Godina u kojoj se desila decenija

Postoji trenutak u dugim vladavinama kada vlast prestane da se pita kako da upravlja, a počne da se pita koliko još može da izdrži. Srbija je u taj trenutak ušla početkom 2025. godine. Pad vlade Miloša Vučevića u januaru bio je prvi ozbiljan institucionalni signal da sistem više ne uspeva da apsorbuje društveno nezadovoljstvo. Ostavka je predstavljena kao odgovoran čin, ali je u stvarnosti delovala kao priznanje nemoći. Vlada je postala potrošni deo mehanizma koji je morao da sačuva centar moći.

Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu nije bio samo još jedan građevinski incident. Nadstrešnica je postala simbol načina na koji SNS upravlja državom: bez jasne odgovornosti, bez transparentnosti i sa refleksom da se krivica razvodni. Protesti koji su usledili nisu bili prolazni talas, već kontinuirani pritisak.

Vučevićeva vlada nije pala zato što je pogrešila, već zato što više nije mogla da glumi stabilnost. S druge strane, pad Vučevićeve vlade u januaru ove godine može se tumačiti i kao jedan u nizu političkih trikova režima, koji se u to vreme još nadao da će umiriti pobunjene građane. Trik nije uspeo jer se narod više ne da prevariti. Koprena sa očiju građana pala je otprilike u isto vreme kad je pala i nadstrešnica.

U još jednom pokušaju da amortizuje krizu, režim u aprilu za novog premijera bira Đuru Macuta. On je bio idealan kandidat za trenutak u kojem se traži figura bez političke težine, bez baze, bez stranke i bez prostora za samostalno odlučivanje. Time je formalna izvršna vlast dodatno ispražnjena, a realna moć još više koncentrisana van vlade, u jednom čoveku.

Promena premijera nije bila znak reforme, nego priznanje da se vlast više ne oslanja na institucije. To odustajanje vlasti od institucija i primena vaninstitucionalnih mehanizama postalo je lajtmotiv ove godine i ove faze vladavine Aleksandra Vučića. Ako je pad vlade bio, makar formalno, priznanje slabosti izvršne vlasti, stanje u parlamentu pokazalo je dubinu institucionalne krize. Incident sa dimnim bombama i bakljama u Skupštini nije bio iznenađenje, već kulminacija procesa u kojem je parlament izgubio političku funkciju. Skupština je prestala da bude mesto sukoba argumenata i postala scena simboličkih gestova.

Vlast je taj događaj iskoristila da govori o nasilju i pokušaju destabilizacije države, ali je izostao odgovor na suštinsko pitanje: zašto se institucije više ne doživljavaju kao relevantne. Opozicija je svojim ponašanjem pokazala da Skupštinu vidi kao kulisu, a ne kao prostor odlučivanja. Time je parlament ostao zaglavljen između formalne moći i stvarne beznačajnosti. To je bio jasan pokazatelj da vlast više ne pokušava da proizvodi saglasnost, već da održava kontrolu. Kada institucije izgube autoritet, vlast mora da pronađe drugi način da se održi. U Srbiji je taj način sve češće postajala sila.

foto: marija janković

JEDINI MINISTAR U VLADI

U godini političke nestabilnosti, ekonomija je postala ključni instrument kontrole. U tom prostoru, Siniša Mali se konačno profilisao kao najmoćniji čovek u vladi, prethodnoj i aktuelnoj. Dok su se premijeri menjali, njegov uticaj je rastao. Kontrola budžeta, investicija i velikih projekata pretvorila je Ministarstvo finansija u centralni politički resor.

Afere “Generalštab” i “Nadstrešnica” nisu bile izolovani slučajevi. One su razotkrile obrazac u kojem se javni resursi koriste uz minimalnu transparentnost i maksimalnu političku zaštitu. Kritike stručne javnosti i građana nailazile su na zid ćutanja ili agresivne odbrane. Vlast je insistirala na narativu razvoja, dok je izostajao odgovor na pitanja odgovornosti.

U vladi Đure Macuta, Mali je ostao konstanta. To je bila jasna poruka da formalne promene ne znače promenu centra moći. Ekonomija je korišćena kao sredstvo stabilizacije režima, ne kao javna politika. Investicije su postale politički alat, a budžet mehanizam lojalnosti.

