Mada su pažnju bezbednosnih službi privukle česte posete Gorana Mladića hotelu "Deligrad", izvori "Vremena" bliski istrazi otkrivaju da je bilo mnogo ozbiljnijih indicija da se u vojnom kompleksu skrivaju oni koji su u direktnoj vezi sa Ratkom Mladićem; primećene su antene radio-uređaja koje vojska nije postavila, a policija je pre svega tragala za bivšim vozačem Ratka Mladića Dragomirom Rajakom koji nije pronađen
Bez prevelike pompe koja bi mogla privući pažnju nezvanih gostiju, penzionisani general Ratko Mladić ispratio je još jednu vladu i, zajedno sa njom, poslednju u nizu akcija koja je trebalo da ga otpremi put Haga. Tako je umesto oslobađanja od tereta međunarodnih obaveza, novi kabinet već tokom začetka podvrgnut haškoj inicijaciji, učešću u svojevrsnom obredu, s obzirom da se hapšenje ovog optuženika već pretvorilo u neku vrstu rituala. Tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću preostalo je još jedino da oproba metode specijalnog agenta FBI-ja koji je ponovo osvanuo na televizijskim ekranima: postavi praznu bocu na pristojnu razdaljinu, napravi spisak sumnjivih osoba iz državno-bezbednosnog vrha, izgovara pojedinačna imena pre nego što će baciti kamen prema meti, i čeka da čuje prasak razbijenog stakla.
POTRAGAZAVOZAČEM: Nekoliko dana pre nego što su se pripadnici vojne policije pojavili na kapiji vojnog kompleksa u Deligradskoj, u čijem se sastavu nalaze samački hotel „Deligrad“, Upravna zgrada Vojne ustanove „Dedinje“ i barake u kojima su smeštene porodice izbeglih lica koja su bila u službi JNA, posebno odeljenje Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine koje je uključeno u istrage prosledilo je informaciju Tužilaštvu za ratne zločine da su u blizini ovih zgrada primećene osobe koje su u vezi sa haškim beguncima.
Ako su nekada i svraćali do hotela „Deligrad“ ili nekog od objekata u blizini, Mladić, njegovi saradnici ili bilo ko drugi od šetorice preostalih haških begunaca, imali su dovoljno razloga da poslednjih dana izbegavaju ovo mesto, jer su pripadnike Vojno-bezbednosne agencije već primetili zaposleni u vojnoj ustanovi. Čak i da su se begunci više oslanjali na svoje instinkte nego na ono što je postalo očigledno vojnim službenicima, imali su dovoljno vremena da isprave grešku. Pretres hotela i okolnih objekata počeo je u jutarnjim satima, ali je pregled soba u nekoliko navrata prekidan, jer na recepciji nisu bili svi ključevi od prostorija. Pripadnici vojne policije završili su pretragu tek u večernjim časovima čekajući da haški optuženici, zajedno sa ostalim stanarima, valjda obave svoje dnevne obaveze, pre nego što se vrate na počinak. No pre nego što su „marice“ napustile vojni kompleks neobavljenog posla, starešini ove grupe bilo je jasno da neće imati čime da obraduje svoje pretpostavljene. U hotelskoj sobi 416 koja je budila sumnju, zatekli su jedino stanare ovog objekta, penzionisanog vodnika Zorana Stanojevića i njegovu ženu Mirjanu, koji su poslednjih godina često bili u kontaktu sa bratancem Ratka Mladića, Goranom Mladićem. Mada su pažnju bezbednosnih službi izazvale česte posete Gorana Mladića hotelu „Deligrad“, izvori „Vremena“ bliski istrazi otkrivaju da je bilo ozbiljnijih indicija da se u vojnom kompleksu dešavaju neke stvari koje su u direktnoj vezi sa sakrivanjem haških begunaca. Primećene su antene radio-uređaja koje vojska nije postavila, ali je vojna policija pre svega tražila bivšeg vozača Ratka Mladića, Dragomira Rajaka. Rajak je zvanično bio u Mladićevoj pratnji do 1. juna 2002. godine. Nakon toga je Mladić formalno prestao da koristi vojne objekte, ali je Rajak ostao u službi VJ-a. Mada se Rajak nalazio na listi stanara „Deligrada“, policija nije uspela da ga pronađe. Osim bivšeg Mladićevog vozača, Vojno-bezbednosnoj agenciji bili su sumnjivi i neki od zaposlenih u direkciji Vojne ustanove „Dedinje“, jer je bilo indicija da su oni uključeni u mrežu finansijske podrške haškim beguncima što, nakon provera, nije potvrđeno.
