Važno je da studentski pokret pronađe način da sarađuje sa postojećim demokratskim resursima, bez gubljenja sopstvenog identiteta. Nepristrasnost ne znači neutralnost prema nepravdi. Neopredeljenost ne znači relativizaciju političkih razlika. Autonomija pokreta ne mora da isključi uvažavanje tuđeg rada i iskustva. I najzad – politička borba nije kompromitovana stvar, već neophodan instrument za društvene promene
Najradikalniji revolucionar postaće konzervativac
dan nakon revolucije.
—Hana Arent
Jedan od najdubljih i najupornijih problema političkog života u Srbiji jeste sistematsko gubljenje ljudskih resursa – ne zato što ih nema, već zato što ih ne prepoznajemo, ne cenimo i brzo odbacujemo. U društvu koje funkcioniše pod autoritarnim režimom, gde institucije ne štite javni interes, a mediji oblikuju stvarnost prema potrebama vlasti, opoziciono delovanje je unapred otežano. Ipak, umesto da se u takvom kontekstu razvije svest o složenosti borbe za demokratiju, često dominira plitak i destruktivan narativ: “opozicija ništa ne radi”, “treba ih sve zameniti”, “niko ništa ne zna”, “svi su isti”. Ovakav narativ ne pomaže, već aktivno slabi svaku mogućnost otpora.
U tom kontekstu treba posmatrati i pojavu studentskog protesta, koji poslednjih meseci sve više zaokuplja pažnju javnosti. Njegova snaga leži u autentičnosti i činjenici da dolazi izvan klasičnog političkog okvira. Studenti su za mnoge simbol neiskvarenosti i moralne vertikale – i to je u izvesnoj meri tačno i važno. Međutim, upravo ta pozicija političke neopredeljenosti, na kojoj pokret počiva i koju ističe kao prednost, može u određenim trenucima prerasti u slabost.
Dok opozicione partije, sa svim svojim manama, imaju jasno definisana politička opredeljenja, vizije i programsku odgovornost, studentski pokret se svesno udaljava od političkog identiteta kako bi zadržao što širu podršku. Takav pristup može doneti kratkoročnu mobilizaciju, ali dugoročno ostavlja prostor za populizam i izbegavanje ključnih pitanja: ko nosi odgovornost; ko treba da preuzme vlast; koji su konkretni ciljevi i politike koje se traže?
Problem nastaje kada se ta apolitičnost pretvori u aktivno odbacivanje opozicije – ne kao taktički potez, već kao temeljni stav. Poruke koje poravnavaju odgovornost opozicije i režima, te izražavaju prezir prema “svim političarima” i tvrde da “ni opozicija nije ništa bolja”, ne samo da su netačne u kontekstu autokratije, već su i kontraproduktivne. One obesmišljavaju višegodišnji trud i resurse uložene u političku borbu, ali i sabotiraju mogućnost smene vlasti.
Poseban problem predstavlja način na koji deo građana, neretko iz osećanja bespomoćnosti ili ogorčenosti, pribegava otvorenim uvredama, napadima ad hominem i omalovažavanju ljudi koji godinama, često bez ikakvih privilegija, pokušavaju da održe plamen slobode. Njihova posvećenost i istrajnost bivaju prezreno ismevani, a napadi koje su doživljavali od strane režimskih tabloida prihvataju se zdravo za gotovo – i čak dodatno recikliraju. Time se, svesno ili nesvesno, učestvuje u istoj propagandi koju režim sistematski koristi da bi delegitimizovao opoziciju i obeshrabrio svaki pokušaj otpora.
Pored toga, impuls prema “čistom početku”, bez “ukaljanih” političkih aktera, zvuči revolucionarno, ali je u suštini opasan. Jer kad se opozicija odbaci, a institucije ne funkcionišu, kome ostaje teren? Režimu. Ne postoji politički vakuum koji neće biti popunjen – i ako ga ne popune oni koji već godinama grade alternativu, popuniće ga oni koji već drže moć.
