Groblje talenata

Nakon svog povratka sa Balkana u proleće 1991, italijanski ministar inostranih poslova Đani de Mikelis je na sav glas izjavio da će problem Jugoslavije biti „rešen najviše za deset dana“; bila je to prva misija u Jugoslaviji jednog političara EU-a. Do tada su vodeće diplomate, sadašnji i bivši ministri inostranih poslova, bivši predsednici, nekadašnji gradonačelnici i specijalni opunomoćenici svih vrsta ulagali trud u ovu zemlju koja se raspadala, neki samo nakratko, a neki godinama.

Među njima se uvek nalazilo i poneko „čudesno oružje“: recimo Džimi Karter, koji je u Bosni jednom postigao da tokom zime vlada primirje, ili pak Šveđanin Karl Bilt, koji se bespomoćno upleo u bosanske zađevice. Nijedan od njih nije se vratio kao pobednik, ili kao blistavi heroj, gotovo nijedan ne može svom angažovanju na Balkanu da zahvali makar za uspon u karijeri. Neke je, kao recimo lorda Ovena, kod kuće čekala čak i zlonamerna poruga.

Nisu svi omanuli onako grandiozno kao De Mikelis. Balkan, međutim, naprosto nije imao da ponudi ono što na Zapadu važi za politički uspeh. Ponekad su ove misije donosile napredak. „Proboja“, onakvih kakvi se postižu u pregovorima u zemljama iz kojih su izaslanici dolazili, nikada nije bilo, a ako ih je ipak i bilo, kao kada je reč o dejtonskom miru za Bosnu, oni su se kasnije pokazali kao prividni uspesi. U ovoj žilavoj pozicionoj borbi nisu se računali originalnost u nalaženju rešenja, pa čak ni snaga argumenata, već izdržljivost i jaki živci. U obe ove discipline, domaći borci bili su nadmoćni nad strancima: čudesna oružja su dolazila i odlazila, a nacionalna nomenklatura je ostajala. „Svakom je bilo potrebno pola godine da bi shvatio situaciju“, kaže politički savetnik u Prištini Fron Nazi, „a zatim bi ubrzo ponovo otišao.“ Svi planovi, principi i propovedi lako se mogu osujetiti.

Tužno se završila iluzija da bi zapadni političari mogli da zabeleže poene uz pomoć lične harizme i populističkog nastupa, osobina kakve je imao recimo bivši gradonačelnik Bremena Hans Košnik, koji je bio zadužen za upravljanje Mostarom.

Kraj nemoguće misije

Nemački specijalni izaslanik na Kosovu Mihael Štajner se povukao. Za njim su ostali Srbi i Albanci, povezani u mržnji. Sukob kojim predimenzionirana birokratija UN-a ne uspeva da ovlada.

„Kažite mi: šta da radim?“ Mihael Štajner neprestano postavlja ovo pitanje. On je stanovnike Kosova, i Albance i Srbe, pozivao na ručak ili pak u svoju skromnu kancelariju u višespratnici UN-a u Prištini, i tu je od njih tražio da nađu odgovore. Uz ovaj zahtev bi se gostima nasmešio, prekrstio bi noge i zavalio se u stolici. Odgovore posetilaca Štajner je precizno zapisivao. Sagovornici su znali: ono što mi sada kažemo, ovaj Nemac će uraditi. Pedesettrogodišnji Mihael Štajner, specijalni opunomoćenik UN-a za politički problem po imenu Kosovo. Štajner se većinom držao saveta koje su mu Kosovari davali. Narednog dana nazvao bi telefonom neke od njih i zahvalio se:

„Imali ste pravo, dobar savet!“ U Obiliću je Mihael Štajner izjavio saučešće članovima porodice troje Srba koji su tamo ubijeni.

Misija Mihaela Štajnera završava se ovih dana, četiri godine nakon okončanja rata na Kosovu. U avgustu prelazi na položaj ambasadora UN-a u Ženevi. Naslednik još nije pronađen. Od 1991. Štajner je bio angažovan na Balkanu, prekinuo je nakratko radeći za kancelara Gerharda Šredera, a tokom proteklih godinu i po dana radio je na Kosovu, gde su američki, ruski, francuski i nemački vojnici prinudili vladu iz Beogradu da sa Albancima sklopi mir. Mihaela Štajnera je poslala međunarodna zajednica da tu oblast, oko koje su se vodile velike borbe, priključi demokratskoj, pluralističkoj Evropi. Šta je od toga ispalo?

