Primer intergeneracijske solidarnosti prilikom zajedničkog protesta penzionera i studenata pokazuje da se radi o društvenom pokretu koji suštinski menja psihološko stanje cele nacije. To je ono što izaziva reakciju kod gledalaca i probija barijeru cenzure
Televizijski program u Srbiji praktično možemo podeliti po novoj liniji razdvajanja. Moram reći da su studentski protesti doveli do probijanja informativne blokade, ne samo na RTS već i na drugim kanalima. Postalo je nemoguće ignorisati energiju i masovnost pobune građana, jer su protestna okupljanja održana u preko 250 gradova, gradića, varošica, ali i sela. Ako ovom talasu nezadovoljstva dodamo proteste prosvetnih radnika, srednjoškolaca, poljoprivrednika, glumaca, advokata, penzionera, lekara i svakodnevna okupljanja građana na komemoracijama za nastradale u Novom Sadu, veličinu i snagu ovog talasa jednostavno nije moguće zaustaviti. Maraton od Kragujevca do Beograda, pešačenja do Niša, od Niša i Beograda do Kragujevca, mobilisali su građane duž ruta i doneli priloge na televizijama.
Neke od njih su kalkulisale dužinom i brojem priloga, reciprocitetom po principu – jedna vest o vlasti, sledeća o protestima. Neki kanali su se odlučili za taktiku neutralnih vesti, bilo da se pobegne u ekonomiju, rat u Ukrajini, Gazi ili spor oko Grenlanda.
Međutim, glavna osobina izveštavanja tvrdih prorežimskih medija jeste strah. Samo tokom protekle nedelje plašeni smo “obojenom revolucijom”, stranim špijunskim delovanjem, atentatom na Vučića, besnim pristalicama vlasti, ustašama, anarhistima, autonomašima, Kurtijem (doduše u manjoj meri, zbog izbora na Kosovu), ali i ledenim talasom, virusom gripa, sve do astrološke prognoze kritičnog perioda za Srbiju. Predsednik i svi njegovi saradnici plaše nas izgubljenom školskom godinom, a prosvetne radnike plaše da neće dobiti platu ako su u štrajku. Premijer u odlasku danas je plašio građane da će protesti i blokade, ukoliko se nastave, uplašiti onu endemsku vrstu zvanu “investitori”, koja će kao plaho lane ili divlji zeka othopsati negde u mirnije krajeve.
Taj isti premijer u odlasku gromoglasno ćuti o bojkotu koji potrošači sprovode prema pet najvećih trgovinskih lanaca. Nije li on, ne tako davno, onako otresito i hrabro najavio rat monopolima sa visoko podignutim parizerom u ruci?
Predsednik je čak najavio građanima Zrenjanina da će posle 21 godinu dobiti pitku vodu, pa se onda zapitajte šta ćete piti ako on ne bude na vlasti. Plaše nas zahlađenjem, energetskom krizom, ali nas ne plaše padom standarda, nedostatkom vode, lošim putevima na kojima i predsedniku pukne guma, većim porezima, akcizama, cenama i inflacijom. Režim se samo raduje gašenju US AID, previđajući da se logo ove organizacije nalazi na sajtu Skupštine Srbije, ali i mnogih institucija Vlade i vladajuće stranke.
Na drugoj strani ove nevidljive podele u medijima nalazi se neverovatni životni elan koji su doneli studenti. Sećam se da je devedesetih godina prvi put probijena mentalna barijera kada je u sferu politike i medija ušao humor kroz B92. Pokazalo se da je humor partijski neprijatelj broj jedan, sa kojim se autoritarni sistemi ne snalaze. To je mentalnohigijenski fenomen koji je doveo do svojevrsne društvene katarze. Otud je najčešća reakcija starijih generacija burna emocionalna mešavina smeha i suza. Zbunjenost vlasti pred praksom plenuma dovodi do potpune paralize propagandnih mehanizama zastrašivanja. Parole poput “pumpaj” onda momentalno postaju komični odgovor na pumpanje propagandne mašinerije vlasti. Ona sama sebi postaje parodija. Posebno sam fasciniran primenom principa solidarnosti i plenuma u čuvanju mentalnog zdravlja studenata. Prvo bih pohvalio kolege koje su formirale grupe za psihološku podršku na Filozofskom fakultetu. Oni su između ostalog, kolegama i koleginicama pomogli savetima da lakše prebrode izazove tokom pešačenja do Novog Sada. Saznao sam da su im dali veoma korisne savete i tehnike, kako grupne, tako i individualne. Neverovatno je da su studenti FDU jednom nedeljno uveli i nešto što kolokvijalno zovu “EMO-plenum”, a što je zapravo vid grupne terapije, razgovor o emocijama, strahovima, poboljšanju komunikacije, sindromu izgaranja i slično.
