladan Batić, ministar pravde Srbije, koji je prošle nedelje najavljivao dobrovoljnu predaju „nekih optuženika pred Haškim tribunalom“, na konferenciji za štampu, na dan predaje Simića, tvrdio je da predaja Simića nije „ni u kakvom dogovoru sa vlastima“, a koincidenciju između predaje i njegovih najava objasnio je uticajem medija: „Možda je gospodin Simić slušao moje izjave.“
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Otići će i ova vlast, već im otkucava. Ali šta će ostati iza njih? Kakav će biti Beograd posle glavnog meštra rušiteljstva Aleksandra Vučića
Višeminutno izlivanje predsednikovog gneva na građane Novog Pazara nije ništa drugo, do poslednji trzaj jedne poražene politike čoveka koji misli da je država, a zapravo je ćacilend
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
