Usred usmerene pažnje javnosti na horor pandemije i neizvesnost rezultata izbora u SAD, prošle nedelje stigla je vest da je na Specijalnom sudu u Hagu (Nizozemska) potvrđena optužnica protiv trojice vođa nekadašnje Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Hašima Tačija, Jakupa Krasnićija i Kadrija Veseljija za dela iz oblasti ratnih zločina.
Istog dana kada je objavljena vest iz suda u Hagu, u četvrtak 5. novembra 2020, Hašim Tači podneo je ostavku na mesto predsednika uz argument da je ranije bio obećao kako „predsednik Kosova neće ići na sud“. Tako su se u istom avionu na putu za pritvorsku jedinicu našli stari saborci a doskora politički lideri kosovskih Albanaca: predsednik, predsednik parlamenta i raniji predsednik parlamenta. U ratu 1998/99. bili su na različite načine vođe pobunjenika okupljenih u OVK: Tači kao politički lider i vojni zapovednik, Veselji kao „bezbednjak“ i Krasnići kao glasnogovornik.
U ponedeljak 9. novembra Krasnićiju i Tačiju pročitane su optužnice i oni su se izjasnili kao nevini, uz zahtev njihovih branilaca da ih sud pusti da se brane sa slobode.
Portal Kossev iz Severne Mitrovice preneo je neke detalje iz optužnice. To su ratni zločini „nezakonitog ili proizvoljnog hapšenja i lišavanja slobode“, „surovog postupanja“, „mučenja i ubistva“, kao i zločini protiv čovečnosti, kao što su „zatvaranje, drugi nehumani postupci, mučenje, ubistvo, prisilni nestanci lica i progoni“; dogodili su se od marta 1998. do septembra 1999. godine.
„Na nekoliko lokacija širom Kosova, kao i u Kukešu i Cahanu u severnoj Albaniji, pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) izvršili su krivična dela iz optužnice nad stotinama civila i lica koja nisu učestvovala u neprijateljstvima“, saopštila su Specijalizovana veća 5. novembra – istog dana kada su i uhapšeni optuženi, odnosno dva dana kasnije u slučaju Krasnićija.
Žrtve su lica za koja se smatralo da ne podržavaju OVK i kasnije privremenu vladu Kosova. To su bili Srbi, Romi i Aškalije, ali i Albanci za koje se verovalo da sarađuju sa srpskim vlastima ili komuniciraju sa Srbima, podržavaju Demokratsku ligu Kosova ili su bili povezani sa tom i drugim strankama, oni što se nisu pridružili OVK ili je nisu podržavali, lica koja su na osnovu svog trenutnog ili bivšeg zaposlenja važili za protivnike OVK…
Potvrđena optužnica navodi da su Hašim Tači, Kadri Veselji, Redžep Seljimi i Jakup Krasnići „individualno krivično odgovorni po raznim oblicima krivične odgovornosti za krivična dela iz optužnice, koja su izvršena u kontekstu oružanog sukoba nemeđunarodnog karaktera na Kosovu i koja su činila deo raširenog i sistematskog napada na lica za koja se smatralo da su protivnici OVK“.
Kakav god bio ishod ovog postupka, jedno je sigurno: ovim suđenjem vođama OVK stavlja se tačka na jedan krvavi deo istorije tog dela Srbije u kome će se pokazati ili ono što je srpska strana tvrdila sada već decenijama unazad – da je to mahom bilo terorističko delovanje, ili će se skloniti ljaga sa ljudi koji su poveli albanski narod u borbu za oslobođenje od srpskog aparthejda, kako se na Kosovu ponekad govori o periodu od 1990. do 1999. godine.
Svi koji prate politički život na Kosovu i u Srbiji komentarisali su ovaj događaj kao dobru stvar, a čini se da je to pozicija i optuženih: njihov dobrovoljni odlazak kao da je poruka da se „svetost borbe i heroizam“ članova OVK ne sme uprljati pričama o žrtvama drugih jer je „na stradalništvu albanskog naroda nastala Republika Kosovo“.
SUD SA KOSOVA U NIZOZEMSKOJ
Svako ko površno prati događaje na Balkanu a u vezi sa ratovima na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, mogao bi da pomisli da su optuženici sa Kosova otišli u isti sud koji je postojao u Hagu deceniju i po unazad i na kome se još uvek dovršavaju procesi nekadašnjim vođama bosanskih Srba Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću. Međutim, ovaj sud u Hagu zapravo je deo kosovskog pravosudnog sistema, u skladu sa Ustavom i zakonima Republike Kosovo. On je u Hagu i u njemu rade međunarodne sudije i tužioci zbog toga što je ispravno procenjeno da bi u Prištini bilo nemoguće organizovati suđenje optuženima iz redova OVK.
Tači, Veselji i Krasnići samo su vrh ledenog brega i, kako ocenjuju neki analitičari, izabrani su da bi sud, čiji se početak rada čekao godinama unazad, odmah na početku stekao kakav-takav kredibilitet radeći na najtežim i najvećim slučajevima.
Time je dvadeset i jednu godinu nakon završetka rata na Kosovu otvoreno pitanje ponašanja u ratu OVK i njenih lidera, koji su potom dugo ne samo na Kosovu nego i u većini zapadnih država bili prepoznati kako borci za slobodu protiv „stranog zavojevača“. Godinama se govorilo samo o zverstvima i zločinima srpske strane u ratu, dok su druge žrtve zanemarile ne samo međunarodne snage i pravosuđe nego i sama Srbija.