No, nije Mali takva figura dramatis u Macutovoj vladi zato što je ministar finansija. On je ministar finansija zato što je čovek od poverenja predsednika Vučića. Zbog toga se slobodno može reći da marionetska vlada Đure Macuta ima samo jedno ministarstvo – ono koje vodi Mali, kako god se zvalo.

POLICIJA, PRODUŽENA RUKA REŽIMA

Od početka godine studentski protesti predstavljali su jedan od najsnažnijih oblika društvenog nezadovoljstva u Srbiji. Prvi veliki skup održan je 1. februara u Novom Sadu, kada su studenti, nakon višenedeljnog okupljanja i marša iz Beograda i drugih gradova, blokirali tri ključna mosta u gradu – Varadinski, Žeželjev i Most slobode – simbolično obeležavajući tri meseca od katastrofe na železničkoj stanici u kojoj je život izgubilo 15 ljudi (kasnije će taj broj porasti na 16), a čiji su uzroci ostali politički sporna pitanja.

Protest je bio masovan, jer su studenti prešli desetine kilometara peške ili biciklima, uz podršku lokalnih zajednica i građana koji su ih dočekivali s hranom i osmehom na putu ka centru događanja. Blokada mostova trajala je satima, a studenti su insistirali na “tri mosta za tri meseca” kao metafori za kontinuitet borbe protiv neodgovornosti i korupcije.

Narednog 15. februara u Kragujevcu protest je dobio novu dimenziju i naslov “Sretnimo se na Sretenje”. Skup je trajao čitavih 15 sati, simbolično u znak sećanja na 15 žrtava nadstrešnice u Novom Sadu. Studenti su pešice došli iz Novog Sada, Beograda, Niša i drugih gradova da bi se pridružili okupljanju koje je nastalo kao odgovor na sporost i manjak transparentnosti u istrazi tragedije.

Vrhunac serije protesta desio se 15. marta u Beogradu, kada su studenti i građani organizovali veliki skup pod sloganom “15 za 15” – simbolično povezujući broj 15 sa žrtvama nesreće i sa zahtevima za pravdu i odgovornost. Okupljanje je bilo masovno, sa stotinama hiljadama ljudi u centru Beograda, pretežno ispred Skupštine i na trgu Slavija.

Policija je tokom 2025. godine postala vidljiviji politički akter nego ikada ranije, i to ne kroz izjave ili institucionalne reforme, već kroz način na koji je primenjivala silu. Letnji i jesenji meseci ogolili su do kraja proces koji je tinjao godinama – pretvaranje policije iz servisa javne bezbednosti u instrument očuvanja političke kontrole.

Jul u Beogradu predstavljao je prelomni trenutak. Tokom višednevnih protesta zabeleženi su brojni slučajevi prekomerne upotrebe sile. Snimci policajaca koji pendrecima razbijaju studentske blokade, obaraju demonstrante na asfalt i privode ljude bez jasnog povoda kružili su društvenim mrežama i medijima. Zvanična reakcija bila je predvidiva. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je policija postupala profesionalno i u skladu sa zakonom, dok su svedočanstva povređenih i advokata ostala bez institucionalnog odgovora.

Sličan obrazac ponovio se u septembru u Novom Sadu. Protesti koji su ponovo okupili veliki broj studenata i građana naišli su na još tvrđi odgovor policije. Ovog puta nasilje nije bilo samo reakcija na navodne incidente, već unapred pripremljena taktika. Kordoni, potiskivanje, masovna privođenja i zastrašivanje postali su deo standardnog repertoara. Time je jasno stavljeno do znanja da država više ne pravi razliku između protesta i pretnje poretku.

U tom kontekstu, značajna je i uloga Marka Krička, policijskog funkcionera čije se ime sve češće pominjalo u vezi sa postupanjima tokom protesta. Kričak je nedavno postao šef Uprave kriminalističke policije, što je u stručnim krugovima protumačeno kao nagrada za lojalnost, a ne kao rezultat profesionalnih kriterijuma. Njegovo unapređenje došlo je u trenutku kada su pritužbe na policijsku brutalnost bile najglasnije, što je dodatno pojačalo utisak da se represivno ponašanje ne sankcioniše, već podstiče. Na čelo Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) postavljen je Igor Žmirić. Poznat je kao Vučićev lojalista koji se letos iživljavao na studentima i pomoćnik Marka Krička.