„To je pravi čovek, pomislio sam“, izjavio je Veton Suroi kada je Štajner početkom 2002, kao specijalni izaslanik generalnog sekretara UN-a i šef međunarodne uprave u Prištini, svoje novo radno mesto dobio na Kosovu. „Dinamičan i kompetentan.“ Suroi je na Kosovu čovek koji formira javno mnjenje, vlasnik je dnevnog lista i televizijske stanice. To što Suroi sada o njemu misli drugačije mnogo je naškodilo Štajnerovom ugledu na Kosovu. Naravno, političke razlike postoje, ali ovde nije reč o tome.

Već tokom prvih dana službe novog izaslanika na Kosovu se lagano širila opšta odbojnost prema njemu. Danas ovo osećanje povezuje međusobno slabo povezane Albance i Srbe, pa čak i većinu saradnika međunarodnih organizacija na Kosovu, tzv. internacionalce. U početku im je smetalo samo to što Štajner puno onoga što su pokušavali da mu objasne već odavno zna, ali je to znanje zadržavao za sebe da ne bi delovao arogantno. Posetioci bi ga zaprepašćeno gledali kada bi ih Štajner još jednom upitao šta sada treba da radi. Pritom je većina njegovih sagovornika znala: ovaj Štajner je tu na Kosovu već toliko toga uradio da na svoja pitanja može sam da odgovori. Zbog čega uvek ova ista pitanja? Zar taj čovek nema nikakve sopstvene planove?

Štajnerova žurba i nestrpljenje mnogim Kosovarima idu na živce. I sad on hoće da mu se nešto kaže, njemu koji ne dopušta da mu se išta kaže. Ne treba zaboraviti ni izlive gneva ovog osetljivog „komandanta“, do kojih je dolazilo uvek kada Balkan nije reagovao onako brzo kako je to očekivao Nemac rešen da zavede red. Štajner se jednom javno izvikao na nekog američkog vozača koji je napravio zastoj u saobraćaju. U Štajnerovom birou se sa nezadovoljstvom pričalo kako je novi šef odmah nakon stupanja na dužnost uzeo kancelarijsku fotelju svom zameniku Amerikancu zato što mu je ta fotelja izgledala lepša. Kada bi Štajnera upitali o tome, on bi verovatno umeo da dâ dobar odgovor.

Šef misije UN-a Endi Brirpark se Štajneru pred gostima na svojoj rođendanskoj proslavi izričito „zahvalio“ što nije došao a gosti na proslavi su zadovoljno aplaudirali. Srbi Štajneru zameraju što mu je devojka Albanka. Zbog njene ranije povezanosti sa liderom albanske Oslobodilačke vojske UČK Hašimom Tačijem Srbi naslućuju nekakvu zaveru. „To sa njegovom devojkom je od objektivnog značaja“, smatra predstavnica Srba Rada Trajković, koja inače hvali Štajnerovu „inteligenciju“, a istovremeno ističe da u osnovi veoma ceni „nemački nastup“. Štajner, doduše, svojim nastupima više podseća na „Nemce iz 1944.“, smatra gospođa Trajković. Pritom zna da ne može da kaže ništa pakosnije.