Dok se na Kosovu gradio identitet Kosovara zasnovan na „oslobodilačkoj borbi“ pod vođstvom OVK, Srbija je nastojala da se izbavi iz toga narativa, prepuštajući brojne slučajeve ratnih zločina koje su dokumentovale organizacije kao što je Fond za humanitarno pravo ili istraživački novinari – institucionalnom zaboravu. Izgledalo je kao da je svima dobro: Albanci su dobili to što su hteli i rade šta hoće na stvaranju svoje države, a Srbija nije dirala odgovorne za ratne zločine osim kad su pitanju slučajevi pred Haškim sudom.
Ova uravnilovka je trajala sve dok se 2008. godine nije saznalo iz knjige nekadašnje tužiteljke Karle Del Ponte da u vrletima Prokletija na albanskoj strani postoje tragovi zločina nad civilima. Kasnije je američki istraživački novinar Majkl Montgomeri otkrio da su saznanja o postojanju logora koje je organizovala OVK postojala još 2003. godine, ali, kako je sam Montgomeri izjavljivao kasnije, niko nije mogao da veruje u priču da su logori služili za vađenje organa zarobljenicima i prodaju tih organa na crnom tržištu.
ŽUTA KUĆA I SLEPA PRAVDA
Priča o „žutoj kući“ koju su otkrili i dokumentovali istražitelji misije UN, i koju pominje najpre Karla Del Ponte, a detaljno o njoj izveštava Montgomeri, bila je osnova za istragu koju je sproveo Dik Marti, švajcarski političar i tužilac za potrebe Saveta Evrope.
Njegov izveštaj o „žutoj kući“ u brdima Albanije pokazaće svu okrutnost i svirepost zločina koje je organizovala OVK u ratu na Kosovu; u sebi je spajala i ratne zločine i otimanje i zlostavljanje i ubistva civila i organizovani kriminal – prodaju izvađenih organa. Nedvosmisleno je dokazano da je u selu Burelj u Albaniji organizovano vađenje organa iz tela zarobljenika da bi ih potom prodavali preko Kosova i Turske za potrebe raznih klinika.
Ovaj izveštaj je prezentovan sada već daleke 2010. godine i od tada se govori da će najjači lideri sa Kosova morati kad-tad da odgovaraju za počinjena krivična dela. Dosije Dika Martija, zvanični dokument Saveta Evrope, poslužiće kao osnova za stvaranje Posebnog suda u Hagu koji danas vodi postupak protiv Tačija i ostalih.
U međuvremenu, svašta se dešavalo u odnosima Kosova i Srbije, a najmanje na polju o kome se i danas govori kao osnovi dijaloga Beograda i Prištine: rešavanje pitanja nestalih i imovine. Ako je srpski režim sprovodio takozvane asanacije terena, što je značilo uklanjanje tragova ubijenih žrtava i transport njihovih ostataka u masovne grobnice oko Beograda i na drugim lokacijama u centralnoj Srbiji, OVK je činio zločine i tokom rata, a posebno u periodu posle završetka bombardovanja kada se vojna struktura etablirala na čelu političkih institucija na Kosovu.
Sve to više se ticalo porodica žrtava nego „država“ koje su bile zaokupljene nekim „većim temama“. Najdrastičniji primer je što je u Beogradu vođenje sećanja na nestale Srbe prepušteno opskurnoj ličnosti Simi Spasiću, „korisnom idiotu“ trenutne vlasti, koji je svojim nakaradnim delovanjem unizio i sećanje na žrtve ali i potragu za istinom o tome kako su ti ljudi skončali.
GDE JE DRUG
U danima nakon objavljivanja optužnice i odlaska Tačija u Hag, samo se predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije preterano bavio tom temom. Naime, njih dvojica su imali zajedničke planove o tome kako je moguće rešiti „kosovsko pitanje“ tako da se nijedna strana ne oseti poraženom.
Cinik bi mogao da kaže da se upravo dan nakon Tačijevog odlaska pojavio besan na TV Pinku i vikao na sve živo zato što ga je zaboleo Tačijev pad, koji će ga zasigurno dugo držati izvan političke arene. Sada kada njega i Veseljija nema, kada je Haradinaj kompromitovan – s kim će Beograd za pregovarači sto? U Prištini su na vlasti naslednici Tačija i Haradinaja, ali je najjača opcija ona koju predvodi Aljbin Kurti, vođa pokreta Samoopredeljenje; u svom kratkom mandatu na čelu kosovske vlade on je odbio da igra po notama na koje su navikli jedan drugog Tači i Vučić.
Kako sada izgleda – što zbog epidemije virusa korona, što zbog ovih turbulencija u Prištini – nema ništa od dijaloga i pokušaja da se ide ka „normalizaciji odnosa“. Prištinu čeka nova rekonstrukcija političke scene, a za to vreme Beograd će čekati, kao i do sada.
Oni koji neće da čekaju su ljudi koji će se tiho iseljavati, bilo da su Srbi bilo Albanci. Rat završen pre 21 godinu nikada nije doneo mir, jer niti ima pravde niti ima zakona. A sudske odluke u budućnosti teško da će doneti pomirenje.