Zakon se formalno nije promenio, ali se promenila njegova svrha. Policija je prestala da bude neutralni arbitar javnog reda i postala prva linija odbrane političke moći koja više ne može da računa na saglasnost. Zato, brutalnost nije incident, ona je strategija borbe vlasti protiv sopstvenih građana.

VUČIĆEVA GOLA SILA

Retorika Aleksandra Vučića tokom 2025. godine pratila je jasan obrazac: kako je realna politička kontrola slabljena, tako je jezik postajao tvrđi, ličniji i otvorenije preteći. Predsednik se sve ređe obraćao kao arbitar sistema, a sve češće kao njegov neposredni izvršilac.

U vezi sa studentskim protestima, Vučić je uporno insistirao na narativu spoljne zavere i manipulacije. Studente je nazivao “izmanipulisanima”, proteste “politički instruisanim”, a zahteve “besmislenim”. U jednom od obraćanja poručio je da “neće dozvoliti da ulica vodi državu”, čime je svaku formu građanskog pritiska izjednačio sa pokušajem rušenja poretka. Time je miran protest diskurzivno pretvoren u bezbednosni problem.

Kada je reč o policijskim intervencijama, predsednik je dosledno branio postupanje snaga bezbednosti ponavljajući da su “postupali krajnje uzdržano” i da “nigde u Evropi ne bi tolerisali takvo ponašanje demonstranata”. Upotreba sile relativizovana je poređenjima i insinuacijama, dok su snimci i svedočenja građana sistematski proglašavani lažima ili manipulacijama.

Posebno zabrinjavajući ton Vučić je zauzeo u odnosu prema pravosuđu. Tokom godine, u više navrata javno je napadao tužioce optužujući ih za “nerad”, “političku pristrasnost” i “zaštitu kriminalaca”. Najdalje je otišao kada je, govoreći o mogućim istragama, pomenuo institut pomilovanja, uz poruku da “neće dozvoliti da se država urušava zbog nečijih političkih ambicija”. Ta izjava nije bila samo politički pritisak, već otvorena poruka o hijerarhiji moći u kojoj pravosuđe zauzima podređeno mesto.

Vučićevi napadi na tužilaštvo kulminirali su tvrdnjama da “neki tužioci rade protiv države”, čime je institucionalna kritika pretvorena u pitanje lojalnosti. U takvom okviru, zakon prestaje da bude neutralan mehanizam, a postaje alat u političkom sukobu.

Zajednički imenitelj svih ovih izjava jeste personalizacija moći. Predsednik govori u prvom licu jednine, preuzima ulogu zaštitnika reda, tumača zakona i korektora institucija. Time se jasno šalje poruka da sistem funkcioniše dokle god je on njegov garant. Sve izvan toga predstavlja pretnju.

U 2025. godini Vučićeve reči više nisu služile da umire javnost. One su služile da je disciplinuju. Kada predsednik javno preti institucijama, to nije slabost sistema, već poruka o tome gde se nalazi stvarni centar odlučivanja. Pravna država tada prestaje da bude okvir, a postaje prepreka koju vlast zaobilazi ili pritiska.

Lokalni izbori u Kosjeriću, Zaječaru, Mionici i Negotinu pokazali su dodatnu dimenziju problema. Formalne pobede SNS-a bile su tesne, kampanje agresivne, a slavlje izostalo. To su bile pobede koje se brane, ne one koje potvrđuju legitimitet.

U Mionici, jednom od tri grada u kojima su se održali izbori 30. novembra, izborni dan bio je obeležen incidentima koji prevazilaze uobičajene tenzije. Posmatračima iz Novog Sada, koji su došli da prate izborni proces, isečene su gume na vozilima tokom noći, čime je direktno ugrožen njihov rad i sloboda kretanja na dan glasanja. Takvi postupci, iako još uvek predmet nezvaničnih izveštaja, ukazuju na atmosferu u kojoj se izborni nadzor pokušava narušiti pre nego što glasanje počne. Pristalice i protivnici režima u Mionici često su imali suprotstavljene narative o prirodi tih incidenata. Dok je vlast tvrdila da su to izolovani pojedinačni slučajevi koje su organi reda brzo rešili, građani i opozicioni posmatrači su ocenili da su takvi događaji deo šire strategije stvaranja atmosfere straha i dezorijentacije među biračima. Prisustvo policije u punoj opremi dodatno je podsticalo osećaj da izbori nisu bili slobodni ni bezbedni.