A Štajnerovi uspesi? Kada su britanski vojnici KFOR-a sa automatskim puškama protrčavali pored internet kafea i filijala banaka u Prištini, delovali su kao ratnici nekog minulog doba. Svuda, pa čak i u brzo narasloj Prištini, Albanci i stranci mogu danas, četiri godine nakon okončanja rata, da se kreću slobodno i bezbedno. Na Kosovu je od početka godine ubijeno 30 ljudi, ne mnogo više nego u Kelnu, gde živi otprilike sličan broj stanovnika. Na ulicama glavnog grada, Prištine, konačno nije opasno govoriti srpski jezik. Nova kosovska policija, formirana pod međunarodnim nadzorom, svuda dobija najbolje ocene. Uzorne policijske snage. Čak i taksisti, koji inače na Balkanu veoma često imaju problema zbog zahteva korumpiranih policajaca, hvale ove muškarce i žene u plavim uniformama zbog njihove korektnosti. Šef policije Stefan Peler, čovek iz pokrajine Severna RajnaVestfalija, hvali duh zajedništva i stručnu kompetentnost svojih 5500 ljudi. „U Nemačkoj je teško zamisliti tako brzo formiranje snaga“, kaže on. „Ovde jedna godina znači koliko tri kod nas.“ Pre godinu dana ni bivši lideri albanske gerilske armije UČK nisu više sigurni od krivičnog gonjenja. Protesti zbog njihovog hapšenja brzo su zamukli. Danas se čini da je rat, koji je trajao 15 meseci i koštao života 13.000 ljudi, bio nekada davno.

Jednog toplog prolećnog dana prošle godine televizijske stanice su svoje reflektore usmerile na podijum parlamenta u Prištini. Dan X. Stotine muškaraca u košuljama s kratkim rukavima i nekoliko žena u letnjim haljinama stajali su kao đaci u školskim klupama, gledajući u kamere. „Ko je za, neka digne ruku“, svečano se obratio okupljenima predsednik parlamenta. Tek što se nekoliko ruku stidljivo podiglo, mlade žene s ogromnim buketima cveća pojurile su ka nekolicini zbunjenih muškaraca u tamnim odelima koji su sve to posmatrali. Aplauz, aplauz koji je trajao više minuta. Ko ništa nije razumeo sada je mogao da čuje: Kosovo je dobilo vladu a ovi zbunjeni posmatrači su sami bili ti koji su ovu vladu izabrali. U veselju su se izgubile činjenice da izbor nije bio tajan, kako to ustav predviđa, pa čak ni da glasovi nisu uredno prebrojani.

Pompezne najave

Četiri godine nakon nultog časa Kosovo ima predsednika, parlament, vladu i 30 opštinskih veća u kojima se vode žestoke debate. Ove nove ustanove ne raduju previše čak ni one koji su ih stvorili. Mnogobrojni političari na Kosovu upadljivo zaobilaze aparat UN-a ili pak ugrožavaju njegov rad time što izdaju pompezna saopštenja koja sve poremete. Parlament u Prištini je do sada doneo 13 zakona, u proseku jedan mesečno. Albanci i Srbi se već dugo spore oko visokog školstva. Ako se albanske partije, koje imaju preko 100 od ukupno 120 mesta u ovom parlamentu, jednom slože, onda to čine iz prkosa prema UN-u, a rado i na štetu srpske manjine u zemlji. U maju je ovaj parlament doneo pravno ništavnu rezoluciju o „vrednostima oslobodilačkog rata“ čime je isprovocirao Srbe, kao i samog Štajnera, koji je vodeće kosovske političare za kaznu isključio iz delegacija koje putuju u inostranstvo. „To je isto kao što je ranije bilo kod nas kod kuće“, komentarisao je medijski magnat Suroi. „Tada smo leti smeli da putujemo na more samo ako smo bili dobri.“ Predsednik parlamenta Nedžad Daci osvetio se Štajneru tako što je izjavio da se predstavnici UN-a u zemlji nalaze samo još „zbog restorana, visokih plata i lepih žena“.

Mihael Štajner vrlo dobro poznaje Kosovo. Od svog dolaska na Kosovo pre godinu i po dana on je prokrstario svaki kutak ove zemlje, uvek u pratnji novinara, kamermana i direktora lokalnih objekata. Štajner je na Kosovu verovatno video više nego ma koji političar koji je tamo rođen. Pa ipak: Kosovari ovom zapadnoevropskom administratoru prebacuju da neće ništa da zna o Kosovarima i njihovim ciljevima. „Mi ovde nemamo nikakve interese“, tvrdi jedan visoki zapadni diplomata u Prištini, „možemo opet da odemo.“ „Od 11. septembra svet se promenio“, upozorava Štajner. „Pažnja se koncentriše na druge oblasti.“ Zbog čega se tako uzbuđuje? Od 1999. u zemlju je priteklo 2,4 milijarde evra. S kakvim rezultatom?

