Smrt dvojice stražara ispred objekta posebne namene na Topčideru potresa temelje vojnog vrha
U ratu je normalno da vojska gine, ali smrt regruta u miru ostavlja posebno mučan utisak, čak i kada je uzrok nešto svakodnevno i banalno. Okolnosti pogibije Dragana Jakovljevića i Dražena Milosavljevića, koji su smrtno stradali čuvajući kasarnu garde na Topčideru, još su mutne i nedorečene. Njihovi roditelji imaju mnogo razloga da budu kivni na vojsku i na državu: em su im sinove sa odsluženja vojnog roka vratili mrtve, em ih sad iskopavaju i po drugi put seciraju. Povrh toga, pokojni Jakovljević i Milosavljević već nedeljama ne silaze sa naslovnih strana tabloidne i ostale štampe, dok je njihova tragedija postala predmet divljih spekulacija i maštovitih teorija zavere. Nešto što je u prvi mah izgledalo kao nesrećan splet okolnosti najpre se izrodilo u situaciju, a potom u krizu sa ozbiljnim reperkusijama po Vojsku i državnu zajednicu. Dok iz istrage svakodnevno stižu protivrečne informacije, tresu se zvezdice na generalskim epoletama i fotelje u Ministarstvu odbrane, sve čekajući konačnu zvaničnu verziju koja pak svakog dana izgleda sve dalja. Jedno je sigurno: pogibija mladih gardista uvod je u ozbiljne promene u strukturi jedne institucije koja je nadživela tri države i izgubila četiri rata, a sama nije htela da se menja.
Jakovljević i Milosavljević su stradali u utorak 5. oktobra oko devet ujutru, vršeći stražarsku dužnost u sedištu Gardijske brigade na Topčideru. Tog jutra, stanari okolnih stambenih zgrada začuli su dugačak rafal a zatim, nakon deset do petnaest sekundi tišine, jedan usamljen pucanj, što je važan detalj. Tri dana kasnije, dok je čaršija već uveliko brujala, vojni istražni sudija kapetan Vuk Tufegdžić, saopštio je da su vojnici stradali od metaka iz oružja koje su dužili i da niko treći nije bio umešan. Oba vojnika, prema tom saopštenju, ispalila su ukupno dvadeset metaka, i obojica su pogođena sa po tri, dok je ostalih četrnaest završilo negde u tlu. Po dva metka prošla su im kroz tela, a po jedan se zadržao: oba kuršuma iz tela potiču iz iste puške, one koju je dužio Milovanović, ali je na osnovu parafinske rukavice utvrđeno da su obojica pucala. Pored toga, oko jedne rane na Milovanoviću koža je oprljena barutom, što ukazuje da je cev bila oslonjena na telo (takozvani apsolutni prislon). Mada kapetan Tufegdžić nije to tako formulisao, na osnovu svega što je rekao, kao i na osnovu onog jednog usamljenog pucnja, moglo se zaključiti da je reč o međusobnom obračunu nakon koga je ubica presudio sebi. O motivima kapetan Tufegdžić nije mogao ništa da kaže, ostavljajući istrazi da to naknadno utvrdi.
BOMBA IZ KABINETA: Saopštenje istražnog sudije imalo je za cilj da prekine spekulacije čaršije i tabloida po kojima je dvojicu gardista ubio neko treći. Te spekulacije imale su osnov u dve okolnosti: pod jedan, u okviru kompleksa kasarne nalazi se objekat specijalne namene koji je, prema neimenovanim izvorima tabloida, idealno skrovište za haške begunce, a pogotovo za Ratka Mladića. Drugo, Jakovljević je na samrti stigao da izgovori reči „iznutra, iznutra“, što je neke navelo na zaključak da je na gardiste pucano iz kruga kasarne. Odatle se teorije zavere razilaze u dva pravca: prema jednoj, da kažemo „patriotskoj“ verziji, stražare su ubili stranci, haški istražitelji ili „lovci na glave“, koji su se uvukli u kasarnu ne bi li se dokopali Mladića. Druga, da kažemo „mondijalistička“ verzija, tvrdi da su mladići stradali od ruke Mladićevih telohranitelja, nakon što su otkrili da se odbegli general skriva u njihovoj kasarni. Obe teorije se pozivaju na činjenicu da je u narečenom objektu sedam dana ranije boravila nekakva inspekcija, navodno tražeći Mladića. Nijedna, međutim, nije ponudila nikakav opipljivi dokaz, osim izjava neimenovanih „eksperata“ i „izvora“.