U Zaječaru, lokalni izbori održani 8. juna 2025. postali su jedan od najspornijih slučajeva te godine. Prema zvaničnim rezultatima, lista Srpske napredne stranke osvojila je 47,12 odsto glasova i formirala novu skupštinu grada, ali opozicija je odmah izbacila niz tvrdnji o neregularnostima ukazujući na pritiske na posmatrače, nepravilnosti u biračkim spiskovima i slučajeve narušavanja tajnosti glasanja. Odlukom koja je doneta 8. oktobra, Viši sud u Zaječaru po drugi put je doneo odluku da Skupština Zaječara nije konstituisana u skladu sa zakonom. Ministarka državne uprave i lokalne samouprave Snežana Paunović ignorisala je sudsku odluku i najavila da će ministarstvo koje vodi naložiti da se skupštinske sednice nastave.

Tako je i bilo. Mimo zakona i odluke suda, održana je druga konstitutivna sednica. Obeležili su je incidenti u skupštinskoj sali, kada je privatno obezbeđenje doslovno tuklo odbornike opozicije.

Srbija 2025. pokazuje obrazac vlasti koja više ne vlada kroz saglasnost, već kroz izdržljivost. Pad Vučevićeve vlade, marionetska uloga Đure Macuta, koncentracija moći oko Siniše Malog, represija nad studentima i pritisci na pravosuđe čine koherentnu sliku sistema koji gubi kontrolu nad društvom.

BEZ PRIJATELJA

Odnosi Srbije i Evropske unije tokom 2025. godine formalno su ostali u okviru poznatog jezika “evropskog puta”, ali su suštinski ušli u fazu otvorenog nepoverenja. Prelomni trenutak dogodio se u novembru kada su se na jednom od velikih protesta u Novom Sadu pojavili i predstavnici Evropskog parlamenta. Predsednik Srbije javno je izvređao evropske parlamentarce optužujući ih za mešanje u unutrašnje stvari i za “podršku destabilizaciji države” i nazvavši ih “najgorim ološem” Taj istup nije bio incident već poruka: evropska kritika više se ne doživljava kao relevantan korektiv.

Ubrzo zatim usledila je i Rezolucija Evropskog parlamenta o Srbiji, u kojoj su oštro kritikovani policijska represija, pritisci na pravosuđe, izborni uslovi i odnos vlasti prema građanskim protestima. Rezolucija je konstatovala ozbiljno nazadovanje u oblasti vladavine prava i pozvala Evropsku komisiju da preispita dalju dinamiku pristupnih pregovora. Iako formalno neobavezujuća, rezolucija je imala snažan politički efekat: ona je jasno pokazala da je strpljenje evropskih institucija pri kraju.

No, to nije bio kraj spoljnopolitičkih muka režima. U oktobru su došle na red američke sankcije NIS-u. Nekoliko puta su odlagane, što je Vučić objašnjavao svojom političkom veštinom. Međutim, ispostavilo se da je odlaganje bilo posledica rada advokata hrvatskog Janafa, koji ima manji udeo u vlasništvu NIS-a.

Predsednik, poznat po samohvali da ima velike prijatelje svuda u svetu, ostao je i bez svog prijatelja turskog predsednika Erdogana. Turska je, naime, prodala Kosovu dronove koje proizvodi i time konačno pokazala Vučiću ono što se odavno zna: Turska već godinama vojno pomaže Kosovu i između Vučića i Albina Kurtija, radije bira ovog drugog.

KONAČNO OGOLJAVANJE

Prelazak vlasti u otvorenu represiju tokom 2025. godine nije se dogodio naglo. On je bio postepen, gotovo administrativan, ali zato nepovratan. Kada su iscrpljeni svi mehanizmi simulacije dijaloga, participacije i privida stabilnosti, ostala je gola sila kao poslednje uporište kontrole.

