Primer intergeneracijske solidarnosti prilikom zajedničkog protesta penzionera i studenata pokazuje da se radi o društvenom pokretu koji suštinski menja psihološko stanje cele nacije. To je ono što izaziva reakciju kod gledalaca i probija barijeru cenzure
Televizijski program u Srbiji praktično možemo podeliti po novoj liniji razdvajanja. Moram reći da su studentski protesti doveli do probijanja informativne blokade, ne samo na RTS već i na drugim kanalima. Postalo je nemoguće ignorisati energiju i masovnost pobune građana, jer su protestna okupljanja održana u preko 250 gradova, gradića, varošica, ali i sela. Ako ovom talasu nezadovoljstva dodamo proteste prosvetnih radnika, srednjoškolaca, poljoprivrednika, glumaca, advokata, penzionera, lekara i svakodnevna okupljanja građana na komemoracijama za nastradale u Novom Sadu, veličinu i snagu ovog talasa jednostavno nije moguće zaustaviti. Maraton od Kragujevca do Beograda, pešačenja do Niša, od Niša i Beograda do Kragujevca, mobilisali su građane duž ruta i doneli priloge na televizijama.
Neke od njih su kalkulisale dužinom i brojem priloga, reciprocitetom po principu – jedna vest o vlasti, sledeća o protestima. Neki kanali su se odlučili za taktiku neutralnih vesti, bilo da se pobegne u ekonomiju, rat u Ukrajini, Gazi ili spor oko Grenlanda.
Međutim, glavna osobina izveštavanja tvrdih prorežimskih medija jeste strah. Samo tokom protekle nedelje plašeni smo “obojenom revolucijom”, stranim špijunskim delovanjem, atentatom na Vučića, besnim pristalicama vlasti, ustašama, anarhistima, autonomašima, Kurtijem (doduše u manjoj meri, zbog izbora na Kosovu), ali i ledenim talasom, virusom gripa, sve do astrološke prognoze kritičnog perioda za Srbiju. Predsednik i svi njegovi saradnici plaše nas izgubljenom školskom godinom, a prosvetne radnike plaše da neće dobiti platu ako su u štrajku. Premijer u odlasku danas je plašio građane da će protesti i blokade, ukoliko se nastave, uplašiti onu endemsku vrstu zvanu “investitori”, koja će kao plaho lane ili divlji zeka othopsati negde u mirnije krajeve.
Taj isti premijer u odlasku gromoglasno ćuti o bojkotu koji potrošači sprovode prema pet najvećih trgovinskih lanaca. Nije li on, ne tako davno, onako otresito i hrabro najavio rat monopolima sa visoko podignutim parizerom u ruci?
Predsednik je čak najavio građanima Zrenjanina da će posle 21 godinu dobiti pitku vodu, pa se onda zapitajte šta ćete piti ako on ne bude na vlasti. Plaše nas zahlađenjem, energetskom krizom, ali nas ne plaše padom standarda, nedostatkom vode, lošim putevima na kojima i predsedniku pukne guma, većim porezima, akcizama, cenama i inflacijom. Režim se samo raduje gašenju US AID, previđajući da se logo ove organizacije nalazi na sajtu Skupštine Srbije, ali i mnogih institucija Vlade i vladajuće stranke.
Na drugoj strani ove nevidljive podele u medijima nalazi se neverovatni životni elan koji su doneli studenti. Sećam se da je devedesetih godina prvi put probijena mentalna barijera kada je u sferu politike i medija ušao humor kroz B92. Pokazalo se da je humor partijski neprijatelj broj jedan, sa kojim se autoritarni sistemi ne snalaze. To je mentalnohigijenski fenomen koji je doveo do svojevrsne društvene katarze. Otud je najčešća reakcija starijih generacija burna emocionalna mešavina smeha i suza. Zbunjenost vlasti pred praksom plenuma dovodi do potpune paralize propagandnih mehanizama zastrašivanja. Parole poput “pumpaj” onda momentalno postaju komični odgovor na pumpanje propagandne mašinerije vlasti. Ona sama sebi postaje parodija. Posebno sam fasciniran primenom principa solidarnosti i plenuma u čuvanju mentalnog zdravlja studenata. Prvo bih pohvalio kolege koje su formirale grupe za psihološku podršku na Filozofskom fakultetu. Oni su između ostalog, kolegama i koleginicama pomogli savetima da lakše prebrode izazove tokom pešačenja do Novog Sada. Saznao sam da su im dali veoma korisne savete i tehnike, kako grupne, tako i individualne. Neverovatno je da su studenti FDU jednom nedeljno uveli i nešto što kolokvijalno zovu “EMO-plenum”, a što je zapravo vid grupne terapije, razgovor o emocijama, strahovima, poboljšanju komunikacije, sindromu izgaranja i slično.
Dodamo li ovome i fascinantan primer intergeneracijske solidarnosti prilikom zajedničkog protesta penzionera i studenata na Trgu republike, zapravo vidimo da se radi o društvenom pokretu koji suštinski menja psihološko stanje cele nacije. To je ono što izaziva reakciju kod gledalaca i probija barijeru cenzure. Naravno da to psihološko oslobađanje ne možete jednostavno politički artikulisati programom neke opozicione stranke, jer ovo probuđeno stanje slobode i empatije prevazilazi neke od najbolnijih podela u našem društvu. Tokom protesta i blokada više nikom nije neobično što neko nosi zastavu Srbije, neko Ferarija, neko ima šajkaču, ukratko, briše se podela na prvu i drugu Srbiju. Iza studenata nije ni Tramp, ni Putin, ni Si Đinping.
Ono što je takođe primetno, mada još uvek stidljivo praćeno u medijima, jeste odjek studentskih protesta van granica Srbije. Možda prvi put, u našem komšiluku pojavljuje se solidarnost zasnovana na nezadovoljstvu koje nema nacionalni predznak. Ljudi su prepoznali potrebu za slobodom, pravdom i borbu za pravednije društvo.
Na kraju, istine radi, u istoj ovoj kolumni pre manje od šest meseci pisao sam tekst nakon velikog kongresa psihologa i psihoterapeuta u Beogradu čija tema je bila empatija. Opšti zaključak je bila zabrinutost zbog nedostatka empatije, kako u medijima tako i u našem društvu, a onda su se pojavili studenti i vratili nam veru u snagu jedinstva, solidarnosti, pravde i pobedu nad strahom. Oni su zapravo započeli važnu misiju psihološkog isceljenja i zaslužuju svaku podršku medija.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Dramatičan apel zaposlenih u Junajted mediji pokazuje šta može da se desi kad medije kontrolišu režim i korporacije. Srbiji se dešava sada. Ako publika to ne prepozna, preti još crnji medijski mrak
Aleksandru Vučiću sada ostaju samo stari, provereni metodi klasičnih diktatura jer ove moderne metode zaluđivanja i trovanja javnosti trokiraju. I to mu se, međutim, obija o glavu
Ne brani Vučić državu, već sebe od države. Sa bubnjem na leđima i gitarom u rukama ovaj čovek-orkestar izvodi dve-tri iste pesme bez sluha, uz falširanje i ispadnje iz ritma. Takvi su mu i vlast i politika. U najkraćem – opasni po okolinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