OGRADA: Bez obzira na to što se premijer Vojislav Koštunica nakon potrage pravdao kako vlada nije dala bilo kakav nalog da se sprovede ova akcija, u njegovom ekspozeu saradnja sa Haškim tribunalom našla se među pet prioriteta novog kabineta. Novi potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić potvrdio je da postoji rešenost da se sarađuje sa sudom u Hagu, dok je predsednik Boris Tadić obećao da će Ratko Mladić biti uhapšen ukoliko se nalazi u Srbiji. „Ako Mladić nije u Srbiji, bićemo u prilici da ponudimo valjane dokaze o tome“, rekao je Tadić posle otvaranja skupa Partije evropskih socijalista u Beogradu, otkrivajući da se svakog dana kreće u opsežne akcije na otkrivanju i hapšenju preostalih haških optuženika.
Za razliku od državnih čelnika koji ispred svojih obećanja uguraju jedno „ako“, u Tužilaštvu Međunarodnog suda za ratne zločine nemaju dilema. „Prema poslednjim saznanjima koja, nažalost, nisu preterano sveža, Ratko Mladić se nalazi u Srbiji“, kaže portparol Tužilaštva Haškog tribunala Olga Kavran. Ako ovu pravnicu upitate, na osnovu kojih je dokaza Tužilaštvo uvereno da se Mladić nalazi u Srbiji, ona će vam reći: „To su saznanja kojima raspolažemo, ali ne mogu da otkrivam detalje.“
Kao ključni dokaz za svoje tvrdnje Olga Kavran navodi neka ranija iskustva. Tužilaštvo je poslednjih nekoliko godina uporno ponavljalo da se Ratko Mladić nalazi u Srbiji, dok su državni čelnici odgovarali da to nije tačno. Kasnije se ispostavilo da je odbegli general zaista boravio u zemlji. Doista, niko od onih koji su bili na vlasti nije, u vreme obavljanja odgovornih funkcija, bio spreman da prizna da se odbegli general skriva u Srbiji. Bivši savezni predsednik Vojislav Koštunica i nekadašnji republički premijer Zoran Đinđić govorili su do 2003. da ne znaju gde je Mladić. Tadašnji jugoslovenski ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković („Nema dokaza da je Ratko Mladić poslednje dve godine bio na teritoriji Srbije“, 2003) i njegov republički kolega Dušan Mihajlović („Mi nemamo informaciju da se Mladić nalazi u Srbiji“, 2003) horski su ponavljali da generala treba tražiti na drugom mestu. Isto su govorili ministar pravde Vladan Batić („Mladić sigurno nije u Srbiji“, 2003), ministar policije Dragan Jočić („Mladić, koji je na poternici Haškog tribunala, nije na našoj teritoriji“, 2004), predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom Rasim Ljajić („Sve dosadašnje kredibilne provere pokazale su da Mladić nije u Srbiji“, 2004), ministar pravde Zoran Stojković („Pouzdano se može reći da se on ne skriva ovde“, 2005), predsednik Srbije Boris Tadić („Ono što je moje strahovanje jeste da on nije na teritoriji Srbije“, 2005)… i mnogi drugi, da bi ministar privrede Predrag Bubalo zaprepastio sve koji su poverovali u ono što je izrečeno saznanjem da je Mladić prethodnih godina boravio u Srbiji, i da su bezbednosne službe rekonstruisale njegovo kretanje od aprila 2002. do kraja 2005. godine
