Uhoda i islednik, javni tužilac i sudija – sve u jednom liku koji monstruoznim konstrukcijama, izmišljotinama, lažima u dobro smišljen ram-priču o objavljivanju Gvozdenog rova ubacuje, nasilnički i mene i time po onoj dobro isprobanoj staljinističkoj gvozdenoj logici smatra me odgovornim za taj necivilizovan čin i izdavačku provokaciju. Odmah da kažem da ta vrsta podmetanja, siledžijskog vređanja i mog dostojanstva, i mog ugleda, i moje časti – neće proći. Ostrašćeni paskvilant D. I. veoma dobro zna da sa takvom delatnošću nemam niti sam mogao imati bilo kakve veze. I pored toga što mu je to savršeno i apsolutno jasno – nije mu palo na pamet, bar reda radi, da to i lično proveri kod mene, urednika koji je ceo svoj radni vek uložio u bitku protiv svake vrste zla, zločina i zločinaca, ratnih i antiratnih profitera, protiv svake vrste intelektualnog i moralnog ološa, protiv svake vrste kiča, beščašća i svega onoga što nas je poslednjih decenija bacalo u ponor, beznađe i pakao. Sve to sam činio javno – i nije mi palo na pamet da bilo koga paušalno i bez argumenata difamiram. Zna to, ponavljam, savršeno dobro i kristalno jasno – izdavač i urednik D. I. Ali te činjenice njega ne zanimaju. Učinilo mu se da je veoma dobar povod da se na mene baci kamenjem i smećem – iako, još jednom ponavljam, veoma dobro zna da sa tim izdavačkim prestupom nemam ama baš nikakve veze – i sva moja saznanja da će se jedno takvo štivo pojaviti vezana su za list „Kurir“. Do dana današnjeg nisam pokazao nikakvu vrstu interesovanja za takva pisanija – jer me ona naprosto ne zanimaju. Imam u životu i vaznijih i prečih poslova, i mnogo važnijih problema. A tu vrstu najopskurnijeg i najbezočnijeg podmetanja paskvilant će morati objasniti, u ovom slučaju, na jedino relevantnom mestu – na sudu.
Inače, u Narodnoj knjizi sam od 1995. kao honorarni urednik koji je pokrenuo sledeće biblioteke: „Alfa“, „Kraj veka“, „Trezor“, „Izazov“, „Bibliosfera“, „Kontekst – Novi kontekst“, „Napuklo ogledalo“, „Delo“, „Demokratiju“ – a najviše uredničkog angažmana ispoljio sam u „Alfi“, „Slučaju“ i „Pojmovniku“ – u tom poslu sam imao apsolutnu slobodu i podršku vlasnika i izdavača g. Milička Mijovića. Svom isledniku preporučujem da pretrese sve knjige koje sam potpisao kao urednik – i to je onaj angažman zbog koga može da mi sudi i presuđuje – a ne da me vezuje za jedan slučaj koji sa izdavaštvom nema mnogo veze i da me na osnovu svojih najbednijih i najprizemnijih konstrukcija ponižava i vređa. A pre toga morao bi da zaviri i u „Književnu reč“ (1977–1984) ne bi li stekao potpuniji uvid o moje stvaralačke i intelektualne puteve. (Što se tiče „Demokratije“, povodom koje sam se oglasio 19. 10. ‘04 – čerečenje tog teksta istrzanjem i zloupotrebom citata nikako neće omesti objavljivanje, ne jedne, već dve knjige Zorana Đinđića – stvaraoca s kojim sam sarađivao još od 1977. godine i u čijim sam bitkama od njegovih početaka ranih devedesetih i lično učestvovao – u mojoj uredničkoj režiji!)
Ako bi paskvilant sledio svoju gvozdenu logiku, mogao bi da me optuži za mnogo toga što sam objavio u „Književnoj reči“ – ko zna, možda će se i tog posla jednog dana latiti. I napokon, gvozdena logika D. I. promašila je metu – preporučujem mu da nastavi isledničke radnje ne bi li došao do pravog cilja – a mene neka ostavi na miru. Po njegovoj logici krivicu bi morali snositi drvoseče, proizvođači i prodavci papira, proizvođači mašina, svi oni koji su se našli u štampariji (to je „Alfa“) koja je odštampala zloglasni Gvozdeni rov, knjižari koji knjigu prodaju – i ko zna ko još… A što se mene tiče, poručujem mu javno: Uskoro ćemo se videti na sudu!
