Faktori na sceni

Poštom vam stiže poziv da se određenog dana u određeno vreme javite na pregled onkološkoj ambulanti. To nije „smrtna presuda“ kakve se svako normalan boji, nego poziv na preventivni pregled. Opisane pozive u razvijenom svetu dobijaju žene i muškarci koji po zdravstvenim statistikama – zbog uzrasta, posla kojim se bave ili okruženja u kom žive i rade – pripadaju rizičnim grupama. „Broj novoobolelih kod nas iznosi oko 30.000 godišnje, uz očekivani porast od dva do pet odsto“, kaže doc. dr Nenad Borojević, direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije. „To je u skladu sa stanjem u zemljama sličnog socijalno-ekonomskog profila i ne odudara od kretanja u okolnim zemljama.“

Na Institutu za onkologiju i radiologiju godišnje se leči oko 10.000 pacijenata, od kojih 4500 pripada kategoriji novootkrivenih, što je, otprilike, jedna četvrtina svih novootkrivenih oboljenja. Dnevno kroz ordinacije Instituta prođe oko hiljadu, a godišnje oko 250.000 ljudi. Ukupno oko pet miliona duša gravitira ka Institutu: Beograd i šira okolina po logici stvari, zatim cela Srbija, deo pacijenata iz Crne Gore i, teorijski, svi građani Republike Srpske, budući da u njoj nema aparata za radioterapiju. „Institut je jedna od postojećih ustanova za lečenje raka“, kaže Nenad Borojević, dodajući i „ali“: „Postojeći organizacioni sistem i stanje resursa dovelo je do toga da je Institut mesto i primarne i sekundarne i tercijarne zdravstvene zaštite, od prevencije do naučnog rada i obrazovanja.“

OD POČETKA PREMA…: Odeljenje za rak osnovano je 1923. godine u okviru tadašnje Opšte državne bolnice a Radiološki zavod, preteča današnjeg Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, 1932. Pet godina kasnije u svetu je zvanično koncipiran savremeni pristup lečenju raka i način školovanja kadrova za istraživačku delatnost. Već 1939. u Beogradu počinje gradnja namenske zgrade, tada jedne od prvih u Evropi te vrste, u koju će se useliti „Zavod kneza Pavla za izučavanje i lečenje raka“.

Danas, posle gotovo sedamdeset godina, zaposleni u Institutu koriste isti, sad već prilično skučen prostor. U protekle tri godine ozbiljno je renoviran, tako da se možete iznenaditi pri ulasku u toalet za pacijente – jer se sličan ovde vidi samo u hotelima ekstra klase.

U prošloj godini na Institutu je obavljeno 4363 hirurške intervencije, 72.187 ambulantnih pregleda, postavljeno je 33.797 dijagnoza i urađeno oko 140.000 laboratorijskih analiza. Hospitalizovano je 9764 pacijenta i ostvareno ukupno 124.554 bolesnička dana.

Maligna oboljenja su, u stvari, velika grupa oboljenja a ne jedna bolest, objašnjava Nenad Borojević. „Osnovni uzrok nastanka nejasan je i danas, otuda lečenje ne cilja na uzrok. Postoji genetska predispozicija za pojavu bolesti koju mogu ubrzati unutrašnji i spoljni faktori rizika.“ Na unutrašnje – ishrana, način života i dr. – može se delimično uticati. „Međutim“, dodaje Borojević, „na spoljašnje faktore rizika može se delovati samo sistemski, počev od odnosa društva prema pušenju do kontrole zagađenosti okruženja… Njihovo dejstvo može se smanjivati samo sistematski, zakonom i primenom zakona. Za rano otkrivanje bolesti takođe je potreban sistem kakav u nekim zemljama već postoji i funkcioniše, npr. ‘skrining’ u kom se preventiva ne vodi samo povremenim propagandnim akcijama i upozorenjima, nego zdravstvena služba poziva ljude rizičnih grupa ili rizičnog uzrasta da se jave lekaru na pregled ili kontrolu. Rano otkrivanje je naš osnovni zadatak, s obzirom na to da su nam uzroci nastanka bolesti nepoznati. Bolest je u kasnom stadijumu teško izlečiva a terapija skupa dok se rane faze mogu lečiti bez angažovanja velikih sredstava.“

DALEKO JE AMERIKA: Institut je početkom 2004. osnovao ambulantu za rano otkrivanje raka dojke. Cilj je da pacijenti, sa ili bez uputa, budu pregledani i da se, ako ima i najmanje sumnje, odmah obavi snimanje pa, ako se sumnje potvrde, konzilijum vrhunskih lekara specijalista istog dana donese odluku o neophodnosti operacije a pacijent, u roku od najviše nedelju dana, bude operisan. „Uveli smo informacioni sistem na osnovu podataka tih ambulantnih pregleda, s idejom da ga dalje razvijamo“, kaže Borojević. „Međutim, sad zbog toga imamo problem, veliki broj pacijenata koji zbog ograničenog prostora ne može biti primljen na pregled istog dana kada se javi. Zbog toga ovih dana ambulanta za rano otkrivanje raka dojke počinje da radi u dve smene.“ Naš sagovornik ocenjuje da je pojava Instituta u javnosti i skretanje pažnje na ozbiljnost problema i važnost ranog otkrivanja bolesti očigledno uticala na građane.