U prvi mah, izgledalo je da je saopštenje istražnog sudije primirilo sumnje, mada ih nije sasvim razvejalo. Ministar odbrane Prvoslav Davinić, koji je u vreme incidenta bio van zemlje, vratio se sa puta ranije nego što je planirano, i najavio formiranje specijalne državne komisije. „Mi za sada nemamo bilo kakve dokaze da se radi o umešanosti trećih osoba ili da je postojalo treće oružje koje je u tom slučaju upotrebljeno“, rekao je Davinić 13. oktobra. „Međutim, ništa ne isključujemo i nastavljamo istragu uz stručne službe koje se bave takvom problematikom.“ Na čelo komisije postavljen je advokat Boža Prelević, bivši sudija i koministar policije iz ranog postmiloševićevskog perioda. Većinu ostalih članova, međutim, (sedam od deset), čine službena lica iz Vojske, Ministarstva odbrane i BIA.
Već sledećeg četvrtka, 21. oktobra, Davinić je u dva poteza uzburkao javnost koja taman što je počela da se smiruje. U saopštenju iz Davinićevog kabineta objavljenom rano popodne, rečeno je da se u predmetu Jakovljevića i Milosavljevića došlo do „novih saznanja“ i da su ona takve prirode da zahtevaju hitnu sednicu Vrhovnog saveta odbrane. Prelević, očigledno zatečen, izjavio je da ne zna šta je to novo Davinić saznao i da je vest čuo iz medija. Istu zbunjenost ispoljili su i istražni sudija Tufegdžić i vojni tužilac, koji su novinarima rekli da oni nikakvih novih saznanja nemaju. Predveče istog dana, opet iz Davinićevog kabineta, stiglo je saopštenje da je ministar odbrane smenio komandanta Gardijske brigade, pukovnika Radomira Ćosića, kao i komandanta straže i tri civilna lica čije funkcije nisu objavljene. Predsednik SCG Sveto Marović je hitnu i vanrednu sednicu VSO-a zakazao za petak 22. oktobar, u Podgorici.
Ceo sledeći dan do uveče javnost je napeto iščekivala saopštenje sa sednice i obećana „nova saznanja“. A onda je usledio antiklimaks: na kraju trosatnog sastanka, kome su pored Davinića i Marovića prisustvovali predsednik Srbije Boris Tadić i predsednik Crne Gore Filip Vujanović, kao i Davinićev zamenik Vukašin Maraš i načelnik GŠ-a general Branko Krga, nije saopšteno ništa novo. Novinarima se kratko obratio Davinić, rečima da „VSO podržava rad nezavisne komisije“, kao i da „slučaj pogibije dva vojnika nije u vezi sa potragom za bilo kojim haškim optuženikom ili licima koje traži policija“. Komisija je u međuvremenu zatražila ekshumaciju i ponovnu obdukciju obojice gardista. U slučaju Milosavljevića, to je već urađeno, dok se porodica Jakovljevića usprotivila, tvrdeći da su „sedamdeset odsto zadovoljni rezultatima prve obdukcije“. Očekuje se, međutim, da vojni tužilac, na zahtev Tufegdžića i Prelevića, ipak naredi ekshumaciju, što porodica po važećim propisima ne može da spreči.
ĐAVO U DETAljIMA: Davinićeva saopštenja, kao i sednica VSO-a, samo su pojačali sumnje u prvu verziju pogibije gardista i podgrejali stare sumnje i teorije zavere. U utorak 26. oktobra, Prelević je uneo dodatnu zbunjenost izjavom da se oko ekshumacije „igraju čudne igre.“ On se požalio da tužilaštvo otezanjem naredbe za ekshumaciju Jakovljevića opstruira rad Komisije, i naveo da tamo „izgleda još nisu čuli da je umro Staljin“. „Potrebno je uraditi drugu ekshumaciju zato što novoutvrđene činjenice pružaju dobar osnov za spekulacije“, rekao je Prelević za B92: „Oni se, da prosto kažem, ne kose sa prvim nalazom obducenata. Nisu konfrontirani, ali ovde ima nekih dokaza koji ukazuju da se događaj mogao odigrati na više načina.“ Usput, Prelević se osvrnuo na članak iz podgoričkih „Vijesti“ u kome se, bez navođenja izvora i detalja, tvrdi da je „isključena mogućnost da su vojnici pucali jedan na drugog“. „Tu bi moglo biti tačnih elemenata“, rekao je Prelević. E sad, iz ovoga nije jasno ima li novih saznanja ili ih nema, i zašto je potrebna nova ekshumacija ukoliko rezultati stare nisu „konfrontirani“. Pokušaji redakcije „Vremena“ da do zaključenja ovog teksta stupi u kontakt sa Prelevićem kako bi se razjasnile ove nedoumice, nisu urodili plodom.