Kao u kupleraju

Međunarodna zajednica je „albansku stranu“ sama stvorila, pa je stoga za nju i odgovorna, između ostalog i onda kada ova zakaže. „Bolje bi bilo da je čitava politička klasa Kosova formirana iz početka, iz baze“, smatra Dardan Gaši, Austrijanac kosovskog porekla, koji je u proleće 1999, za vreme bombardovanja, uzeo učešća u planiranju buduće misije OEBS-a. On nije uspeo da nametne ovaj svoj stav. Ne zbog boljeg uvida u stvari, već i iz čiste udobnosti, držalo se slabe i često osrednje političke elite.

Međunarodni aparat se sam sebi sve više dopadao i narastao je do tako gospodske veličine da više niko nije pitao kome ili čemu ovaj aparat služi. Još 1999. je partijama, koje su u to doba bile u vrlo lošem stanju, upućen poziv da svoje predstavnike pošalju u novu „prelaznu vladu“ UN-a. U resor obrazovanja UN su poslale Mihaela Daksnera, bivšeg rektora univerziteta u Oldensburgu. Albanska strana je nominovala jednog bezbojnog partijskog predstavnika, koji je sve debate slušao bez razumevanja. Daksneru zbog toga nije bilo lakše. Naprotiv: zbog nedostatka podrške od strane stručnih Albanaca, ovaj je iskusni nemački reformista pretrpeo neuspeh u sukobu s konzervativnim profesorom na Kosovu. Danas univerzitet u Prištini važi za najžalosniju evropsku reformističku ruševinu posleratnog doba. „Neki ovde samo čitaju svoja prastara skripta iz komunističkog perioda“, žali se profesor politikologije Enver Hodžaj, koji kao i drugi profesori fakulteta prima platu od oko 150 evra. Onaj ko zna engleski, a nema Hodžajev idealizam, već odavno radi kao prevodilac za neku međunarodnu organizaciju i zarađuje trostruko više.

Aparat pravi problematičnu decu da bi ih zatim proždrao. Trideset odsto svih stanovnika Kosova koji imaju posao rade u službi „internacionalaca“. Ekonomija, trgovina i sitno zanatstvo dobro žive od narudžbina stranaca. Onaj ko ima veliku porodičnu kuću u diplomatskoj četvrti Prištine Dragodanu može mesečno da zaradi preko 10.000 evra od kirije. Kada stranci jednom budu otišli, nastupiće velika recesija.

Ova velika administrativna mašina funkcioniše mnogo lošije nego što se obično verovalo. Iskusni ljudi iz UN-a znaju, doduše, kako se posreduje između misija plavih šlemova i civilnih društava negde u svetu, ali stručnjaka za upravljanje čitavim gradovima, energetskim sistemom ili za bankarski nadzor nema čak ni u džinovskim centrima UN-a u Njujorku, Ženevi ili Beču. Stručnjaci su, dakle, morali da budu pokupovani na svetskom tržištu što je bio početak jedne tragedije.

Oni malobrojni domaći stručnjaci koji postoje često nemaju nikakve šanse da dođu na neki uticajan položaj. Po sistemu UN-a pravi se u svakoj misiji oštra razlika između „lokalaca“ i „internacionalaca“ i svako pleme dobija svoje položaje. „Na izbor personala nema uticaja nijedan Kosovar“, priča Florina Duli, Albanka koja je tri godine radila u sekretarijatu nemačkog zamenika specijalnog izaslanika Toma Kenigsa i koja je iz nedelje u nedelju postajala sve gnevnija. Oni su mislili da Albanci samo guraju svoje rođake na ove položaje. Upravo to, međutim, sada čine i „internacionalci“: u nedostatku rođaka, oni dovode čoveka koji im iznajmljuje stan ili ženu koju su prethodne večeri upoznali u kafani i daju im posao. Kada je ova sekretarica Albanka iz Kenigsovog biroa prešla u parlamentarnu administraciju, tamo je naišla na školsku drugaricu svoje 17-godišnje ćerke i devojci se isplatilo poznanstvo s jednim političarem. „U nekim organima državne uprave“, kaže gospođa Duli, „izgleda kao u kupleraju.“

