Goran Matić i „glavoseče“

Prošle nedelje, u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, održano je ročište koje osvetljava jednu od najbizarnijih epizoda iz poznog vremena vladavine Slobodana Miloševića. Holanđanin Godefridus de Re, tridesetpetogodišnji automehaničar, tužio je Republiku Srbiju zbog torture koju je pretrpeo tokom tromesečnog boravka u beogradskom zatvoru, od jula do oktobra 2000. godine. De Re je jedan od one četvorice Holanđana koje je tadašnji savezni ministar informisanja Goran Matić optužio da su se zaverili da odseku Miloševićevu glavu i da je pošalju Bilu Klintonu. U to vreme, ova priča je u javnosti bila primljena kao jedna u nizu nadrealnih predstava u režiji perjanica Jugoslovenske levice. Kroz priču Godefridusa de Rea razotkrile su se stvarne patnje iza lažljive scene.

Ta priča, koju je De Re puna četiri sata pričao pred sudskim većem Opštinskog suda, a kasnije i u razgovoru za „Vreme“, počinje u julu 2000. kada su četvorica drugara iz Holandije krenula na letovanje u Crnu Goru. „Mi volimo divljinu, a hteli smo da idemo na odmor negde gde nema turista“, objasnio je taj izbor De Re. „Imali smo u planu da posle idemo u Albaniju.“ Zaneti lepotom kanjona Morače, Holanđani su krenuli na sever i nisu ni primetili da su prešli „meku“ granicu sa Srbijom. To se desilo 15. jula 2000. Prva pogranična patrola ih je zaustavila i, s obzirom na to da nisu imali vize za ulazak u Jugoslaviju (što tada nije važilo za Crnu Goru), sprovela do stanice u Novom Pazaru. Tamo su rutinski ispitani i pretreseni, a policajci su se posebno zainteresovali za neke isečke iz novina na kojima je bila Miloševićava slika. S obzirom na to da su ćelije bile pune, vezali su ih lisicama za gelender da prenoće, a ujutru su ih preuzela službena lica da ih sprovedu u Beograd. Od tog trenutka prestaje standardna procedura i počinje pakao.

GLAVOSEČE: Četvorica osumnjičenih vozili su se vezani, po julskoj vrućini, u zatvorenom kombiju bez ventilacije. „Dva puta sam od vrućine pao u nesvest“, rekao je De Re. U Beogradu su ih izvukli iz marice i ljudi u civilnim odelima su odmah navalili da ih tuku. Tom prilikom su ih i razdvojili, i to je bio njihov poslednji kontakt do jeseni. Sledeći put su se videli kad su oslobođeni, u oktobru 2000, nakon što je Milošević već bio zbačen. De Re ni danas ne zna u kojoj zgradi su ga držali; seća se samo reči „SADRA“, koju je u jednom trenutku video na fasadi. Unutrašnjost te zgrade, međutim, dobro je upamtio, a naročito ćeliju u podrumu, u kojoj je provodio noći, i kancelariju na trećem spratu, u kojoj su ga ispitivali danju. Zapamtio je i dvojicu civila koji su ga isleđivali. Na sudijino pitanje da li bi mogao da ih prepozna odgovorio je da bi ih poznao i po mirisu.

Tokom prva tri dana (i noći) De Re je bio podvrgnut postupku „omekšavanja“, kao uvod u istragu. Za to vreme, nisu mu davali ni hranu ni vodu, a ako bi pokušao da zaspi, budili su ga batinama. Tukli su ga sve vreme, rukama, nogama i pendrecima, sa povodom ili bez njega: jednom, na primer, kad je očajan pokušao da pije iz kible. Usput su ga malo i sekli nožem, plitko, po rukama i telu. „A pokušavali su palčevima da mi pritisnu oči, glavu su mi udarali u betonski zid i satima sam morao da stojim bez pomeranja“, ispričao je De Re na sudu. Postalo je još gore kad je ispitivanje počelo, uz primenu tradicionalnih i savremenih metoda: osim batina, De Re je ispitivan uz pomoć narkotika, detektora laži (bio je negativan, kaže, a to je islednike naročito razbesnelo), a pretili su mu da će mu silovati i ubiti sestru u Holandiji. Puštali su mu zvučne snimke navodnog pogubljenja njegovih drugara, sa sve pucnjima i samrtnim kricima (montaža). „Nakon što su hteli da me bace kroz prozor rekli su mi da su isto to uradili i sa jednim Hrvatom koji je posle sve priznao i tada je nešto puklo u meni i rekao sam tim licima: ‘Recite mi šta treba da uradim?'“, priča De Re. Tek tada su mu objasnili šta u stvari žele od njega.

