Hag zatvara krug

U jedinoj izjavi medijima datoj od kada je (u oktobru 1998) smenjen sa mesta šefa tajne policije Srbije, Jovica Stanišić je novinaru NIN-a (krajem juna prošle godine) kratko saopštio: „Neću da svedočim u Hagu. Ako me optuže, predaću se, otići ću u Hag i dokazati svoju nevinost.“

Početkom ove nedelje u Hagu je objavljeno da je optužnica protiv Jovice Stanišića i njegovog prvog saradnika Franka Simatovića Frenkija, tvorca i prvog komandanta „crvenih beretki“, posle mnogo nagađanja i najava, najzad napisana 1. maja ove godine, dakle bar dve nedelje pošto je zvanični Beograd nagovestio kako je voljan da Haškom sudu ustupi nekada čelne ljude RDB-a, naravno ukoliko bi Karla del Ponte prethodno pokazala takvu želju. Pre toga izgledalo je da oni iz Haga uporno poručuju – „hoćemo Mladića i Šljivančanina“, a da zvanični Beograd odgovora sa – „evo vam Jovica i Frenki“. Za obojicu bi se tako moglo reći da su i prvi ovdašnji putnici za Hag koje je Beograd dobrovoljno nudio gospođi Del Ponte i pre nego što su bili optuženi. I sasvim sigurno, prvi među optuženima za koje bi se moglo reći da o ratnim zbivanjima znaju neuporedivo više od samog Slobodana Miloševića (zbog čega su prilično dugo bili tretirani pre svega kao ozbiljni kandidati za haške svedoke).

OSNIVALI, OBUČAVALI, OPREMALI: Stanišiću dakle neće biti omogućeno da se preda Haškom sudu kako je to obećao u vreme kada najverovatnije nije verovao da će se zaista naći na listi optuženih. I on i Frenki otići će u zatvor u Ševeningenu iz beogradskog istražnog zatvora u koji su dovedeni dva dana posle ubistva bivšeg srpskog premijera Zorana Đinđića. Neposredno pre nego što je haška optužnica napisana, Stanišiću nije bilo omogućeno da na kratko izađe iz zatvora i krajem aprila prisustvuje sahrani svoje majke, čak ni uz posebnu policijsku pratnju. O tome svedoči i jedna nedavna čitulja u „Politici“ u kojoj se bivši šef srpske tajne policije oprašta od preminule majke rečima: „Majko, ne znam da li mi je bilo teže što nisam mogao da te ispratim na večni počinak, ili sama spoznaja da te više nema“.

U upravo objavljenoj haškoj optužnici Stanišiću i Simatoviću stavljaju se na teret razni zločini protiv čovečnosti počinjeni u periodu od 1991. do 1995. godine. Za njih se kaže da su osnivali, obučavali i opremali srpske paravojne formacije u RSK i RS, da su sa njihovim potpisom i pod njihovim nadzorom rasle i delovale razne „knindže“, „vukovi sa Drine“, „Arkanovi tigrovi“, „crvene beretke“ i ostale jedinice odgovorne za smrt više od 700 ljudi, što sve ide na haški konto dvojici nekadašnjih čelnika srpske službe bezbednosti, a preko njih i samom Miloševiću. Još u februaru ove godine u Hagu je prikazan dokumentarni film o proslavi godišnjice JSO-a u kome Stanišić i Simatović, zajedno sa Miloševićem i Legijom igraju glavne uloge. Legija podnosi raport Miloševiću i postrojava jedinicu u njegovu čast (u stroju su i Đinđićev ubica Zvezdan Jovanović i mnogi nedavno uhapšeni pripadnici JSO-a), tadašnjeg predsednika Srbije (snimano maja 1997) u korak prati Jovica Stanišić čiji je nadimak Ledeni, a o borbenom putu jedinice na kraju govori Frenki i ističe da su se „crvene beretke“ borile na preko 50 lokacija u Bosni i Hrvatskoj, da su imale i do pet hiljada boraca i da njihove aktivnosti silne obaveštajne službe nikada nisu uspele da registruju.

