U prva tri dana Svetskog fudbalskog prvenstva u Kataru videli smo dinamične i neizvesne utakmice, dosta golova, i prvu senzaciju – pobedu Saudijske Arabije nad favorizovanom Argentinom (2:1), kao i dobru igru Tunisa u duelu sa Danskom.
Spektakularno je bilo otvaranje u nedelju, a kako drugačije kada Mundijal organizuju bogati naftaši sa Bliskog istoka, koji su potrošili ubedljivo najviše novca na organizaciju u istoriji svetskih prvenstava, čak 200 milijardi dolara; mnogo, mnogo više od domaćina do sada najskupljih Mundijala – u Brazilu 2014. i Rusiji 2018. godine, gde su izdvojili po 15 milijardi dolara.
Takmičenje svestrano bojkotuju navijači brojnih nemačkih klubova, a protesti se i dalje čuju sa svih strana, naročito otkako je prošle nedelje Đani Infantino, predsednik Međunarodne federacije fudbalskih asocijacija (FIFA), pružio bezrezervnu podršku katarskoj državi i minimizirao razloge za proteste protiv domaćina. Logično su izronile paralele sa Mundijalom u Argentini 1978. godine kada je FIFA nepokolebljivo odolevala apelima i zahtevima da oduzme organizaciju vojnoj hunti koja je nemilosrdno upravljala državom i činila brojne zločine (vidi antrfile “Mundijal pod senkom terora”).
Sjaj novih stadiona, saobraćajnica i hotela u Kataru, a naročito svetske fudbalske zvezde okupljene na jednom mestu ipak zasenjuju proteste i kritike – ogromna većina fudbalskih navijača i zanesenjaka, a uz njih još mnogi koje će privući euforija, biće u naredne četiri nedelje zaokupljeni utakmicama i rezultatima.
DOBAR FUDBAL
Prva utakmica pokazala je da je Katar najslabiji od svih dosadašnjih domaćina i da po fudbalskim vrednostima tek nije zaslužio domaćinstvo, a pobeda Ekvadora (2:0) biće vrednovana nakon duela ove reprezentacije sa Senegalom i Holandijom. Holanđani su nadigrali Senegalce (2:0), doduše, tek u finišu su krunisali dominaciju, i otvoren je im je put ka prvom mestu, a s druge strane, pokazalo se već na prvoj utakmici koliko su aktuelni prvaci Afrike oslabljeni odsustvom glavne zvezde Sadia Manea i osuđeni na defanzivnu taktiku. Ipak, Senegal je i dalje glavni favorit za drugo mesto u A grupi.
Englezi su, kao i pre četiri godine, počeli sigurno i ubojito “počistivši” Iran sa 6:2, ali s obzirom na reputaciju rivala i motivaciju njegovih igrača, što se dalo videti već kod intoniranja iranske himne, tek će se u duelima sa Velsom i Sjedinjenim Američkim Državama videti u kakvoj je formi ekipa selektora Gareta Sautgejta, koja spada u uži krug favorita za prvo mesto. Velšani i Amerikanci su pravedno uzeli po bod (1:1) u zanimljivoj utakmici punoj tempa, i između njih treba tražiti drugoplasiranog u grupi B.
I poslednja utakmica koju smo gledali pre zaključenja teksta u utorak predveče, između Danske i Tunisa, iako bez golova, bila je zanimljiva, uz visok ritam i sa dosta prilika za pogodak sa obe strane. U toj grupi D glavni favorit Francuska imaće težak zadatak, naročito nakon što se podužem spisku povređenih igrača pridružio i golgeter Karim Benzema, zvanično najbolji svetski igrač ove godine, a kada ovaj tekst bude u štampi, već će se znati kako su branioci svetske titule odigrali na premijeri protiv Australije.