INDUKCIJA: Ako se pokazalo da je Tužilaštvo tada bilo u pravu, zaključuju u Haškom tribunalu, nema razloga da sada bude drugačije, mada tokom razgovora sa portparolkom Tužilaštva Olgom Kavran postaje očigledno da ova institucija ne zna gde se Ratko Mladić trenutno skriva. „Da znamo lokaciju, verovatno bi došlo do njegovog hapšenja“, kaže Kavran, gajeći nadu u promene na državnom vrhu Srbije. A tu pre svega vidimo ozareno lice potpredsednika Demokratske stranke Dragana Šutanovca na mestu ministra vojnog, i zabrinutog predsednika Borisa Tadića koji će voditi Savet za nacionalnu bezbednost. No kao što nizanje novih ljudi na odgovornim funkcijama ne vodi nužno rešavanju ovog problema, tako prethodni slučajevi u kojima je Tužilaštvo Haškog tribunala bilo u pravu ne znači da sadašnje tvrdnje o mestu Mladićevog skrivanja odgovaraju istini, s obzirom da se još u školi uči da se na osnovu induktivnog niza može doći do verovatnog, ali ne i do sigurnog zaključka.
Ako je već znanje tako krhko, pre nego što se kompletira Savet za nacionalnu bezbednost, Vladimir Vukčević bi mogao da krene tragom dobrog agenta Dejla Kupera. Ne mora niko da ga vidi kada bude po Specijalnom sudu tražio praznu flašu; ne mora niko da zna zbog čega sakuplja kamenje u šumi iznad Ustaničke; ne mora nikome da kaže nakon čijeg imena je pogodio bocu, jer bi rezultati te paraistrage, bez obzira na njenu neozbiljnost, bili odveć neprijatni.
„Kada se vojna policija pojavila ispred naše sobe, pomislili smo da je ministar Zoran Stanković došao sa svojom pratnjom da vidi kako žive bivše i sadašnje starešine, pošto smo se nekoliko puta žalili zbog neljudskih i ponižavajućih uslova smeštaja“, priča Mirjana Stanojević, supruga vojnog invalida Zorana Stanojevića, nekadašnjeg pripadnika 63. padobranske i 72. specijalne brigade, kojima je samački hotel „Deligrad“ već trinaest godina trajno stanište. Ovo zdanje nije planirano za bilo koju vrstu porodičnog života, tako da sobe ispregrađivane zavesama, trpezarijski stolovi pored stepeništa, zamrzivači u holovima, improvizovane kuhinje u umivaonicima, i mašine za pranje po hodnicima svedoče o očajničkim naporima stanara da se hladna zgrada pretvori u dom.
„Izašla sam na trenutak napolje, i kada sam se vratila, na vratima je stajalo obaveštenje da će se ulazak u sobu tretirati kao krivično delo. Ispred ulaza u sobu okupilo se desetak policajaca koji su se sjurili sa gornjeg sprata. Stali su pored nas objašnjavajući da traže Ratka Mladića. Odgovorila sam im, ‘hvala ti bože kada sam doživela tu čast da krijem Mladića. U to ime častim, zato što znam da ga nikada neće uhvatiti’“, prepričava ovaj događaj Mirjana Stanojević.