Podizanju optužnice protiv Jovice Stanišića i njegovog dugogodišnjeg prvog saradnika Frenkija Simatovića prethodila je inače prilično očigledna „priprema terena“ obavljena od strane haškog tužilaštva. Lista svedoka na suđenju Slobodanu Miloševiću često je menjana poslednjih nedelja, neki davno najavljivani svedoci nikako nisu stizali na red, umesto njih uskakali su novi o kojima se ranije nije govorilo. Sve to u haškim procesima i nije toliko neuobičajeno, ali se ipak mora primetiti kako je gotovo polovina od dvadesetak svedoka koji su se na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu pojavili posle ubistva bivšeg premijera Đinđića i početka operacije „Sablja“, pominjala u različitom kontekstu srpski DB, ili Stanišića i Simatovića lično. Bilo je očigledno da haško tužilaštvo veoma pažljivo prati šta se u toku istrage povodom ubistva Đinđića zbiva u Beogradu. Tako je nekoliko dana posle atentata svedok B-104, nekadašnji pripadnik JNA koji je svedočio putem video linka, tvrdio kako mu je svojevremeno u Bajinoj Bašti Frenkijeva sekretarica priznala da je njen šef iz zatvora na Kosovu doveo u svoju jedinicu „gospodina Pacova“. Tog izuzetno važnog detalja o „gospodinu Pacovu“ i mobilisanju kriminalaca od strane čelnika srpskog DB-a nije inače bilo u pismenoj izjavi ovog svedoka, ali ga je tužilac Džefri Najs, koji je pre toga posebno insistirao na osvetljavanju uloge Frenkija u ratu u Bosni, naveo da tako nešto pomene u usmenom delu svedočenja.

UČESTALO POMINjANjE: Prošle nedelje zaštićeni svedok C-48 tvrdio je da je na sastancima održavanim ‘93. i ‘94. godine u Novom Sadu Stanišić, Frenkiju, Kertesu i lokalnim pripadnicima DB-a objašnjavao navodno važnost zauzimanja teritorija u Hrvatskoj kako bi se obezbedila što bolja pozicija pred početak mirovnih pregovora. Svedokinja B-129, nekadašnja sekretarica u Arkanovom štabu, tvrdila je da „Tigrovi“ nisu kretali ni u jednu akciju bez naređenja iz vrha DB-a. Svedok B-50, po svemu sudeći nekada i sam specijalac, rekao je da su Stanišić i Frenki u dva navrata 1995. godine pregovarali sa rukovodstvom bosanskih Srba oko puštanja zarobljenih francuskih pilota i pripadnika UNPROFOR-a, čime se indirektno potvrđivalo kako su obojica važili za Miloševićeve ljude za specijalne zadatke. Svedoci B-104 i B-50 pominjali su kako je Frenki bio zadužen za kampove za obuku dobrovoljaca i specijalaca koji su se nalazili u Bajinoj Bašti, Bubanj Potoku, u Golubiću kraj Knina i na Petrovoj gori. Svi oni potvrđivali su na neki način ranije iznetu tezu svedoka Milana Babića da je Jovica Stanišić stajao na vrhu zapovednog lanca i bio u kontaktu pre svega sa političkim vrhom Srbije, a kasnije i rukovodstvom Krajine i bosanskim Srbima.

