“Danas se diskurs o Balkanu fokusira na korupciju i siromaštvo. Na primer, ako pročitate vesti, čak i kada se Bugarska predstavlja kao privlačna turistička destinacija, uvek će biti opisana kao ‘najsiromašnija zemlja’. Taj pridev ne može da izostane. Naravno, Bugari sada čekaju da neka siromašnija zemlja uđe u Evropsku uniju kako bi konačno prestali da budu ‘najsiromašniji’. Siromaštvo je kriminalizovano, smatra se nečim lošim, gotovo moralnom manom”
U petak, 20. decembra, Mariji Todorovoj dodeljena je godišnja nagrada Instituta za filozofiju i društvenu teoriju “Miladin Životić”. Nagrada se dodeljuje vodećim teoretičarkama i teoretičarima, onima čiji rad odjekuje u društvenoj praksi. A Marija Todorova spada među najznačajnije svetske istoričare koji se bave ovim regionom; njena knjiga Imaginarni Balkan (Imagining the Balkans) postavila je temelje istraživanja zapadnih predstava o Balkanu. Nakon što je u tom pionirskom radu iz 1997. (kod nas je, u prevodu Aleksandre Bajazetov-Vučen, objavljen u Biblioteci XX vek 1999. godine) identifikovala diskurs balkanizma, druge autorke i autori nastavili su da proučavaju na koje se načine i u kojim oblastima konstruisala predstava ovog dela Evrope. Njena knjiga je postala jedno od osnovnih dela na studijama Jugoistične Evrope. Poreklom je iz Bugarske, iz mešovite grčko-bugarske porodice. Od 1998. živi i radi u SAD, gde je profesorka emerita Univerziteta u Ilinoisu Urbana-Šampejn.
Između ostalog, dobitnica je nagrada Fondacije Gugenhajm, Instituta za napredne studije u Berlinu, Nacionalnog centra za humanističke nauke, Centra Vudro Vilson i Instituta za društvene nauke u Beču, te više počasnih doktorata.
“VREME”: Prošlo je oko 30 godina otkako ste skovali termin balkanizam. Da li je taj diskurs i danas prisutan na Zapadu?
MARIJA TODOROVA: On se formirao tek početkom 20. veka, kao rezultat balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, ali i zbog toga što je Zapad sa nipodaštavanjem gledao na te male, novonastale države. Taj je diskurs bio naročito izražen neposredno posle Prvog svetskog rata, potom se kasnije povukao, a onda se silovito razbuktao tokom jugoslovenskih ratova.
Sada se ponovo povukao. Ne čuje se, između ostalog, jer nije politički korektno da se čuje. Osim toga, veliki deo Balkana je već deo Evropske unije. Ali čak i kada se govori o Zapadnom Balkanu – što je jedan smešan oksimoron, jer ne postoji ni istočni, ni severni, ni južni Balkan – više se ne koristi balkanistički diskurs. Možda je prisutan još samo u privatnim razgovorima. Međutim, stereotipi su i dalje tu. Klevetanje Balkana je i dalje tu. Hijerarhije su tu. Balkanske države se i dalje smatraju drugorazrednima, mada se to ne odnosi samo na njih, već i na istočnoevropski deo kontinenta.
Postoje li onda neki drugi aspekti na koje se diskurs danas fokusira kada je reč o ovom delu Evrope?
Na korupciju i siromaštvo. Na primer, ako pročitate vesti, čak i kada se Bugarska predstavlja kao privlačna turistička destinacija, uvek će biti opisana kao “najsiromašnija zemlja”. Taj pridev ne može da izostane. Naravno, Bugari sada čekaju da neka siromašnija zemlja uđe u Evropsku uniju kako bi konačno prestali da budu “najsiromašniji”. Siromaštvo je kriminalizovano, smatra se nečim lošim, gotovo moralnom manom.
Drugi veliki fokus je korupcija. Ako se osvrnemo na teoretičare, pojam korupcije veoma je dvosmislen. Šta je zapravo korupcija? Kako se ona konstruiše? Ko je definiše? Kada se pažljivije pogleda, korupcija se može naći svuda. Ima jedan vic, političar kaže: “Želimo samo civilizovanu korupciju, poput one u Italiji.” Dakle, korupcija postoji svuda, ali upravo ona i siromaštvo služe kao osnovni argumenti za odlaganje daljih pregovora o pristupanju zemalja poput Severne Makedonije, Albanije, Crne Gore, Srbije i Bosne i Hercegovine. Diskurs je, dakle, prisutan, ali se zvanično ne koristi.
