U prošlom broju „Vremena“ Dejan Anastasijević prikazao je roman Gvozdeni rov. I pored truda i dobre volje koje je uložio u čitanje ovog dela, Anastasijeviću se potkrala krupna greška. On piše da je knjigu objavila „nova izdavačka kuća“ i tako zapravo propušta da se osvrne na nešto što je daleko važnije od same knjige.
Hajde da jasno postavimo stvari: 1) nije protiv zakona da ljudi osumnjičeni, optuženi ili osuđeni za zločin – pišu romane; 2) nije nužno da se stavovi i vrednosti koje neko zastupa u svakodnevnom životu poklapaju sa stavovima i vrednostima koje neko kao autor zastupa u svom delu, premda tako najčešće biva; i 3) nije nužno da urednik i izdavač sa autorom dele stavove i vrednosti. Pa ipak, razumno je pretpostaviti da urednik i izdavač smatraju da je zbog nečega važno ponuditi delo javnosti: jer, zašto bi ga inače objavili?
I eto nas kod teme ovog teksta. Ne vidim da je išta posebno u tome što je Miodrag Ulemek, osoba, između ostalog, optužena za ubistvo Zorana Đinđića, napisao roman. Ne čudi me ni to što je roman objavljen. Čudi me, međutim, i mislim da zaslužuje više pažnje činjenica – koju Anastasijević ne pominje (a na koju, u prošlonedeljnom „NIN“-u, Aleksandar Jerkov usput upozorava) – da je roman objavila izdavačka kuća Alfa, to jest Narodna knjiga, u saradnji sa izdavačkom kućom M Books. Još je neobičnije to što, prema podacima iz kataloškog listića (http://vbs.nbs.bg.ac.yu/scripts/cobiss), glavni nosilac izdavačkog posla nije M Books, kako se na prvi pogled može učiniti, nego baš Alfa, dakle Narodna knjiga.
A evo i zašto. ISBN broj Gvozdenog rova je 86–331–1841–8. Svaki ISBN broj sadrži više podataka. Drugi segment broja (331) odnosi se na izdavačku kuću: svaka izdavačka kuća ima svoju brojčanu oznaku i ne mogu biti dve izdavačke kuće sa istom oznakom. Sva izdanja Alfe – Narodne knjige, kako je i red, imaju isti broj u drugom segmentu svog ISBN-a: 331.
Šta ima čudno u tome što je Alfa – Narodna knjiga objavila Gvozdeni rov? Ako na izdavaštvo gledamo kao na bilo koji drugi posao koji se radi za novac, ne iznenađuje da jedna izdavačka kuća objavljuje knjigu za čijeg je autora promotivna kampanja – istina, negativna – već urađena. Ostavimo sad po strani šta nam o društvu u kom živimo govori činjenica da publicitet koji ima osoba optužena za ubistvo može da doprinese boljoj prodaji njenog romana. Ovde je važnije pitati se kakva je to izdavačka kuća koja bi da se okoristi takvim publicitetom, naprosto zato što direktor, urednici, i autori Alfe – Narodne knjige na svoj rad ne gledaju kao na bilo kakav posao. Oni sebe vide kao ljude koji imaju misiju: njihov rad vredniji je i uzvišeniji od onih poslova kojima se bave obični ljudi.
Direktor Narodne knjige Miličko Mijović smatra da knjige najlakše stvaraju boljeg čoveka, te svoju izdavačku delatnost, kako sam kaže, vidi upravo kao sredstvo za proizvođenje boljih ljudi („Politika“, 8. 12. 2004). Jedan od urednika Narodne knjige, Gojko Tešić, objašnjava da su njegove uredničke ambicije „dalekosežne“: on bi da „vaspostavi“ istorijski kontekst koji govori o bogatstvu demokratske tradicije u našim nacionalnim okvirima i tako „zadre i u živo tkivo stvarnosti“ („Danas“, 19. 10. 2004). Konačno, Goran Petrović, jedan od najuglednijih autora Narodne knjige (Opsada Crkve svetog spasa, ISBN 86–331–1326–0), sebe i svoje kolege vidi i kao retko vrednu i kao – zbog poreza na knjige koji uvodi bahata vlast – ugroženu ljudsku vrstu (ako sam ja ispravno razumeo njegovu metaforu sa slavujima, jezicima i ostalim pticama pevačicama „Politika“, 8. 12. 2004). Iako se čini da su ovakvi stavovi neodmereni, izgleda da je postignuta izvesna saglasnost u vezi s njima. O Mijoviću se piše kao o lideru srpskog izdavaštva: on „radi jedan zamašan i dragocen kulturni“ posao („Danas“, 19. 10. 2004), i ostvario je u Srbiji „američki san“ kao najuspešniji „poslovni čovek u kulturi“ („Ilustrovana politika“, 7. 2. 2004).
U tom kontekstu, evo kako bi moglo da se predstavi objavljivanje Gvozdenog rova: Lider srpskog izdavaštva uradio je još jedan zamašan i dragocen kulturni posao. Vaspostavio je istorijski kontekst i obogatio nacionalnu demokratsku tradiciju zadrevši u živo tkivo srpske stvarnosti. Tako je od Ulemeka – čije stvaralaštvo ugrožava bahata vlast – stvorio boljeg čoveka. I time ispunio američki san.
Evo još detalja. Od prodaje knjige izdavač ostvaruje prihod. Od tog prihoda on će zaposlenima isplatiti deo njihovih zarada. Tako će se desiti da Tešić primi novac od prodaje Gvozdenog rova. Tešić je i član Demokratske stranke, i urednik nove edicije Narodne knjige – „Demokratija“ („Danas“, 19. 10. 2004). Dakle: ugledni član Demokratske stranke prima prihod od prodaje romana koji je napisala osoba osumnjičena za ubistvo Zorana Đinđića, prethodnog predsednika te iste stranke, i u isto vreme je urednik edicije u kojoj treba da se pojavi knjiga Kritika utopijskog uma (edicija „Demokratija“), čiji je autor – Zoran Đinđić. Voljom izdavača Kritika utopijskog uma i Gvozdeni rov nosiće istu oznaku: 331.
I šta sad? „Javni muk o Ulemekovom romanu Gvozdeni rov„, čitamo 5. 1. 2005. na prvoj strani „Danasa“. Ispod tog naslova u „Danasu“ piše i ko je objavio knjigu: M Books i Alfa; ali se ne kaže o kojoj je Alfi reč. I dok nas novinar detaljno upoznaje s tim kako izgleda logo distributera utisnut na korici knjige, nema ni reči o tome da je logo Alfe na hrbatu knjige isti kao i na svim ostalim izdanjima Alfe – Narodne knjige. Novinar očito nije pogledao ni ISBN broj, niti je posetio internet stranu Narodne biblioteke. Ali, već narednog dana u istim novinama dva autora Alfe – Narodne knjige, Zoran Ćirić (Hobo, ISBN 86–331–0324–9) i Radovan Beli Marković (Orkestar na pedale, ISBN 86–331–1731–2), zamoljena su da kažu svoje mišljenje o objavljivanju Gvozdenog rova. (Istog dana u istim novinama o jednoj drugoj temi razmišljao je i Vasa Pavković, još jedan iz uredničkog „tima snova“ „Danas“, 19. 10. 2004) Narodne knjige. Za pretpostaviti je, kad bi to bilo moguće, da bi neko i svetog Savu (Sabrana dela svetog Save, ISBN 86–331–1821–1) upitao za sud.