Do ubistva premijera Đinđića i beogradskog hapšenja, Stanišić i Simatović imali su nešto drugačiji haški tretman. U pretpretresnom podnesku za Bosnu i Hrvatsku pominjani su kao učesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, kao ljudi koji su komandovali, rukovodili i na drugi način vršili efektivnu kontrolu nad agentima SDB-a koji su počinili zločine. Pominjanje u ovom kontekstu ne znači automatski i status optuženog, već pre mogućnost da se u zavisnosti od kooperativnosti u saradnji sa Haškim sudom jednoga dana završi i kao svedok. Jedan od tako pomenutih, bivši šef KOS-a general Aleksandar Vasiljević nedavno se u Hagu pojavio u ulozi svedoka, dok je još jedan sa liste iz zajedničkog poduhvata, bivši predsednik Predsedništva SFRJ Borisav Jović navodno ovih dana bio ubeđivan da najzad prelomi da li će se kao svedok pojaviti u procesu protiv Slobodana Miloševića.

Stanišić je inače u Hagu pomenut još prvog dana suđenja bivšem predsedniku SRJ kada je kosovski političar Mahmut Bakali svedočio o tajnim pregovorima koje su, posredstvom nekadašnjeg šefa srpske tajne policije, vođeni početkom 1998. godine između Beograda i Rugovinih izaslanika. To je kasnije potvrdio i novinar iz Prištine Baton Hadžiju, primetivši ujedno da su ti pregovori kasnije prekinuti bez ikakvog objašnjenja. Nekada važan adut Tužilaštva, simpatizer DB-a Ratomir Tanić opisivao je prošle godine u haškoj sudnici Stanišića kao prilično „razumnog i umerenog čoveka“.

KLACKALICA: Nekako u to vreme iz Stanišićevog okruženja stizale su prilično različite vesti o njegovim kontaktima sa haškim istražiteljima. On ih je prvo negirao, pogotovo glasine da je do saradnje došlo na njegov zahtev. Iz jednog haškog dokumenta (izveštaju o finansijskim malverzacijama Miloševićevog režima) vidi se inače da je Stanišić od 8. do 13. novembra 2001. godine u Beogradu razgovarao sa Bernardom O’Donelom, haškim istražiteljem kome je ispričao da je Mihalj Kertes, novcem prikupljenim sa carine, značajno pomagao MUP i RDB i da se na tu stranu tokom ratova i sankcija slilo mnogo novca.

U junu prošle godine u Stanišićevu kuću na Senjaku banuli su haški istražitelji u pratnji srpske policije i navodno tražili dokument iz 1997. godine kojim je Slobodan Milošević u jednom trenutku izdvojio RDB iz nadležnosti MUP-a Srbije i stavio ga pod svoju direktnu kontrolu. Posle toga njegov advokat Tatjana Zafirović bila je primorana da demantuje informacije koje su se tih dana pojavile u nekim medijima sa pozivanjem na pouzdane izvore iz MUP-a – da je Stanišić inicirao saradnju sa Hagom, da im je u naručje gurnuo svog prvog saradnika Frenkija, da je neka važna dokumenta predao Tribunalu, ili da je navodno pokušao da konfrontira Hag sa sadašnjim srpskim vlastima. Sve to nije zaustavilo glasine koje su se množile, pre svega o navodnoj „Stanišićevoj igri“ u kojoj haškim istražiteljima neprekidno pruža informacije „na kašičicu“ ili potura neke od svojih bivših saradnika, sve u nadi da će oni odustati od optužnice protiv njega, ali i nedovoljno uverljivo da bi preko onoga što im dâ „na kašičicu“ mogli ubedljivo da optuže Miloševića. Neki od dosovskih političara tvrdili su čak da bivši šef srpske tajne policije pokušava da se „skine“ sa Haga nudeći navodno stranim obaveštajnim službama razne zanimljive informacije – na primer one o islamskim teroristima, ali i krcate dosijee o svim zanimljivim likovima stare i nove vlasti u Beogradu. Stanišićeve nekadašnje kolege iz vojnih bezbednosnih struktura tvrde da je Jovica pre nekoliko meseci najzad potvrdio kako je sa ljudima iz Haga imao iscrpan razgovor u kome je „odbranio i Službu, i ljude i sebe lično“. Vojnici su to razumeli kao poruku – ako je odbranio sebe i Službu, znači da ćemo u Hagu uglavnom mi nadrljati, odnosno da je odgovornost za zločine prebačena na drugu stranu. Iz nekih dosadašnjih svedočenja u procesu koji se vodi protiv Slobodana Miloševića prilično je uočljivo kako se ta klackalica između KOS-a i DB-a diže i spušta i kako bi na toj klackalici međusobnog optuživanja haški tužitelji mogli da izvuku mnogo više nego što su očekivali da bi se moglo dobiti od ovog „obaveštajnog bratstva“.