Podela narudžbina i ugovora za konsalting izgleda kao na pijaci. Ko god napušta misiju, ili je pak kao stranac dovoljno dugo radio u službi neke humanitarne organizacije ili makar na vlastitu ruku proboravio u Prištini sme da računa da će biti priznat kao „ekspert“. Čovek zadužen za internu proveru koji je dobio zadatak da pregleda dokumenta jedne međunarodne organizacije na Kosovu, naišao je na neverovatne stvari: jedan engleski električar je kao „savetnik“ zarađivao 660 evra dnevno. Kada je kontrolor bacio još jedan pogled na račun, ustanovio je da je sa mesta sa koga je dolazila isplata ovom čoveku dnevno isplaćivano 660 funti umesto 660 evra.

Jedan 25-godišnji Amerikanac, koji je došao da radi kao dobrovoljac bez plate, dobio je ugovor vredan 50.000 dolara za to što je mesec dana u posao upućivao svog naslednika, a jedan Kanađanin je zaposlio svoju suprugu kao „eksperta“. „Deset do 20 odsto ljudi ovde“, kaže pomenuti kontrolor, „avanturisti su i kriminalci. A trećina praktično uopšte ne radi.“ Prvi „ministar pošte“ Kosova, neki čovek iz Graca, izdvojio je deset miliona evra za izgradnju internet provajdera. Umesto da raspiše konkurs, on se obratio jednoj konsalting firmi iz svog grada, koja je nakon toga angažovala jednu softver kompaniju, takođe iz Graca.

Rezultati internih istraga mahom ostaju skriveni. „Niko nije zainteresovan da se stvara gužva“, žali se ovaj kontrolor iz Prištine. Za raspisivanje konkursa, doduše, postoje stroga prvila, ali ona ništa ne valjaju: zbog formalnih grešaka konkursi često moraju da se ponavljaju tako dugo dok na kraju više nema vremena i narudžbina odlazi bez konkursa. U nastojanju birokratije UN-a da ovo zlo obuzda formalnim sredstvima, zlo se još više uvećava.

Nemački Ostap Bender

Dosad najveći skandal ispleo se oko centralne termoelektrane u Obiliću kod Prištine, industrijskog dinosaurusa i jedinog snabdevača strujom na Kosovu. Od 1999. u oronule blokove ove termoelektrane ulilo se preko 400 miliona evra, dovoljno da se sve iz temelja iznova izgradi. Uprkos tome, svake zime svakodnevno nema struje i po nekoliko sati. Za ministra za javne izdatke, a kasnije i predsednika nadzornog odbora ovog kombinata, bio je postavljen Nemac Jo Hans Tručler. Prevarant sa falsifikovanom doktorskom titulom, koji je u junu u Bohumu osuđen na tri i po godine zatvora, 4,3 miliona evra iz termoelektrane preneo je na račun svoje privatne firme na Gibraltaru. Ovaj prevarant je pred sudom priznao da je najpre radio za baptističku misiju. Istražni organi su njegov trag uspeli da prate i do jedne međudržavne organizacije za menadžment, gde je bio zadužen za inventarisanje materijala. Svoju stručnost Tručler je potvrđivao dobrim vezama, finim manirima, dobrim poznavanjem Kosova i upečatljivom biografijom – koja je bila falsifikovana.

Krivicu za debakl sa ovom termoelektranom, kao što je često slučaj u takvim aferama, UN su pripisale Kosovarima: može se čuti da je samo trećina isporučene struje plaćena što je važan argument u igri uzajamnog okrivljavanja koju igraju Albanci i UN. Međutim, utisak da prosečan stanovnik Kosova ne plaća račune pogrešan je. Račune ne plaćaju pre svega veliki potrošači: na primer misija OEBS-a ili ruske snage KFOR-a, koje su zemlju napustile ne plativši dug za struju od 300.000 evra. Na kraju, Srbi na severu zemlje ne plaćaju struju iz političkih razloga.