Represija se više nije skrivala iza fraza o redu i zakonu. Ona je postala svakodnevna praksa. Policijska brutalnost, masovna privođenja studenata, upotreba zvučnog topa, javni pritisci na tužilaštva i sudove činili su jednu istu logiku upravljanja krizom. Umesto političkog odgovora, ponuđena je bezbednosna paradigma. Umesto razgovora – kordoni, a umesto institucija – lična volja. Ono što ovu fazu vlasti razlikuje od prethodnih jeste odsustvo potrebe za opravdanjem. Vučić više ne traži saglasnost, niti pokušava da ubedi. On zahteva poslušnost, a represija nije posledica snage, već njen nadomestak. Kako je realna moć slabila, kako su rezultati izbora postajali sve tesniji, a protesti sve masovniji, tako je upotreba sile postajala vidljivija i brutalnija. Paradoksalno, represija je dodatno ogolila slabosti sistema. Svaki pendrek, svako privođenje i svaka pretnja pravosuđu pokazivali su da vlast više ne kontroliše društvo, već pokušava da ga obuzda. Studenti i građani nisu odgovorili eskalacijom nasilja, već upornošću.

Srbija je 2025. ušla u fazu u kojoj se više ne postavlja pitanje da li vlast ima autoritarne tendencije. Pitanje je koliko dugo sistem može da opstane oslanjajući se isključivo na represiju. Istorija pokazuje da takvi sistemi ne padaju zato što su napadnuti, već zato što ostanu bez legitimiteta, a to je proces koji se ne može zaustaviti silom.

foto: lazar novaković / fonet

GRAĐANI, ZAGRLJENI I UPLAKANI

Ako je vlast godinama računala na zamor, na rasipanje energije i na strah, 2025. je pokazala da se pred njom pojavila drugačija vrsta otpora. Građani su naučili da protest nije događaj, već proces. Da se ne završava govorom, niti zavisi od jednog zahteva. Protesti su postali prostor političkog sazrevanja, a ne ventil za frustraciju.

Najvidljiviji simbol te promene bilo je jedinstvo koje se formiralo između studenata iz različitih delova Srbije, uključujući studente iz Novog Pazara. U zemlji u kojoj je vlast godinama gradila politiku na podelama, strahu i kontrolisanom nepoverenju, prizori zajedničkih kolona, transparenata i slogana delovali su gotovo subverzivno. Studenti iz Novog Pazara nisu bili gosti, niti egzotični dodatak protestima. Bili su deo istog fronta, ravnopravni i vidljivi, bez potrebe za objašnjavanjem sopstvenog prisustva.

foto: lazar novaković / fonet

To jedinstvo nije bilo deklarativno. Ono se videlo u načinu na koji su ljudi štitili jedni druge, u kolektivnim odlukama da se ne odgovara na provokacije, u insistiranju na miru čak i onda kada je država pokazivala nervozu. Upravo tu je režim pokazao nemoć. Jer protiv građana koji ne pristaju na uloge koje im je namenila, vlast nema spreman odgovor. Reakcija režima bila je očekivana, ali sve manje efikasna. Protesti su nazivani politički instruisanim, studenti manipulisanima, a građani naivnima. Međutim, ironija je u tome što je vlast, ponavljajući te fraze, zapravo priznala poraz. Jer nema te propagande koja može da objasni zašto se isti ljudi, mesecima, iznova vraćaju na ulice. Nema tog spoljnog faktora koji može da proizvede upornost.

Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše.

I zato je odgovor bila sila. Policija, pretnje, relativizacija nasilja. Ali represija nije vratila autoritet. Samo je dodatno razotkrila slabost sistema koji više ne ume da upravlja saglasnošću. U 2025. godini, protesti nisu pokazali samo koliko je društvo nezadovoljno. Pokazali su da se ono promenilo, a pred promenjenim građanima ovaj režim deluje zatečeno.

Građani i studenti su tokom ove godine naučili nešto ključno: da represija funkcioniše samo dok je pojedinac usamljen. Onog trenutka kada strah postane kolektivan, on prestaje da parališe i počinje da povezuje. Upravo zato su protesti opstali. Ne zato što su bili savršeno organizovani, već zato što su bili istrajni. Ne zato što su obećavali brze pobede, već zato što su odbijali da nestanu.

Otpor represiji ne mora da bude herojski da bi bio efikasan. Dovoljno je da bude dosledan. Svaki miran protest, svako odbijanje provokacije, svako insistiranje na solidarnosti umanjuje prostor u kojem sila može da deluje. Režim koji računa na zamor i rasipanje suočio se sa društvom koje je naučilo da traje. Borba protiv represije neće biti kratka, niti laka. Ali 2025. je pokazala da ona više nije usamljena, a to je tačka bez povratka. Jer vlast može da kontroliše institucije, medije i policiju, ali ne može da vrati vreme u kome su građani verovali da nemaju izbora.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.