Ono što je obeležilo prve dane 22. Mundijala i bilo u vrhu vesti svetskih medija je poraz Argentine od Saudijske Arabije (2:1), odnosno još jedan reprezentativni slom najboljeg fudbalera današnjice Lionela Mesija. Ali, imaju Argentinci šansu za popravni i neophodne su im pobede u duelima sa Meksikom i Poljskom ako žele, kao što se očekivalo, da sa prvog mesta u grupi C pređu u drugu fazu.
Mora se reći i da je jesenji termin održavanja Mundijala zasada doneo bolje i sadržajnije utakmice, što i ne čudi, jer su igrači usred ligaških takmičanja, u naponu forme i snage.
SRBIJA TRAGOM SAUDIJACA
Senzacija koju su priredili Saudijci, kao i remi Tunisa sa Danskom, najavljuju da je podosta selekcija koje mogu iznenaditi favorizovane. I reprezentacija Srbije spada među ekipe koje mogu da pariraju, pa čak i iznenade najjače; kako se utakmica sa Brazilom bliži tako rastu očekivanja i sve je više i ozbiljnih analitičara i stručnjaka koji očekuju dobar rezultat u duelu sa petostrukim prvacima sveta i glavnim favoritima za titulu u Kataru.
Euforija je sasvim razumljiva, hvatala je fudbalske poklonike i kad smo bili slabašni, a sada je potkrepljena dobrim igrama i rezultatima i očigledno sjajnom atmosferom koja vlada u reprezentaciji Srbije. Opet, nije na odmet podsetiti da će na premijeri sa druge strane biti igrači visoke klase i ekipa koja poslednjih godina niže pobede i nakon osvajanja Kupa Amerike želi i svetsku titulu, šestu po redu i prvu nakon dve decenije.
Poslednju proveru Srbija je imala u petak i lako savladala Bahrein 5:1, a videlo se da su se igrači čuvali i utakmica je više poslužila njihovoj aklimatizaciji na pustinjsku klimu i održanju pobedničkog duha, nego što je selektor Dragan Stojković isprobavao formacije za Brazilce i druge rivale.
A i predsednik Srbije, svemoćni Aleksandar Vučić, izneo je svoje želje i prognoze u poslednjem od brojnih sudbonosnih obraćanja naciji tokom još jedne vanredne situacije: raduje ga što se u fudbalskom smislu naciji vratio ponos, veruje u Piksija i ekipu, i voleo bi da se u četvrtfinalu Srbija sastane sa Hrvatskom. Za njih kaže da su sjajna ekipa, sve majstor do majstora, ali misli da smo u ovom trenutku za nijansu jači.
Vučić je osvrtom na neuspešne izbore u Fudbalskom savezu Srbije pokopao priču o utakmicama na Mundijalu. “Da nije bilo razumnog ponašanja Nenada Bjekovića, što će mi sad zameriti svi Zvezdini navijači, da čovek nije pokazao da je gospodin i da je razumeo u kakvoj se situaciji nalazi država, iako ga nisam pozvao telefonom, imali bismo haos u zemlji”, pojasnio je Vučić na Televiziji Prva, ali istovremeno zamrsio priču o situaciji u domaćem fudbalu jer nikom nije jasno, bez obzira na pohapšene kriminalne grupe a i one na slobodi, ko bi, kako i zašto pravio haos u zemlji zbog izbora čelnih ljudi FSS-a?!
Naredne nedelje moći ćemo da analiziramo dve odigrane utakmice Piksijeve ekipe, više ćemo znati koliko je ovih dana preovlađujući optimizam bio utemeljen i da li ćemo u poslednji susret u grupi G sa Švajcarcima ući sa već obezbeđenim prolazom u nokaut-fazu, ili dobrim i manje dobrim šansama za drugi krug, ili možda već otpisani.
Ako je suditi po izveštajima i izjavama igrača i selektora Stojkovića, u reprezentaciji vlada dobar duh i zdravi optimizam, golgeter Aleksandar Mitrović se oporavio i ekipa je kompletna, i veće su šanse da ćemo sledeće nedelje pisati o Srbiji koja je još uvek u igri za prva dva mesta u grupi.