Izvori „Vremena“ bliski vojnim istražnim organima kažu da im nije jasno zašto se tolika važnost pridaje balistici i patološkim nalazima. „Ispaljeno je dvadeset metaka i nađeno je dvadeset čaura za koje je nepobitno utvrđeno da su iz pušaka koje su dužili pokojni vojnici“, kaže jedan oficir sa velikim iskustvom u istraživanju ubistava i ranjavanja na straži (a takvih je u poslednjih dvadesetak godina bilo više nego što se misli). „VMA ima mnogo iskustva sa obdukcijama, pa se postavlja pitanje da li se sumnja u patologe, ili je neko naknadno falsifikovao nalaze. I u jedno i u drugo je teško poverovati.“
Isti izvor ukazuje da se do pune istine može doći samo dubinskim terenskim radom, u kasarni i mestu boravka Jakovljevića i Milosavljevića, te kroz rekonstrukciju njihovog psihološkog i socijalnog profila. „Treba videti kakvi su bili kao ličnosti, sa kim su kontaktirali poslednjih nedelja i meseci, da li su imali nekih problema.“ On kaže da je insistiranje Milosavljevićevih roditelja da je njihov sin stradao zato što je video nešto što nije smeo, treba uzeti sa zrnom soli. „Mnogo je lakše prihvatiti verziju da je vaše dete nečija nevina žrtva, nego da je ubica i samoubica.“
Ono što jeste izvesno je da balističke i obdukcione nedoumice zamagljuju neka druga pitanja, koja se u javnosti ne postavljaju. Na primer, zašto su Jakovljević i Milosavljević imali pune okvire u puškama i metke u cevi, kada pravila službe jasno kažu da danju, u mirnodopskim uslovima, straža patrolira sa praznim puškama, dok okvire sa municijom vadi iz torbice samo u slučaju preke potrebe. Ako ih je neko napao, zašto nisu digli uzbunu? Zatim, koliko je vremena prošlo otkad su krenuli u patrolu, i da li su se negde zadržavali? Zašto su komandant garde i komandir straže smenjeni (a ne recimo suspendovani) više od dve nedelje nakon incidenta, iako im nikakva krivica nije dokazana? I konačno, zašto se toliko insistira na povezivanju ovog slučaja sa Hagom i generalom Mladićem? Vojni izvori „Vremena“ vrlo odlučno tvrde da su priče o Mladićevom skrivanju u Topčideru neosnovane. „Reč je o podzemnom objektu koji mora biti aktiviran da bi se u njega ušlo“, kažu oni. „Posle inspekcije objekat je bio zatvoren i zapečaćen.“
Na kraju ostaje mučan utisak da se smrt vojnika, kao i bol roditelja, zloupotrebljava sa više strana u čisto političke svrhe, a najviše kao povod za neku buduću čistku. Problem je što „čistači“ rade jedni protiv drugih i ne mogu da se slože koga prvo da maknu, a svi su upregli „svoje“ medije i puštaju im „elemente i saznanja“ na kašičice. U situaciji u kojoj se vojni i državni vrh ponaša ovako neodgovorno, tražiti od javnosti da bude strpljiva i uviđavna je jednostavno cinično.
Gardijska brigada Vojske Srbije i Crne Gore u formaciji ima borbene jedinice skoro svih rodova kao i specijalne jedinice, a najprepoznatljivija je po jednom od svojih bataljona – Počasnom bataljonu garde
Po definiciji, garda je specijalno odabrana, obučena i opremljena jedinica za lično obezbeđenje šefova država i najviših državnih i vojnih institucija. Jačina, struktura, oprema i naoružanje, kao i status pripadnika i zadaci koje izvršava, uslovljeni su istorijskim, organizacijsko-formacijskim, političkim i drugim razlozima, te se razlikuju od države do države.
Prvu gardu u Srbiji i Crnoj Gori osnovao je knez Miloš 1829. godine, kao svoje lično obezbeđenje, a njeni pripadnici su bili mladići iz najuglednijih kuća, po šest iz svake nahije. Sa komandirom, bilo ih je sedamdeset trojica. Današnja Gardijska brigada ima oko 2500 vojnika i oficira i zvanično je nastavljač tradicije Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba NOV-a i POJ-a, koji je formiran 4. novembra 1942. u Bosanskom Petrovcu, ali kao svoj Dan jedinice obeležava Đurđevdan, dan kada je knez Miloš svoje lično obezbeđenje počeo da plaća iz državne kase.