Od tog trenutka počinje priprema za televizijsku predstavu u režiji kulturno-umetničkog društva JUL, u produkciji Slobodana Miloševića, sa naslovom „Goran Matić i glavoseče“. Nesrećni Holanđani, kojima je zapala uloga negativaca, bili su dugo i pažljivo pripremani. „Dali su mi tekst na engleskom jeziku da ga naučim napamet za kamere, i obećali da će mi potom dati avionsku kartu za Holandiju“, kaže De Re. „Čak su mi tu kartu i pokazali, samo što im ja nisam baš verovao, zato što je karta bila ispisana grafitnom olovkom“, kaže De Re. Pored izjave, on je morao da nauči i odgovore na unapred poznata pitanja. „Tu nije smelo da bude greške ili prekida“, priseća se. Nakon nekoliko „suvih“ proba, dvadeset drugog jula obavljeno je pravo snimanje, u drugoj kancelariji. Prošlo je na opšte zadovoljstvo.

DA PUKNEŠ OD SMEHA: Deset dana kasnije Goran Matić se pojavio na konferenciji za novinare i razobličio zaveru. „Organi bezbednosti SRJ uhvatili su četvoricu Holanđana koji su nameravali da ubiju predsednika SRJ Slobodana Miloševića i počine neke druge terorističke akte“, obznanio je i objasnio da su Holanđani imali u planu da Miloševićevu glavu pošalju Klintonu kako bi američki predsednik mogao da je pokaže na samitu grupe najrazvijenijih zemalja sveta (G7) koji se tog leta održavao na Okinavi. „Proći će samit bez srpske glave, na veliku žalost tvoraca novog svetskog poretka“, rekao je Matić. On je naglasio da je ova grupa bila dobro obučena za diverzije i ubistva, da imaju veze s vojno-obaveštajnim strukturama NATO-a i da su kod sebe, pored ostalog, imali i noževe nalik onima koje je koristio „Hitler Jugend“. Naglasio je da Jugoslavija ima organizovan sistem bezbednosti koji je u stanju da sačuva građane, državu, politički sistem, te da „nikakvi specijalci neće uspeti da prodru kroz naš sistem bezbednosti i zaštite“. Novinarima je bio prikazan i snimak priznanja nesrećnih Holanđana. Zanimljiva okolnost je što se na tom snimku ni u jednom trenutku ne vide ruke Matićevih „terorista“. „Morao sam da držim ruke ispod stola jer su bile plave i otečene, takav sam bio i po telu, ali mi glava nije bila povređena pa se to nije videlo na snimku“, objasnio je De Re.

Nakon kratke i uspešne karijere u Matićevoj verziji šou-biznisa, Holanđani su sprovedeni u Centralni zatvor, na izdržavanje kazne od 30 dana zbog nelegalnog prelaska granice, koja im je u međuvremenu izrečena. Tamo su imali nešto humaniji tretman. „Nisu me maltretirali, samo su me stražari ismejavali jer sam im izgledao smešno.“ A izgledao je ovako: „Nisam imao cipele, članak na nozi mi je bio u zavoju, ćopao sam, levo oko mi je bilo zatvoreno, a sem toga sam od batina ogluveo na levo uvo.“ Ćopav, ćorav, gluv – zaista urnebesno.

KRUG SE ZATVARA: I pored toga, De Reu je boravak u CZ-u izgledao kao banja: dobio je lekarsku pomoć i, što je najvažnije, pustili su ga da spava. „Mislim da sam čitave prve nedelje samo spavao“, priseća se. Ona dvojica civila su se još jednom pojavila da mu daju da nešto potpiše na srpskom, što je on učinio bez prisile. „Oni su tada prema meni bili pristojni, mada sam bio u velikom strahu. Rekli su da su zauzeti zaokruživanjem čitavog procesa, i da ću dobiti nešto da jedem i da pušim ako potpišem, a kad sam potpisao rekli su mi da im neću više biti potreban i da će me jednog dana posetiti u Holandiji“, rekao je. Ostalo je još da istekne trideset dana, pa da se zajedno sa drugovima vrati u Holandiju.