Kultura sećanja: Argentina 1978.
Sa početkom Mundijala u Kataru, u drugi plan su otišli ionako manjinski pozivi na bojkot i proteste zbog odluke FIFA da domaćinstvo dodeli nedemokratskoj državi – “Cirkus maksimus” je krenuo, bubanj sa milijardama dolara se zavrteo, poklonici igre su omađijani, a pobedničkom euforijom poneseni predsednik FIFE, Švajcarac Đani Infantino, poručio je pre neki dan da su “predavanja o moralu koja dolaze sa Zapada licemerna” i srčano branio katarsku vlast od brojnih kritika zbog gaženja ljudskih prava.
Ništa novo kada je FIFA u pitanju: pre 44 godine, tadašnji predsednik FIFE Žoao Avelanž (1916–2016) oduševljeno je poručio da “svet konačno može da vidi pravo lice Argentine” nakon što mu je orden lično prikačio general Horhe Rafael Videla (1925–2013), predvodnik vojne hunte koja je ubijala i mučila političke protivnike i kritičare, ali i brojne građane na bilo koji način sumnjive zločinačkom državnom aparatu. Videla je zvanično otvorio 11. Svetsko prvenstvo, koje je u 25 junskih dana te 1978. godine poslužilo vojnoj hunti da sakrije pravo lice Argentine – mračno i krvavo.
FIFA je domaćinstvo Argentini dodelila u leto 1966. godine iako je malo pre toga izvršen još jedan vojni udar u nizu, a nije se pokolebala ni kada su u martu 1976. generali ponovo uzeli vlast, a ni tokom naredne dve godine pred Mundijal, obeležene brutalnim progonom i svirepim ubistvima bez suda i suđenja na hiljade ljudi u “Prljavom ratu”, kako je kasnije nazvan državni terorizam od 1976. do 1983. godine.
Pokret za bojkot prvenstva u Argentini nastao je 1977. u Francuskoj i proširio se po Evropi i Americi, organizovane su akcije, štampane novine i plakati, mnogi mediji su izveštavali i istraživali, ali nijedna od 15 reprezentacija nije bojkotovala Mundijal.
Videla i generali uložili su ogroman novac u organizaciju prvenstva (umesto planiranih 100 miliona dolara, potrošeno je 700 miliona), što je podrazumevalo i propagandu, tako da je angažovana velika njujorška agencija za odnose sa javnošću čiji je zadatak bio da utiša, a i obesmisli pozive na bojkot prvenstva.
Bilo je glasova iz fudbalskog sveta protiv argentinskog režima, ali je netačna informacija koja se prenosi po internetu godinama unazad, da su Holanđanin Johan Krojf i Nemac Paul Brajtner bojkotovali Mundijal u Argentini, iako su bili poznati po otvorenim stavovima i britkom jeziku, a i kritikovali su odluku FIFE. Naime, obojica su mnogo ranije rešili da ne nastupaju za svoje reprezentacije.
Vojni režim je pojačao represiju u mesecima pred početak prvenstva kako bi očistio ulice od “terorista” i “subverzivnih elemenata”, na hiljade ljudi je zatočeno po kasarnama, policijskim podrumima i drugim improvizovenim zatvorima, a mnogi od njih završili su na dnu Atlantskog okeana, bačeni živi iz aviona, što je bio specijalitet Videlinih krvnika. Zločini nisu stali ni tokom prvenstva, kasnije se i zvanično potvrdilo da su ljudi tih dana nestajali i većina više nikada nije viđena.