Istražni organi, koji su prošle godine stavili pod lupu termoelektranu pod upravom UN-a, naišli su na čitav lanac korupcije i aljkavosti: pošto nisu bili ugrađeni brojači za pristigle isporuke nafte iz Makedonije, nikome nije palo u oči da su tankeri dolazili poluprazni. Plaćalo se, međutim, kao da su puni. Firme za obavljanje popravki, među kojima je bila i jedna nemačka, na Kosovu su ostavljale sjajne i očišćene, ali istanjene cevi i u popravkama su koristile stare, oštećene rezervne delove. Baš pred veliku proveru u elektranu je udario grom.

Za strance na Kosovu život nije zadovoljstvo. Gradovi, pa čak i velika sela, prašnjavi su i prenaseljeni. A na ulicama je toliko dece i tinejdžera da u oči padaju čak i 30-godišnjaci. Čovek se stalno nalazi na proputovanju, nikada nije kod kuće, a na identifikacionoj kartici piše mu datum odlaska.

Na Đovaninoj zabavi razgovara se o albanskim stanodavcima. „Stalno dolaze u stan i nešto traže“, priča jedan Šveđanin, „oni naprosto još nisu shvatili šta znači iznajmiti stan.“ Razgovor ubrzo skreće na stanarine. „Ali, to su brzo naučili“, ljuti se Džim iz Kanade. Domaći prevodilac iz Đovaninog Biroa Nedžmija nesigurno se osmehuje. „Hoću da kažem većina“, kaže Džim kada je video njegovo lice, „za tebe to naravno ne važi.“

Albanci se često žale na „rasizam“ „internacionalaca“. „Ovi se množe kao hrčci“, kaže jedan visoki nemački službenik za svoje štićenike. „Ali, bolje je da to ne napišete!“ Domaće i strance razdvaja nevidljiva granica. „Ako neki stranac ovde hoće da zna kako da dobije neku kartu, pitaće drugog stranca“, žali se jedna albanska saradnica UN-a, „ali nikada nekog Albanca.“ Njih smatraju nepouzdanim i sklonim prevarama. Stranci su „mislili da dolaze u zemlju u kojoj ljudi ne znaju kako se muze krava“, kaže bivši premijer Bukoši, „i još veruju da je tako.“

Tokom četiri godine misija na Kosovu promenila je tri specijalna izaslanika. „Svaki put je misija imala drugačije lice“, kaže politikolog Hodžaj. Prvi specijalni izaslanik, Francuz Bernar Kušner, bio je najomiljeniji. Imao je smisla za velike gestove, učestvovao je na svečanostima u čast albanskih „mučenika“, pa je čak umeo da nađe i odgovarajuće reči kada su sahranjivani ubijeni Srbi. Njegov naslednik, bivši danski ministar odbrane Hans Hakerup, brzo je u samoj misiji i izvan nje ocenjen kao promašaj: u svoju kancelariju dolazio je samo u radno vreme, a na pitanje je odgovarao neprijatnim ćutanjem. U Prištini se proslavio pre svega time što je svoju službenu zgradu opremio bazenom.

Krunski svedoci ubijeni

Prošlog leta Štajner je naredio da trećina misije UN-a mora „odmah“ da se preseli u podeljeni grad Mitrovicu na severu Kosova. Uz primedbu da se o ovom uputstvu „ne može raspravljati“. Nešto kasnije to naređenje se rasplinulo, naprosto je zaboravljeno. Prijavljena reforma opština je izostala, a isto je bilo i s merama za povratak srpskih izbeglica. Štajneru se u zasluge pripisuje to da se prvi odvažio da naredi hapšenje albanskh ratnih zločinaca i mafijaških šefova. Ove pohvale se, međutim, mešaju s kritikama: sada preti opasnost da dva važna suđenja propadnu jer su krunski svedoci ubijeni a tek se razmišlja o efikasnoj zaštiti svedoka.

Koliko god vešto Štajnerov naslednik taktizirao, na programu i dalje ostaju nerešivi sukobi. Pravni zakon misije na Kosovu jeste Rezolucija 1244 svetskog Saveta bezbednosti, lapidaran dokument sa oko 2000 reči, koji specijalnom izaslaniku UN-a garantuje suverenitet nad Kosovom, sve dok se ne razjasni konačan status. Do tada UN treba da omoguće „suštinsku autonomiju“ i „samoupravu“ Kosovara. Ovaj dokument čini UN u isto vreme arbitrom i jednim od igrača. Štajner je, doduše, većinu svojih kompetencija formalno preneo na nove autonomne vlasti. Ali, pravo prenošenje odgovornosti zapravo nije moguće jer poslednju reč uvek imaju UN.