Od pre godinu dana Institut, uz pomenuto renoviranje, uz pomoć ministarstava zdravlja i nauke i tehnologije, Skupštine Beograda i donatora, intenzivno kompletira neophodnu opremu. Prethodno je u jednom trenutku 700 pacijenata čekalo na zračenje – jer je jedini aparat u Srbiji bio pokvaren. Tek posle tako alarmantnog upozorenja država je obezbedila sredstva za kupovinu pet aparata koji su dodeljeni postojećim centrima za lečenje. Da bi sve bilo po ovdašnjim tradicijama, onaj u Nišu još uvek ne radi – jer nije napravljen „bunker“ za zaštitu od zračenja.

Uz pomoć donacija na Institutu je izgrađeno i opremljeno odeljenje pedijatrijske onkologije, jedino u Srbiji koje omogućava celovito – radioterapijsko, hirurško i hemioterapijsko – tretiranje malignih tumora kod dece. Donator je bila Vlada Italije, a celom projektu znatno je doprinela Lin Montgomeri, supruga bivšeg američkog ambasadora u Beogradu, angažovanjem na prikupljanju sredstava iz domaćih izvora. Ukupna vrednost tog projekta je iznosila oko 350.000 evra. Na hirurgiji su potpuno opremljene postojeće četiri a otvorena je i opremljena nova, peta hirurška sala. Vrednost posla iznosi oko 250.000 evra; hirurške sale dobile su imena po donatorima. Jedna se zove „Pink“.

ROKOVI I KOČNICE: U toku je donatorski projekat vredan između 160.000 i 300.000 evra, kojim će biti nabavljen aparat za stereotaksičnu biopsiju lezija u dojkama a, uz to, radi se na 18 projekata koje finansiraju velike farmaceutske kuće, Svetska zdravstvena organizacija i različite međunarodne stručne asocijacije.

„Na radioterapiju se kod nas čeka mesec dana, a u pojedinim evropskim zemljama višestruko duže, čak i do šest meseci“, kaže Nenad Borojević . „Najduže čekanje za radioterapiju za pojedine lokacije iznosi 30–35 dana, drastično manje nego bilo gde u svetu.“ U Srbiji postoje dva instituta (beogradski i Institut za onkologiju u Sremskoj Kamenici), Klinika za onkologiju u Nišu, Centar za onkologiju Kliničkog centra u Kragujevcu i Zavod za onkologiju u Kladovu. Uz to, i mreža od oko 25 onkoloških dispanzera. „To je loša i zakonom nedovoljno definisana piramida ustanova“, kaže Zoran Rakočević, direktor službe radiološke dijagnostike Instituta, „jer se praktično ne pravi razlika između instituta, klinika, centara i zavoda – a to direktno utiče na način finansiranja i, prema tome, rada u tim ustanovama. Samo naš institut radi u tri smene i ima 450 do 500 pacijenata dnevno – samo na radioterapiji.“

Donedavno korišćena, aparatura Instituta za onkologiju i radiologiju bila je stara između osam i 20 godina, a prosečno jednu trećinu radnog vremena van upotrebe zbog kvarova. Pojedine dijagnostičke aparate nije ni bilo moguće popraviti jer njihovi proizvođači više ne postoje, pa ni rezervni delovi za njih. Za samo nekoliko meseci tokom prošle godine Institut je, uz veliko angažovanje svih zaposlenih i podršku republičkih i gradskih vlasti, nabavio dva nova aparata za mamografiju (snimanje dojki) i dva nova ultrazvučna aparata, a na jednu godinu je dobio besplatnu prezentaciju najsavremenijih aparata za direktnu digitalizaciju za radiografiju i radioskopiju. Taj podatak je važan zato što će se u narednih nekoliko godina sa postojećih i dobrim delom zastarelih aparata preći na modernije i u eksploataciji neuporedivo jeftinije dijagnostičke aparate. Vrednost predstojeće zamene opreme u Srbiji procenjuje se i do 50 miliona evra. Nevolja je što se tržištu već nude aparati za indirektnu digitalizaciju, neka vrsta „apgrejda“, nadogradnje ili poboljšanja postojećih – po istoj ceni. Prostije rečeno, postoji mogućnost da se – zbog sistemski neuređenog ili bar nedovoljno uređenog problema opremanja zdravstvenih ustanova – u relativno kratkom vremenu jedna ista stvar plati dva puta.