Gardijska brigada Vojske Srbije i Crne Gore u formaciji ima borbene jedinice skoro svih rodova kao i specijalne jedinice, a najprepoznatljivija je po jednom od svojih bataljona – Počasnom bataljonu garde. Samo najbolji, visoka stasa, vrhunski obučeni i fizički najizdržljiviji oblače počasnu gardijsku uniformu i ulaze u elitni, reprezentativni, počasni stroj. Gardisti Prvog voda Preve čete Prvog bataljona medijski su najvidljiviji: po pravilu službe, oni uz orkestar postrojeni dočekuju, odnosno ispraćaju, strane i domaće državnike.
Poslednji put svečani stroj je viđen 21. septembra na Oplencu, na obeležavanju godišnjice krunisanja kralja Petra I i atentata na kralja Aleksandra I. Prisustvo garde na ovoj svečanosti izazvalo je ne malo gunđanje u javnosti, jer je izgledalo kao da je garda postrojena u čast Aleksandra II Krađorđevića, naslednika nepostojećeg prestola, što je kasnije demantovao ministar odbrane SCG Prvoslav Davinić, uz obrazloženje da je garda postrojena „u skladu sa tradicijom“. Tako, u skladu sa tradicijom, pored toga što stražare ispred mnogih državnih i vojnih institucija, gardisti obezbeđuju i Dvorski kompleks u kome Nj.K.V. povremeno boravi.
Gardijska brigada „proslavila“ se i na vukovarskom ratištu pod komandom Milana Mile Mrkšića. On sada u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala čeka na suđenje zbog onoga što je tamo počinjeno, a sumnja se da je on kao komandujući za to odgovoran.
Z. M.
Da podzemni objekti zaista postoje nije tajna, ali koliko ih je, koliko se daleko protežu, šta je i ko je u njima smešten, kao i koliko su veliki tajna jeste
Gradijska brigada stacionirana je u kasarni Dedinje, na oko pedeset hektara šumovite severozapadne padine brda Topčider, odakle se lako kontroliše komunikacijski pravac duž Topčiderske reke, naročito važan u slučaju bežanije. U vreme kad je garda osnovana, kasarna je imala samo dva objekta, jedan za gardiste, drugi za konje, neposredno uz Gospodarev konak. Kako se garda uvećavala, rasla je i kasarna, a ozbiljniji građevinski poduhvati preduzeti su u vreme stvaranja prve Jugoslavije, kada je garda prerastala u diviziju, a jugoslovenska vojska pretendovala da postane regionalna sila. Tada je započeta, a posle Drugog svetskog rata nastavljena u mnogo većem obimu, i gradnja spleta podzemnih komunikacija kojima su povezane kasarna garde i dvorski kompleks, o kojima se danas, kao i poslednjih sedamdeset godina, ispredaju mitovi i legende.
Legenda kaže da je tada izgrađen i tunel, doduše skromnog poprečnog preseka, koji povezuje zgradu Generalštaba u centru grada sa kasarnom garde, i da je početkom devedesetih modernizovan, proširen i opremljen elektromobilima specijalno napravljenih za tu namenu. Bilo legenda ili ne, činjenica je da je baš u to vreme, u parku Manjež kod zgrade stare Akademije, na uglu Resavske i Nemanjine ulice godinama stajala građevinska ograda a unutar nje zjapila pozamašna rupa, da bi odjedanput nestala a da nikakvi tragovi da se nešto radilo nisu ostali.
Da ti podzemni objekti zaista postoje nije tajna, ali koliko ih je, koliko se daleko protežu, šta je i ko je u njima smešten, kao i koliko su veliki tajna jeste. U svakom slučaju, u kasarni Dedinje postoji više atomskih skloništa, bolje ili slabije opremljenih, već prema rangu eventualnih korisnika, u koje je bilo moguće smestiti politički i vojni vrh nekadašnje, bar po broju generala, respektabilne armije – dakle, nekoliko stotina njih. Dok postoje skloništa, moraju postojati i magacini i prostorije za tehničko osoblje kao i za gardiste koji sve to obezbeđuju, tako da kapacitet lako može premašiti i hiljadu ljudi. Sve te prostorije su međusobno povezane. Sva skloništa i komunikacije, naravno, imaju glavne, pomoćne, rezervne i tajne ulaze/izlaze. Tu je i jedan od ulaza u komandni centar ispod brda Straževica, koje je tokom poslednjeg bombardovanja, kao i kasarna garde, bilo svakodnevna meta.
Topčidersko brdo je izbušeno kao švajcarski sir, kažu oni koji tvrde da znaju, ali kažu i da je malo njih upućeno u sve tajne „topčiderskih laguma“ i zaključuju da ko te informacije poseduje, može se po katakombama igrati „beskrajne žmurke“.
Zoran Majdin
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