„Tačno su znali koju sobu traže, zato što se godinama družimo sa bratancem Ratka Mladića, Goranom Mladićem, koji nas redovno posećuje. On se svaki put prijavljivao na recepciji hotela, što nije promaklo službama bezbednosti“, nadovezuje se Zoran Stanojević. „Slikali su sve što se nalazilo u sobi, a stvari su temeljno pregledali. Bili su korektni, ne mogu da kažem da je bilo maltretiranja, mada nije prijatno da vam neko upada u stan i zaviruje ispod kreveta.“
Njegova žena kaže da Ratka Mladića nije nikada videla, a da se njen suprug samo jednom sreo sa generalom i to pre desetak godina: „Sa Goranom smo vrlo retko razgovarali o njegovom stricu, ali nam je on govorio da se Mladić ne nalazi u Srbiji. Jedino što svake Nove godine dobijamo na mobilni telefon čestitke ispod kojih je potpisan Ratko Mladić. To mi je velika čast, i na to sam posebno ponosna. Kada bih bila u prilici, sigurno bih pomogla Mladiću, mislim da bi i ruku dala za tog čoveka, mada je potpuno besmisleno da ga neko traži među izbeglicama i unesrećenim ljudima kojima nije ni do čega“, kaže Mirjana Stanojević, koja je sa suprugom i obavestila čelnike Srpske radikalne stranke o akciji vojne policije u hotelu „Deligrad“.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dirljivo izgledaju natpisi koje stariji građani nose na nekim antirežimskim akcijama, a na kojima se na različite načine ispisuje ista poruka: “Studenti, molimo vas, spasite nam državu!” Trenutno je blokirano tridesetak fakulteta, sa tendencijom da se ovaj broj značajno uveća, a masovnost demonstranata poraste, čemu uveliko doprinosi osionost Vučićeve vlasti. Snaga studentskog bunta iskazuje se kroz rađanje kompleksne i inovativne kulture otpora koja je do sada toliko nedostajala, kao i kroz međusobnu solidarnost
“Lično me je napao batinaš za koga sam kasnije saznao da je član vladajuće partije. Prisustvovao sam i napadu na Pavla Cicvarića od strane još jednog člana Srpske napredne stranke, kao i na još neke aktiviste. To je zaista tragičan prizor: u jednoj državi, visoki zvaničnici vladajuće partije na ulicama napadaju studente koji mirno stoje”, kaže za “Vreme” Petar Seratlić
Studenti iz Niša poručuju svojim kolegama da su tu i da ne ćute. Iako im je trebalo malo više vremena da se odazovu blokadama, pokazuju istrajnost u nameri da dođu do cilja, a to je svakako ispunjenje zahteva. Neki su zabrinuti kako će polagati ispite, a neki su samouvereni da su položili onaj najvažniji – iz etike i solidarnosti
Istraživanje NSPM – Beograd 2024.
11.decembar 2024.Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM
Nezadovoljstvo naprednjačkim upravljanjem Beogradom polako ali sigurno gazi preko opštinskih međa i “urbano-ruralne” granice. Naime, svega 27,8 odsto građana Beograda SNS-SPS vladavinu glavnim gradom ocenjuje kao “sposobnu i efikasnu”, dok čak 40,1 procenat smatra da je “nesposobna i koruptivna”. A raspoloženje prema aktuelnom gradonačelniku još je i gore od toga
Uticaj Moskve u Srbiji danas je u prvom redu posledica tri fenomena: pitanja statusa Kosova, energetske zavisnosti Srbije, kao i postojanja većinske proruske orijentacije javnosti čak i nakon agresije na Ukrajinu, u šta se uklapa delovanje (pro)ruskih medija. Kako prenose mediji, Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja koje su dopustile delovanje ruskih službenih medija (Sputnjik, RT – Russia Today) na svojoj teritoriji. Uz to, neke od najgledanijih srpskih TV stanica sa nacionalnom frekvencijom, poput TV Happy, imaju specijalizovane dnevne emisije čiji je sadržaj u službi ruske propagande
Dok dezavuiše najbliže saradnike i pokušava da uplaši narod kukanjem na „hibridni rat“ i zazivanjem tajnih službi, u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više se oseća smrad sumpora iz Šešeljevih dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!