Konačno, pojam balkanizacije, koji je nastao posle Drugog svetskog rata, sada je toliko široko upotrebljavan da je izgubio vezu sa teritorijom. Kada ljudi kažu da je internet “balkanizovan” ili da je politika “balkanizovana”, oni često nemaju pojma šta je Balkan ili gde se on nalazi. “Balkanizacija” jednostavno označava fragmentaciju, što nije nužno loša stvar. Recimo, ljudi govore o “balkanizaciji kapitala”. Dakle, taj pojam može imati različita značenja.
Kada već spominjemo fragmentaciju, kako vidite evropski identitet? Da li uopšte postoji? Je li na delu njegova konsolidacija usled krize ili upravo suprotno?
Evropski identitet je u procesu dezintegracije. Ne mislim da je on ikada zaista postojao, iako je posle 1989. godine – tokom devedesetih – postojala mlađa generacija koja je budila nadu u to, jer su mogli da putuju svuda i uklapali su se gotovo svuda.
Bili su višejezični, prilagodljivi, obrazovani. Stvorili su neku vrstu evropskog, pa čak i kosmopolitskog identiteta jer su u to vreme često prelazili i preko okeana. Sada, sa ekonomskom krizom i nacionalizacijom politike svuda, uključujući Sjedinjene Američke Države i Evropu, to je izgubljeno. Imate evropski identitet među birokratama u Briselu.
Naravno da je to divna ideja i da je podržavam, ali mislim da je taj identitet nažalost oslabljen zbog objektivnih uzroka. Tu je ekonomija ili, kako neki kažu, izbeglička kriza. Ali nije izbeglička kriza stvorila ekonomsku, već obrnuto. Na neki način, ceo evropski projekat je zasnovan na liberalnom kapitalizmu, ali taj isti liberalni kapitalizam stvorio je sve te probleme koje sada prebacuju na izbeglice i ostale faktore.
Dakle, nisam srećna što evropski identitet ne postoji, ali ne možemo da znamo da li će to uništiti Evropsku uniju.
Kako vidite ulogu liberalnog kapitalizma u usponu AfD i Donalda Trampa? Da li je njihov uspeh zaista podrška tim politikama ili pre svega određena reakcija?
Apsolutno se radi o reakciji. Američka Demokratska stranka krenula je putem samouništenja kada je pokušala da objasni glasanje za Trampa time što su njegovi glasači navodno ljudi ispranih mozgova. Ali nije se radilo samo o glasu iz protesta, već i o tome da je Tramp, iako s jedne strane vrlo nepredvidiv i narcisoidan, veoma vešto dotaknuo ono što ljude zaista brine, šta osećaju.
I ne slažem se nužno sa izjednačavanjem svih tih stranaka – Nacionalnog okupljanja, AfD i drugih ekstremnih desničarskih pokreta – jer neke od njih dolaze sa socijalnim programima. To ne znači da ih treba voleti, ali samo odbacivanje njihovih glasača i simpatizera kao bednika, kako ih je nazvala Hilari Klinton, nije ispravno i nije pametno. Treba se zapitati zašto ljudi glasaju za takve alternativne opcije. U slučaju Trampa, ključno je njegovo obećanje da će demontirati institucije. Naravno da on to neće moći da uradi, ali njegovo obećanje je, između ostalog, razlog što su ljudi glasali za njega. Jer je naspram toga bilo održavanje statusa kvo.
Vi delom sada živite u Francuskoj. Šta se tamo događa, koliko je živa pobuna za očuvanje socijalne države?
Emanuel Makron je efektivno koristio levicu da marginalizuje Le Pen, a sada potpuno izdaje levicu i ide ka desnici. Sećate se žutih prsluka? I oni su bili protiv statusa kvo, želeći da menjaju institucije. Naime, ljudi se u mnogim državama bune protiv uništavanja socijalnih institucija, što ne postoji kod onih koji razmišljaju u terminima efikasnosti i liberalnog kapitalizma. Nekada su ti zahtevi iracionalni, ali su suštinski ispravni. Država može da priušti očuvanje socijalnih institucija umesto što ulaže u ratnu mašinu, a najbogatiji se dalje bogate.
Pomenuli ste kako se Balkan posmatra kroz prizmu korupcije i siromaštva. Ovde je bolna tema upravo to što investitori dolaze, koriste jeftinu radnu snagu, vlast im daje ogromne subvencije, a radna prava i ekološki standardi se krše… Kako bi to moglo da se promeni? Inače, kako se menja taj odnos centra i periferije u ekonomskom okviru?