Međutim, u subotu 12. avgusta, De Rea sprovode kod istražnog sudije Stevice Čukića, koji ga je uz pomoć tumača ispitao. Dodeljen mu je branilac, i uz pomoć konzulata je obaveštena i porodica, koja mesec dana nije znala da li je živ. Na dan kada je konačno trebalo da bude pušten, počeo je drugi čin njegove drame. „Meni je došao jedan stražar i dao mi je zvaničan papir od države i prevod na engleski jezik da sam optužen za više krivičnih dela i da sam vođa terorističke grupe, kao i da ću za ova dela dobiti petnaest do dvadeset godina zatvora. Nakon čitanja tog teksta ja sam doživeo psihički kolaps, dobio sam napad plača i hteo sam da se ubijem,“ rekao je De Re sudu.

Zaista, prvi zamenik Okružnog tužioca Dušan Lončarević, koji je potpisao optužnicu, bio je široke ruke: osim krivičnog dela terorizma (član 128 KZ), prišio je nesrećnim Holanđanima i ubistvo šefa države u pokušaju (član 122). Nije mu smetalo što, osim očigledno iznuđenih priznanja, nije imao nikakve dokaze osim kamperskih noževa, priručnika za preživljavanje i pomenutih novinskih isečaka, nit mu je priča o seči glava za Okinavu zvučala čudno. Jednog oktobarskog dana, međutim, tužilac se predomislio i naprasno odustao od optužnice. Datum je, kao što čitalac može da pretpostavi, 6. oktobar 2000. Desetog oktobra De Re i drugovi su dobili avionske karte, ovaj put prave, i vratili se kućama. Trojici ne pada na pamet da ikada više stupe nogom u Srbiju. Godefridus De Re se vratio da od Srbije traži pravdu, u vidu 100.000 evra odštete za pretrpljenu torturu.

„Ovde nije reč o novcu“, kaže De Re za „Vreme“, „već o osećaju za pravdu i mojoj potrebi da zatvorim svoj slučaj.“ I kad bi hteo, ne bi mogao: Godefridusovi lekarski nalazi jasno ukazuju da pati od teškog oblika postraumatskog sindroma: pored ostalog postao je klaustrofobičan i redovno ima košmare; više nije u stanju da radi i živi od socijalne pomoći. I pored svega, ne pokazuje ni trag ogorčenja. Seća se da je, dok je bio u zatvoru, bilo ljudi koji su gledali da mu pomognu. „Dok sam leteo za Beograd, prisetio sam se koliko je lepa priroda u vašoj zemlji i dok sam ovde, gledaću da malo obiđem grad.“ Zahvalan je sudu što mu je omogućio da konačno ispriča celu svoju priču. Inače, u Holandiji je odbio nekoliko ponuda da se ta priča pretoči u knjigu ili film.

Beogradski advokat Ivan Janković, čija kancelarija zastupa De Rea, kaže da ima više aspekata ovog slučaja koji treba da zabrinu javnost. „Najpre, i tužilac Lončarević i istražni sudija Čukić, koji su u ovom slučaju igrali sramnu ulogu, i danas su na istim dužnostima. Zatim, i kada se sve završi, i odšteta se isplati, niko neće odgovarati. Jedine sankcije će snositi građani Srbije, to jest poreski obveznici, koji će platiti i odštetu i sudske troškove.“ Jedna od stvari koje se neće saznati su i imena dvojice operativaca koji su onako stručno obradili De Rea i drugove. Ko su ti ljudi sigurno zna Milan Radonjić, nekadašnji načelnik Beogradskog centra DB-a, kao i Zoran Mangotić, dobar Matićev prijatelj i glavni kadar JUL-a u tadašnjem DB-u.

Samo još neko da ih pita. Za razliku od nekih ranijih slučajeva, kada su izvesnim licima postradalim u Sablji ekspresno isplaćene visoke odštete zato što su neosnovano bili u zatvoru, suđenje po De Reovoj tužbi nije državni prioritet. Javni pravobranilac, kao zastupnik Srbije, nije se ni pojavio na ročištu. Za mnoge u ovoj zemlji, ono što se dogodilo Godefridesu de Reu predstavlja samo bizaran delić ružne prošlosti koje ne vole da se sete. On je izabrao drugi put. „Nisam mogao da prosto sve zaboravim i da se pravim da ništa nije bilo“, kaže. Možemo li mi?