Sve dok Rezolucija 1244 važi, ona specijalnom izaslaniku daje nezahvalnu ulogu demokratski nastrojenog diktatora. Štajner pravno nije bio odgovoran pred stanovništvom Kosova, već pred šefom UN-a u Njujorku. Nigde ne piše šta ovaj specijalni izaslanik sme, a šta ne sme. Na Ist Riveru jedna kancelarija UN-a preispituje svaku odluku koju Štajner u Prištini potpiše uz oprezno usaglašavanje s predstavnicima u Savetu bezbednosti. Šporer u tome vidi jednu od presudnih protivurečnosti misije na Kosovu: „Mi propovedamo primat prava nad politkom, a praktikujemo upravo suprotno.“

Formulom „norme pre statusa“ Štajner je prošle godine pokušao da ove protivurečnosti razreši: najpre, mislio je on, kosovsko društvo treba da razvije pravnu državu i demokratiju, da toleriše povratak proteranih Srba i da izgradi dobre odnose sa Srbijom, a tek zatim može da se razgovara o konačnom statusu ove pokrajine.

„Pomirite se sa Srbima!“ Ovaj apel, omiljeni slogan „internacionalaca“ na Kosovu, stalno je povod za nesporazume. Albanci odgovaraju da bi se problem sa Srbima lako mogao rešiti ako bi pravni status zemlje bio razjašnjen na obavezujući način. Oni kažu: „internacionalci“, doduše, propovedaju pomirenje, ali ga istovremeno i sprečavaju, zato što beskrajno odlažu pitanje statusa. Početkom juna u blizini Prištine ubijeno je troje Srba. Mihael Štajner je izrazio saučešće porodici i zapanjio je svoje kritičare koji su ovog Nemca uvek smatrali za bezosećajnog karijeristu. Suze su mu tekle niz lice, brada mu je drhtala od uzbuđenja. Upravo u svojoj tuzi zbog ubistva troje Srba Štajner je postao bliži i Albancima. Njegova tuga ih je zapanjila.

Ako pređete most preko reke Ibar, koji deli na dva dela grad Mitrovicu i nalazi se pod teškim obezbeđenjem, čini vam se da ste se vratili deset godina unazad, u neku drugačiju zemlju. Svuda sivi beton iz Titovog doba, svuda višespratnice, u izlozima prašnjava roba iz nekadašnjih jugoslovenskih fabrika. Nema dvojezičnih naziva ulica kao u južnom delu zemlje, nema kosovskih registarskih tablica sa slovima KS, niko nema novi kosovski pasoš koji izdaju UN. Na kioscima se prodaju razglednice sa likovima „junaka“ Karadžića i Mladića, srpskih ratnih zločinaca iz Bosne koje traži tribunal UN-a.

Srbi na Kosovu, koji su tokom godine nakon ulaska NATO-a planskim ubijanjem bili naterani u beg, zavukli su se ovde, u severnu Mitrovicu i nekoliko susednih enklava. Uprava UN-a, nadležna za celo Kosovo, ovde nikada nije mogla zaista da se odomaći; opštinski izbori su bojkotovani. Mihael Štajner smatra da je podela ovog grada bila „početna greška NATO-a i UN-a“. On je napredovao tek nekoliko koraka. Jak sused, država Srbija, ovde je, naime, mnogo moćniji od UN-a. I onaj ko zvanično, kao službenik, recimo kao direktor škole, radi za upravu UN-a, dobija i drugu platu iz Beograda. „Ako uhvatimo nekog policajca UN-a koji prima i drugu platu, mi ga otpustimo“, kaže šef policije Štefan Feler. Retko se dešava da nekog uhvate.

(Tekst je objavljen u hamburškom dnevniku „Die Zeit“. Objavljujemo ga u skraćenom obliku; oprema redakcijska.)