Fudbalska euforija jednostavno je iz javnosti, ali i glava većine Argentinaca i većine fudbalskih zaljubljenika širom sveta, izbrisala priče o kriminalnoj vlasti i zločinima, a jedina manifestacija koja je govorila o mučnoj i krvavoj svakodnevici zemlje domaćina bilo je okupljanje majki nestalih Argentinaca na Trgu Mejo (Plaza de Majo) u centru prestonice. Sa belim maramama i fotografijama svoje dece one su prkosile režimu i tražile istinu i pravdu, ali malo je glasova o njihovoj borbi stizalo u glavne svetske medije, koji su bili preokupirani mundijalskim utakmicama. Malu pažnju medija privukla je poseta i podrška holandskog golmana Jana Jongbluda majkama sa Trga Mejo, a mnogo veću izjave nemačkog kapitena Bertija Fogsta i drugih fudbalskih zvezda kako ne primećuju ništa neobično i kako u Argentini vlada red.
A FIFA ne samo da je žmurila na nedela represivnog vojnog režima, već je pogurala domaćina do prve svetske titule, tako da 11. Mundijal izaziva i brojne sportske kontroverze. Argentinski sastav je bio jak, ali ništa bolji od brazilskog, koji su pretekli u polufinalnoj grupi zahvaljujući boljoj gol razlici nakon mutne pobede nad Peruom 6:0, i naročito ne od holandskog, koji je pao u finalu nakon produžetaka.
Pobednički pehar kapitenu Danijelu Pasareli uručio je general Videla, milioni Argentinaca su slavili dan i noć osvajanje Mundijala, svet je prepričavao golove i preokrete iz finalne i drugih mundijalskih utakmica, a FIFA je sabirala dobit od televizijskih i drugih prava. Režim je takođe slavio, bez obzira što je napravio ogroman dug u javnom budžetu i nastavio još nekoliko godina da tlači i ubija.
Videla i drugi krvnici su izbegli zasluženu kaznu, doduše, bili su osuđivani, ali su poslednje godine života provodili u blagom kućnom pritvoru; Avelanž je još dugo vodio FIFU, napravio od nje još veću mašinu za pravljenje para i proširio fudbal do svakog kutka planete; majke sa Trga Mejo postale su bake koje traže više od 500 beba rođenih u logorima vojne hunte, a nakon demokratizacije zemlje i pokretanja sudskih procesa i otvaranja arhiva, utvrđeno je da je tokom sedmogodišnjeg “Prljavog rata” oteto i mučeno više od 30.000 ljudi, a polovina je ubijena.
Saznalo se naknadno mnogo o tom mračnom periodu argentinske istorije, ali se opet “Prljavi Mundijal” više pamti po maskoti Gaučitu, po novoj lopti, nazvanoj “tango”, sa novim šarama koje su zamenile popularnu “bubamaru”, golovima i driblinzima Marija Kempesa, stativi koju je pogodio u 90. minutu finala Holanđanin Rob Rensenbrink i zamalo pomutio planove argentinske vojne hunte i FIFE, nestvarnom golu Brazilca Nelinja u utakmici za treće mesto sa Italijom, majstorijama Peruanca Teofila Kubiljasa i Austrijanca Hansa Krankla, euforičnoj atmosferi i mnoštvu belih traka i konfeta na stadionima…
Tako je bilo i pre četiri godine kada je FIFA bila pod kritikama zbog dodele domaćinstva Rusiji, koja je već bila anektirala deo teritorije Ukrajine i podsticala ratne sukobe na istoku te zemlje: nijedna od reprezentacija nije zbog toga bojkotovala taj šampionat, a sve su se okupile i u Kataru, bez obzira na kritike.
Fudbalski spektakl utišaće i ovoga puta sva neugodna pitanja, a pošto se okonča, prođu radosti i tuge navijača i namire se organizatori i učesnici, pričaće se glasnije kako Katar nije zasluživao da bude domaćin; ali, opet će mnogo više ljudi, posebno fudbalskih zanesenjaka, pamtiti Mundijal po rezultatima, golovima, promašajima, akcijama, pa i tehnološkim i drugim čudima.