Opozicione partije nisu savršene – ali ni ne mogu biti savršene u nesavršenom sistemu. U zemlji gde se izbori kradu, mediji su zarobljeni, a bezbednosne strukture rade za režim, opozicija je često prinuđena da deluje defanzivno, reaktivno i pod stalnim pritiskom. Uprkos tome, u Srbiji danas postoji nekoliko stranaka sa jasno definisanim političkim identitetom, posvećenošću demokratskim vrednostima i doslednim antirežimskim stavom. Odbacivanje takvih aktera u ime apstraktne čistoće zapravo jača status kvo.
Umesto da beskrajno ponavljamo iste istorijske sporove i tražimo inspiraciju u epohama koje nam ne mogu ponuditi model savremene demokratije, potrebno je okrenuti pogled ka budućnosti. A budućnost možemo graditi samo ako oslobodimo političku maštu od lanaca prošlih sukoba i otvorimo prostor za nove vizije društva.
Zato je važno da studentski pokret pronađe način da sarađuje sa postojećim demokratskim resursima, bez gubljenja sopstvenog identiteta. Nepristrasnost ne znači neutralnost prema nepravdi. Neopredeljenost ne znači relativizaciju političkih razlika. Autonomija pokreta ne mora da isključi uvažavanje tuđeg rada i iskustva. I najzad – politička borba nije kompromitovana stvar, već neophodan instrument za društvene promene.
U društvu iscrpljenom cinizmom, borba za demokratiju traži solidarnost, ne čistunstvo. Zahteva međusobno priznavanje i povezivanje, a ne stalno resetovanje i poricanje. Ljudski resursi se ne regenerišu sami od sebe – moraju se čuvati, razvijati i koristiti mudro. Jer kad i poslednji koji pokušavaju odustanu – više niko neće ostati da pokuša.
Uništavanje kulturnog nasleđa je zločin, a ako to neko radi svojoj zemlji, onda je to jasan čin izdaje, kažu u naslovnoj temi novog „Vremena“ konzervatori Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kojima se preti otkazom ako ne uklone Generalštab i okolne zgrade sa spiska zaštićenih dobara
Od zaposlenih u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture se traži, pod pretnjom otkaza, da postupe protiv Ustava, profesije i morala, kako bi leks specijalis o Generalštabu zaživeo u praksi. Oni odbijaju. Šta je to što im se dešava i koje vrednosti Generalštaba štite
Sa raznih strana razni dobro obavešteni ljudi javljaju da je Maji Gojković istekao rok trajanja i da će joj uskoro biti uručena zahvalnost za saradnju. U kojoj formi, videćemo. Ako će tako biti, zašto je Maja nastradala? Ona je poslušna, ali možda ne baš toliko koliko se od nje očekivalo. Možda se pravila luda više nego što joj je to bilo dozvoljeno. Prošle godine je preko noći likvidirana Razvojna agencija Vojvodine, koju je u toj formi osnovala Mirovićeva vlast. Deo zaposlenih, oni podobni, prebačen je u Fond za evropske poslove AP Vojvodine, kojim rukovodi “poznati evropejac” Ognjen Dopuđ, prepoznatljivog izgleda, “slavan” po tome što je fizički napadao i vređao studente koji su u septembru prošle godine blokirali ulaz u novosadski Rektorat. E sada, da li eventualni odlazak Maje Gojković ima veze sa svim ovim? Ako ima, onda je to zbog toga što nije bila efikasnija i brža u diferencijaciji, druge nema
Kako se odnosi na međunarodnom planu komplikuju i sukobi pojačavaju, sve više postaje jasno da desetogodišnje tvrdnje Aleksandra Vučića kako Srbija sa pojedinim državama ima bratske odnose nisu ništa drugo osim prazne priče
S obzirom na to da je bruto društveni proizvod Srbije oko 80 milijardi evra, a prihod Nisa u 2023. bio je oko 3,4 milijarde, gde je dodata vrednost oko 300 miliona, udeo u rastu BDP manji je od polovine procenta, ali gašenje rafinerije utiče i na rast cena, kao i na devizno tržište i neizbežan rast inflacije
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Donald Tramp konačno je do pucanja zavrnuo ruku Aleksandru Vučiću, pa naprednjački režim pred rusofilskim biračkim telom pravi sebi alibi da izbaci Ruse iz NIS-a – ako ne može milom, onda silom
Čak su i nacisti i komunisti bili shvatili da se bez elementarne pravne sigurnosti i kulture ne može vladati. Vučićeva primitivna ekipa, međutim, nije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