Dodamo li ovome i fascinantan primer intergeneracijske solidarnosti prilikom zajedničkog protesta penzionera i studenata na Trgu republike, zapravo vidimo da se radi o društvenom pokretu koji suštinski menja psihološko stanje cele nacije. To je ono što izaziva reakciju kod gledalaca i probija barijeru cenzure. Naravno da to psihološko oslobađanje ne možete jednostavno politički artikulisati programom neke opozicione stranke, jer ovo probuđeno stanje slobode i empatije prevazilazi neke od najbolnijih podela u našem društvu. Tokom protesta i blokada više nikom nije neobično što neko nosi zastavu Srbije, neko Ferarija, neko ima šajkaču, ukratko, briše se podela na prvu i drugu Srbiju. Iza studenata nije ni Tramp, ni Putin, ni Si Đinping.
Ono što je takođe primetno, mada još uvek stidljivo praćeno u medijima, jeste odjek studentskih protesta van granica Srbije. Možda prvi put, u našem komšiluku pojavljuje se solidarnost zasnovana na nezadovoljstvu koje nema nacionalni predznak. Ljudi su prepoznali potrebu za slobodom, pravdom i borbu za pravednije društvo.
Na kraju, istine radi, u istoj ovoj kolumni pre manje od šest meseci pisao sam tekst nakon velikog kongresa psihologa i psihoterapeuta u Beogradu čija tema je bila empatija. Opšti zaključak je bila zabrinutost zbog nedostatka empatije, kako u medijima tako i u našem društvu, a onda su se pojavili studenti i vratili nam veru u snagu jedinstva, solidarnosti, pravde i pobedu nad strahom. Oni su zapravo započeli važnu misiju psihološkog isceljenja i zaslužuju svaku podršku medija.
Mnogo koji navijač je oglasio „kraj Partizana“. Ili jer je u odlasku Željka Obradovića video rušenje po notama režima ili jer klub koji napusti njegova najveća legenda gubi moralno pravo da postoji. To je naslovna tema novog „Vremena“
Željko Obradović više nije trener “Partizana”. Otišao je jer nije mogao više, i uz reči koje predsedniku kluba Ostoji Mijailoviću ne ostavljaju prostor ni za šta osim da podnese ostavku. Navijači nisu dočekali da dosanjaju “jedan davni san”. Kako je jedan čovek postao više od košarke i kako je došlo do neslavnog kraja
Šta se desi kad brane oko Pionirskog parka puknu i horde ćacija se izliju na gradove u Srbiji u kojima se održavaju lokalni izbori? To smo proteklog vikenda gledali u Mionici, Negotinu i Sečnju. Nije ovo tekst o lokalnim izborima, ni o rezultatima, jer izbora tog dana u suštini nije ni bilo. Sve što smo videli bilo je bezvlašće, teror, suspenzija zakona i države, te opšta vladavina nasilnika i batinaša sa crnim kačketima. Takođe i nova fazu represije koja je još jača i iracionalnija
Srpska napredna stranka ne sme i neće raspisati parlamentarne izbore u skorije vreme. Razlog je jednostavan – ako je ovako prošla u Mionici, Sečnju, Kosjeriću i Zaječaru, u malim sredinama gde tradicionalno ima najtvrđu infrastrukturu i najlojalnije biračko telo, onda je stanje u Beogradu, Novom Sadu, Valjevu, čak i na nivou republike nesagledivo lošije. Zato su izbori sada po prvi put za SNS prestali da budu demonstracija sile i postali nepoznanica. A nepoznanica je opasna: nosi mogućnost da se izbori izgube
Po drugim zemljama tužioci za organizovani kriminal gone razne vrste mafija i neki od tih kriminalaca tim tužiocima doslovno rade o glavi. Međutim, u Srbiji tužiocima – ali i celom tužilaštvu – o glavi radi vlast Republike Srbije i njeni funkcioneri. Ovaj zaključak se ne izvlači samo iz poslednjih događanja, već iz 13-godišnje naprednjačke “politike”, koja je još odavno zarobila državu i njene institucije
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Prethodni dani su bili mučni za navijače Partizana, naredni će isto biti. Oduzet im je san, još jednom sa velikim Željkom Obradovićem na krovu Evrope. Sada je jasno samo jedno – Ostoja Mijailović mora da ode i tako spreči još veću štetu
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