Ekonomije se menjaju. Italija je bila centar sveta u 15. i 16. veku, zatim je to postala Holandija, pa London i Pariz, sada je to Njujork… I na kraju će biti daleki Istok. Mnoge moje kolege, koje su obično tražile posao u Evropi ili SAD, sada idu u Hong Kong ili Kinu, gde su bolje plaćeni. Tako jeste ili će biti i sa drugim poslovima.
Dakle, prirodan je proces je da centar privlači radnu snagu. Što se tiče našeg regiona, situacija će ostati ovakva, ali mi ne možemo sa sigurnošću da znamo kako će se dalje razvijati trgovački putevi. Rumunija i Bugarska će postati punopravne članice šengenske zone od 1. januara 2025. Te države su već bile ispunile sve kriterijume, ali su držane izvan tog prostora. Zašto? Argumentacija Holanđana je bila da su previše korumpirani; Austrijanci su bili iskreniji, rekavši da se radi o pograničnim područjima i da ne žele izbeglice. Ali u slučaju Holandije, otkud taj stav? Pročitala sam jednu analizu i učinila mi se logičnom: Roterdam je najveća luka za ulazak svega u Evropu, uključujući i droge. A ako imate šengensku zonu na istočnoevropskom, balkanskom području, Pirej takođe postaje luka za ulazak, što bi oduzelo Roterdamu deo prometa. Na kraju, siromaštvo i jeste bilo izazvano, između ostalog, šengenskim pravilima. Kada imate 10 ili 20 kilometara duge kolone kamiona sa robom koji čekaju na granici sa Rumunijom i Bugarskom, svakako će njihove ekonomije biti manje efikasne. Nadam se da će se to sada promeniti.
Smatrate li da se takozvanom Zapadnom Balkanu smeši ulazak u Evropsku uniju, ili ćemo večito ostati u čekaonici?
Uverena sam da će EU na kraju prihvatiti i preostale zemlje Balkana. Počevši pregovore sa Moldavijom i Ukrajinom, shvatili su u Briselu kakav je to šamar bio za Bosnu i Hercegovinu, pa su onda napravili korak ka BiH. Činjenica je da su za svaku narednu državu članicu kriterijumi uvek bili sve viši. Ali u trenutku kada svi budu unutra, kada svi budu mogli slobodno da se kreću, mnogi problemi će biti rešeni. Pogledajte sada kriminalne mreže, oni prelaze granice bez problema. A kada te granice budu skroz otvorene, normalni, obični ljudi će praviti svoje mreže. Naravno, ne mislim da će teći med i mleko, ali ipak je bolje biti deo EU nego biti van.
Postoje li neke dominantne fantazije koje Balkan trenutno ima o sebi? Ili je i to nestalo zajedno sa svim geopolitičkim i lokalnim promenama?
Kada ljudi sede u kafani i piju, govore o nekakvom balkanskom mentalitetu, ali to je jednostavno ćaskanje. Postoje zajednički aspekti, bilo da se radi o muzici, kuhinji – mada ćete i tu naći razlike – ili o nekim drugim pitanjima koja proističu iz zajedničkog istorijskog nasleđa. Imate to čak i u prirodi, ali zavisi od toga gde gledate: zapadni Balkan je blizak Italiji, istočni Balkan Turskoj. Ali ne mislim da postoji idealizovani period u istoriji, prijemčiv da bude uzdignut i iskorišćen, kao što je to, recimo, Austrougarska – legenda o lepoj monarhiji koju su ljudi koristili stvarajući ideju centralne Evrope.
Nakon što ste objavili knjigu Imaginarni Balkan, i drugi autori su počeli da se bave tom temom, poput Milice Bakić Hajden, Vesne Goldsvorti, Larija Volfa… Danas dosta mladih ljudi iz regiona radi na fakultetima širom Evrope. Koliko se istraživanje Balkana promenilo za ove tri decenije?
Mnogo toga se promenilo, mi smo na izvestan način ustanovili to istraživanje percepcije Balkana. Danas se više ne govori o percepcijama, što je epistemološka promena koja se ne odnosi samo na balkanske studije. Pažnja se sada više poklanja ekonomiji, urbanizaciji, problemima životne sredine i identiteta.
Dakle, sada imate pozajmljene koncepte koji se primenjuju na region. Nekada se ti univerzalni diskursi neadekvatno usvajaju, poput onog o dekolonizaciji ili rasi. Ali, s druge strane, postoje odlični radovi koji povezuju Balkan sa drugim prostorima i to ne nužno samo u smislu drugog ili trećeg sveta, kao što je Pokret nesvrstanih, već i pre toga, kada je reč o povezanosti sa Latinskom Amerikom, Afrikom i drugim mestima. Činjenica je da postoje ljudi koji se bave Balkanom, mladi naučnici koji preuzimaju ovu temu. Divno je što se to dešava u trenutku kada postoji kriza u društveno-humanističkim naukama.