Sagovornici „Vremena“ uvereni su da će u kratkom roku nabaviti aparat za kompjutersku tomografiju sa simulatorom (skener), magnetnu rezonancu i terapijski aparat za zračenje. Nevolja je u tome što pomenute aktivnosti podrazumevaju snalaženje u haosu postojećih propisa i u, svakako ne manjem haosu uvrežene prakse. Republika Srpska, na primer, dugove za lečenje svojih građana koji se mere milionskim iznosima evra, može da plati u opremi za koju posredstvom i odobrenjem međunarodne zajednice dobija na kredit. Sadašnji zakoni slabo regulišu takve aranžmane a, povrh svega, svi „faktori“ na sceni – ministarstva, fondovi, pravne i finansijske službe, različiti lobiji, predstavnici i zastupnici, itd. itsl. – ponašaju se kao da, zato što se ne zna ko je „glavni“, svako svakog „zaobilazi“.

„TENDERISANJE„: Na primer, zbog nejasnih propisa, komplikovane procedure donošenja odluka i inertnih pravnih službi, Institut nije mogao da naplati dug od 400.000 evra. „Do sada sam bar pet puta bio krivično prijavljen“, kaže uz kiseli osmeh direktor Instituta Nenad Borojević. „Zbog dogovora da se dug Republike Srpske isplati u opremi, zbog propale firme koja je nudila povraćaj trista dvadeset umesto četiristo hiljada evra, zbog toga što smo Institutu uštedeli 600.000 dinara, ali pritom načinili neku proceduralnu grešku u tenderu…“

Najbizarnijim primerom naš sagovornik smatra krivičnu prijavu zbog prodaje – radio-stanice. Kada ga je u proleće 2001. godine na predlog ministra zdravlja vlada imenovala za direktora Instituta, Nenad Borojević je, inventarišući pokvarene, neupotrebljive ili zastarele mašine i opremu, u zgradi Instituta pronašao i novu novcatu opremu za – radio-stanicu. Ispostavilo se da je prethodni direktor, veoma visoko kotiran u strukturi JUL-a (sećate se, to je ono interesno udruženje koje se, vođeno Mirjanom Marković i drugovima, predstavljalo kao politička stranka s veoma mnogo lepljivih prstiju u zdravstvu) imao ambiciju da emituje „Radio zdravlje“, šta god to značilo. Institut se te propagandne opreme u korist nabavke medicinske jedva ratosiljao.

Obojica sagovornika „Vremena“ slažu se u oceni da važeći propisi o javnim nabavkama, pribavljanju saglasnosti, raspisivanju konkursa („tendera“), proceduri odlučivanja, razmatranju žalbi… – ne prave razliku između cementare, željezare, pivare i javnog zdravstva. Ukratko, da je s tačke gledišta posla kojim se njihov institut bavi, opšta procedura nabavke opreme često kontraproduktivna. Jer za mnogo ljudi – ili, još gore, za svakog od njih pojedinačno – svaki zastoj zbog kvara, zastarelosti ili preopterećenja aparata, poništavanja, novog raspisivanja, nove saglasnosti, žalbe, primedbe na „lepotu“ tendera nije političko ni stručno pitanje… Nego pitanje života ili smrti, doslovno. „Da nemamo pet operacionih sala i ovu opremu, imali bismo praktično beskonačnu listu čekanja na operacije“, kaže Nenad Borojević. „Zahvaljujući novoj opremi 1200 pacijenata mesečno prođe mamografske preglede, a oko 400 kroz skener“, dodaje Zoran Rakočević.

Obojica tvrde da se na jednom od važnih pitanja jasno vidi napredak: državni organi – i Beograd, što je u njihovom slučaju važno – pokazuju čak i više od dobre volje da se konkretni problemi rešavaju u odnosu na njihovu hitnost. „Način finansiranja potreba u zdravstvu tokom ovih pet godina znatno se popravio“, kaže Nenad Borojević. Ono što se u međuvremenu nije popravilo jesu uslovi pod kojima zdravstvene ustanove izlaze „na tržište“.

Pokvaren aparat u medicini znači da, sve dok ne proradi ili bude zamenjen ispravnim, neće biti pregledano ili lečeno na stotine ili hiljade ljudi… Ili sudbina.