Povodom teksta Dejana Ilića "Gvozdeno izdanje"; "Vreme" br. 733
Uhoda i islednik, javni tužilac i sudija – sve u jednom liku koji monstruoznim konstrukcijama, izmišljotinama, lažima u dobro smišljen ram-priču o objavljivanju Gvozdenog rova ubacuje, nasilnički i mene i time po onoj dobro isprobanoj staljinističkoj gvozdenoj logici smatra me odgovornim za taj necivilizovan čin i izdavačku provokaciju. Odmah da kažem da ta vrsta podmetanja, siledžijskog vređanja i mog dostojanstva, i mog ugleda, i moje časti – neće proći. Ostrašćeni paskvilant D. I. veoma dobro zna da sa takvom delatnošću nemam niti sam mogao imati bilo kakve veze. I pored toga što mu je to savršeno i apsolutno jasno – nije mu palo na pamet, bar reda radi, da to i lično proveri kod mene, urednika koji je ceo svoj radni vek uložio u bitku protiv svake vrste zla, zločina i zločinaca, ratnih i antiratnih profitera, protiv svake vrste intelektualnog i moralnog ološa, protiv svake vrste kiča, beščašća i svega onoga što nas je poslednjih decenija bacalo u ponor, beznađe i pakao. Sve to sam činio javno – i nije mi palo na pamet da bilo koga paušalno i bez argumenata difamiram. Zna to, ponavljam, savršeno dobro i kristalno jasno – izdavač i urednik D. I. Ali te činjenice njega ne zanimaju. Učinilo mu se da je veoma dobar povod da se na mene baci kamenjem i smećem – iako, još jednom ponavljam, veoma dobro zna da sa tim izdavačkim prestupom nemam ama baš nikakve veze – i sva moja saznanja da će se jedno takvo štivo pojaviti vezana su za list „Kurir“. Do dana današnjeg nisam pokazao nikakvu vrstu interesovanja za takva pisanija – jer me ona naprosto ne zanimaju. Imam u životu i vaznijih i prečih poslova, i mnogo važnijih problema. A tu vrstu najopskurnijeg i najbezočnijeg podmetanja paskvilant će morati objasniti, u ovom slučaju, na jedino relevantnom mestu – na sudu.
Inače, u Narodnoj knjizi sam od 1995. kao honorarni urednik koji je pokrenuo sledeće biblioteke: „Alfa“, „Kraj veka“, „Trezor“, „Izazov“, „Bibliosfera“, „Kontekst – Novi kontekst“, „Napuklo ogledalo“, „Delo“, „Demokratiju“ – a najviše uredničkog angažmana ispoljio sam u „Alfi“, „Slučaju“ i „Pojmovniku“ – u tom poslu sam imao apsolutnu slobodu i podršku vlasnika i izdavača g. Milička Mijovića. Svom isledniku preporučujem da pretrese sve knjige koje sam potpisao kao urednik – i to je onaj angažman zbog koga može da mi sudi i presuđuje – a ne da me vezuje za jedan slučaj koji sa izdavaštvom nema mnogo veze i da me na osnovu svojih najbednijih i najprizemnijih konstrukcija ponižava i vređa. A pre toga morao bi da zaviri i u „Književnu reč“ (1977–1984) ne bi li stekao potpuniji uvid o moje stvaralačke i intelektualne puteve. (Što se tiče „Demokratije“, povodom koje sam se oglasio 19. 10. ‘04 – čerečenje tog teksta istrzanjem i zloupotrebom citata nikako neće omesti objavljivanje, ne jedne, već dve knjige Zorana Đinđića – stvaraoca s kojim sam sarađivao još od 1977. godine i u čijim sam bitkama od njegovih početaka ranih devedesetih i lično učestvovao – u mojoj uredničkoj režiji!)
Ako bi paskvilant sledio svoju gvozdenu logiku, mogao bi da me optuži za mnogo toga što sam objavio u „Književnoj reči“ – ko zna, možda će se i tog posla jednog dana latiti. I napokon, gvozdena logika D. I. promašila je metu – preporučujem mu da nastavi isledničke radnje ne bi li došao do pravog cilja – a mene neka ostavi na miru. Po njegovoj logici krivicu bi morali snositi drvoseče, proizvođači i prodavci papira, proizvođači mašina, svi oni koji su se našli u štampariji (to je „Alfa“) koja je odštampala zloglasni Gvozdeni rov, knjižari koji knjigu prodaju – i ko zna ko još… A što se mene tiče, poručujem mu javno: Uskoro ćemo se videti na sudu!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