Ta kriza društveno–humanističkih nauka zapravo je globalni problem. Šta takva kriza pokazuje? I mislite li da će doći do izvesne promene?
Društveno-humanističke nauke su u 19. veku bile na vrhu i sa visine su gledale na prirodne nauke. Danas imamo krizu koja je vezana za pitanje efikasnosti, tačnije – šta donosi novac. Ali mislim da polako svedočimo jednom preokretu.
Kina je, recimo, veoma mnogo ulagala u prirodne nauke – rezultate toga vidimo – ali sada su to počeli da čine i kada je reč o društveno-humanističkim naukama. Ogromna su ulaganja u katedre za lingvistiku. Zašto? Jer su shvatili da su im potrebni ljudi koji umeju kritički da promišljaju. Američki biznismen Dejvid Rubenštajn, koosnivač Karlajl grupe (Carlyle Group), kazao je da ima novu formulu H = MC2, koja znači – humanističke nauke jednako više novca (Humanities equals more cash). Zato što se ispostavilo da su ljudi iz humanističkih nauka najbolji izvršni direktori, najsposobniji da načine preokret koji proističe iz kritičkog mišljenja. A bilo se zaboravilo koliko je kritičko mišljenje bitno.
Rusofobija je najsnažnija u britanskoj javnosti i baltičkim državama. Ali i u Bugarskoj, koja se smatra rusofilskom, diskurs je neverovatno rusofoban sada. A ta demonizacija Putina – šta god da se desi u svetu, on je kriv i stoji iza toga – izaziva suprotnu reakciju, ljudi počinju to da ismevaju.
Rusofobija će verovatno još dugo biti prisutna u zapadnoj Evropi, kao što je to bio slučaj i tokom 19. veka. Ali onda imate prekide, reakcije… Svakako da dosta toga zavisi i od ishoda ovoga rata, ali i od toga hoće li će BRIKS biti uspešan. A svakako da za Evropu nije pametno da se potpuno odvoji od Rusije. Jer Rusija jeste carstvo, to je ogromna teritorija, praviti zid tamo je besmisleno. Međutim, ona više nije tako snažno carstvo i mislim i da unutar same Rusije postoji svest o njenim ograničenjima. Stoga mi priča o Rusiji koja želi da osvoji celu istočnu Evropu zvuči zaista suludo, da ne kažem nešto oštrije.
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na izjave stranih zvaničnika ni iz SAD ni iz Rusije. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život
U nedelju i ponedeljak, 26. i 27. januara, održan je još jedan spektakularan protest (na slici) u organizaciji studenata – dvadesetčetvoročasovna blokada Autokomande, ključne beogradske saobraćajne petlje. Sve je delovalo kao da se sanja. Besprekorna organizacija, poruke na transparentima koje ćemo dugo pamtiti. Ovi protesti su drugačiji od svih ranijih antirežimskih i zbog beskrajne kreativnosti, duhovitosti, razgranate kulture bunta, koja svedoči o njegovoj velikoj životnoj snazi i mogućnosti da se pojačava. Pa dalje – građani su spremali studentima hranu, atmosfera je bila jako dobra, studenti su igrali basket, tenis, pridužili su se protestu i poljoprivrednici, bajkeri, taksisti
Sa megafona bruji glas koji ljubazno podseća okupljene da sakupljaju za sobom i ne ostavljaju smeće. Akcija čišćenja uskoro počinje i trajaće poslednja tri sata blokade. Polako se pakuju neki od transparenata, dok oni zakačeni na nadvožnjaku iznad autoputa ostaju kao podsetnik. A onda, studenti će se podeliti. Neko ide kući da se odmori, a neko – pravac na fakultet. Blokade se nastavljaju
Iako je skup u Jagodini bio pokušaj SNS-a da odgovori na organsko nezadovoljstvo koje mesecima bukti širom zemlje, slika predsednika Srbije kako vijori barjakom dok njegove pristalice odlaze izgledala je više kao poraz. Na koji način je režim do sada uspevao da izađe iz kriznih situacija? I kako ti mehanizmi deluju u ovim nedeljama
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Ako dozvolimo da ova studentska pobuna pojede svoju decu, treba da se zavučemo u pacovsku rupu i više nikada iz nje ne izađemo
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