MIĆUNOVIĆEVA DILEMA: Sve do ubistva Zorana Đinđića vladalo je uverenje kako je Stanišić, kao najveći rizničar svih srpskih tajni, sjajno povezan sa mnogim službama i političarima napolju i svojevremeno opisivan kao čovek koji „smanjuje količinu haosa u miloševićevskoj Srbiji“, ipak bliži penzionerskoj zavetrini uz eventualno pojavljivanje u Hagu u ulozi svedoka nego haškoj optužnici. U toj zavetrini trebalo je navodno da ga sačuva upravo količina tajni kojima je raspolagao, iako su mnogi „upućeni“ tvrdili da se Stanišićevi otisci prstiju mogu prepoznati u mnogim tumbanjima i skandalima koji su potresali Službu iz čijih je redova otišao u jesen 1998. Jedan izvor iz Tužilaštva na koji se nedavno pozivao kolega iz „Vremena“ Dejan Anastasijević („Vreme“ br. 638) tvrdio je, međutim, da bivši šef srpske tajne policije nije baš previše poželjan haški svedok: „Koliko god Stanišić znao o Miloševiću, Milošević zna isto toliko o Stanišiću, s obzirom na to da su toliko godina sve radili zajedno. Sem toga, ne želimo da nam se pojavi fijasko sa Radetom Markovićem i kapetanom Draganom koji su na suđenju porekli svoje ranije izjave i svedočili u korist optuženog“.

Odmah posle objavljivanja vesti da je protiv Stanišića i Simatovića podignuta optužnica, ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom Goran Svilanović izjavio je da će obojica uskoro biti isporučena Hagu. Po svemu sudeći, najkasnije za dve nedelje. Takva žurba se izgleda nije previše dopala predsedniku Skupštine SCG Dragoljubu Mićunoviću, koji se zapitao da li je baš neophodno Stanišića i Simatovića tako brzo spakovati u Hag i skloniti ih odavde iz istrage o ubistvu premijera Đinđića.

Iako je teško sporiti da su Hagu neophodni ljudi kojima se na dušu stavlja ubistvo više od 700 ljudi u Bosni i Hrvatskoj, čini se da je profesor Mićunović u pravu kada postavlja pitanje o opravdanosti žurbe kojom se Stanišić i Frenki sklanjaju iz ovdašnje istrage. Ako se zna da je u laboratorijama Stanišićeve tajne policije svojevremeno nastao bar deo (neki kažu bar polovina) nekadašnje opozicije a sadašnje vlasti, ako se zna da niko od onih koji su se poslednjih desetak godina obogatili a danas čine značajne podupirače novih vlasti to nije mogao da učine bez Jovičinog blagoslova, pogotovo ako je tačno ono što se iz krugova vlasti sugerisalo prvih dana po hapšenju Stanišića i Simatovića – da su njih dvojica sve do nedavno ostali navodni gospodari iz senke ovdašnjih „eskadrona smrti“ – onda se zaista radi o teško objašnjivoj žurbi koja sprečava da se najpre ovde objasni i pouzdano utvrdi mnogo toga što je moglo da stoji u pozadini atentata na Zorana Đinđića. Iza takvog zbrzavanja ostaće inače čitava skala raznoraznih prizvuka – pre svih onaj da su rizničari najvećih srpskih tajni pre vremena sklonjeni u Hag.