Trideset godina od eksplozije u „Grmeču“: Gluvi barut

U petak, 23. juna 1995, oko pola sedam uveče, građani Zemuna su čuli jak prasak i ugledali dimnu pečurku iznad „Grmeča“, lokalnog hemijskoindustrijskog kompleksa dosad poznatog po građevinskoj izolaciji i podnim oblogama. Posle eksplozije, koja je zatresla ceo Zemun i polupala prozore na okolnim zgradama, usledio je požar, srećom brzo obuzdan. Još brže od vatrogasaca reagovala je milicija, koja je smesta blokirala ceo kraj. Na lice mesta izašli su gradonačelnik Nebojša Čović („Tragedija jeste, ne mogu vam ništa više reći“, rekao je), predstavnici republičkih ministarstava zdravlja, sindikata (državnog) i Privredne komore.

Iste večeri, SUP je izdao zvanično saopštenje sa imenima deset poginulih i dvanaest povređenih (jedan od njih je docnije preminuo). „Za sada nije utvrđeno šta je izazvalo eksploziju i intenzivno se radi na rasvetljavanju svih okolnosti koje su dovele do tragedije“, rečeno je. Iz Ministarstava zdravlja i ekologije građanstvu je poručeno da „ne postoji nikakva opasnost po životnu sredinu stanovnika u okolini i druge objekte“. Istražni sudija Mladen Anđelković i tužilac Vladimir Vukčević, koji su došli da izvrše uviđaj, rekli su porodicama poginulih da je uzrok nesreće „za sada nepoznata reakcija u hemijskoj proizvodnji“ i zamolili novinare „da se uzdrže od neproverenih i nepouzdanih informacija“.

Tajanstveni žuti prah

Kako je stvarno izgledalo ono što se te večeri dogodilo u „Grmeču“, moglo se čuti od radnika koji su se zatekli u blizini. „Ne mogu vam objasniti kako sam se osećao kad sam video u kom se stanju nalaze moji drugovi i kolege. Tela su im bila raskomadana i ugljenisana. Sakupljali smo ih po celom pogonu, a i oko pogona“, rekao je novinarima jedan od preživelih.

Nikola Isaković, za koga se može reći daje imao sreće (preživeo je), ispričao je prilično detaljnu priču. On je rekao da je tog dana u „Grmeč“ vojska dovezla materijal koji je potom sasut u mašinu zvanu dvovaljak. Mešanjem je dobijen nekakav žuti prah, koji se prolaskom između više tona teških valjaka pretvarao u nešto nalik plastičnoj foliji: „Stajao sam sve vreme pored mašine i upravo sam skupljao prah koji se prosipao okolo. Zatrebala mi je metlica i pošao sam da je nađem. Samo što sam se odmakao koji metar, začuo se tresak. Detonacija me je odbacila više od deset metara. Videvši užas oko sebe, krenuo sam ka izlazu. Međutim, tu su se isprečili kablovi od struje, te nisam smeo tuda da se provučem. Okrenuo sam se i video da me opkoljava plamen. Ugledao sam rupu na zidu koju je napravila eksplozija i shvatio sam da mi je to jedini spas.“

Spasao se i Boris Plavšić, koga je eksplozija bukvalno izbacila iz cipela: „Čula se samo eksplozija, koja me je zaslepila i odbacila nekoliko metara. Kad sam se malo povratio, video sam da sam bos, i izašao iz hale.“

Već drugog dana nakon nesreće, međutim, novinski izveštaji o eksplozije naglo su promenili ton: umesto objašnjenja šta je eksplodiralo i zašto, javnosti su servirani telegrami saučešća (poslali su ih Zoran Lilić, Radoje Kontić, Mirko Marjanović, Dragan Tomić, Nebojša Čović i general Momčilo Perišić), te srceparateljne hvale nastradalima, koji su svi odreda opisani kao „ljudine“ sa srcima „kao kuća“ („Večernje novosti“).

Pri tom je pažljivo prećutano da je među žrtvama bilo oficira Vojske Jugoslavije: na primer, pokojni Ivica Bešić je bio pukovnik.

Osim lepih reči o njihovim najmilijima, porodicama unesrećenih ponuđene su i pare: po 5000 od savezne vlade za svakog mrtvog, i po 2000 za ranjenike; Zemunska opština takođe je isplatila jednokratnu pomoć (u nešto manjem iznosu) i proglasila je 27. juni, dan komemoracije poginulima, za dan žalosti.

O vojsci i žutom prahu nije se više čula ni reč. Istovremeno, u javnost su pažljivo plasirane glasine o sabotaži, diverziji, pa čak i o nekakvoj „eksplozivnoj napravi donetoj sa bosanskog ratišta“ („Naša Borba“).

Eksploziv u manjerkama

Prava priča o onome što se desilo u „Grmeču“ zaista je vezana za Bosnu, ali je bitno složenija: izbijanjem rata u toj republici, armija je ostala bez dobrog dela svog industrijskog kompleksa, pa tako i bez pogona za proizvodnju čvrstog raketnog goriva koje je neophodno za višecevne bacače tipa „plamen“; to gorivo pravilo se u Vitezu, mestu koje kontroliše HVO. Za proizvodnju ove materije, koja izgledom veoma podseća na braonkastu plastičnu foliju, neophodni su teški valjci opisani na početku ovog teksta; isti valjci služe i za proizvodnju podnih obloga i sličnih neeksplozivnih stvari, pa se vojska obraćala raznim firmama koje ih imaju. Sve do jedne odbile su ponudu – osim „Grmeča“, koji je pre desetak godina uspešno isprobao sličan vojni program, ali ga zbog nepovoljnih bezbednosnih uslova tada nije sproveo.

U sadašnjoj besparici, međutim, ugovor sa vojskom delovao je primamljivo, pa je odlučeno da se u petak, 23. juna, izvede prva proba, za koju je vojska uplatila „Grmeču“ 6000 dinara. Izvori „Vremena“ kažu da se tog petka dvadesetak ljudi, uključujući i tehničkog direktora, okupilo u pogonu za proizvodnju „vinfleks ploča“ (homogeni podovi) u kojoj se nalazi dvovaljak. Vojska je dovezla stotinjak kilograma komponenti (nekoliko praškastih i jedna tečna) u limenim posudama u kojima se obično prenosi hrana (tzv. manjerke).

Proba je počela oko šest popodne. Pola sata kasnije, odjeknula je eksplozija, najverovatnije usled samozapaljenja. Drugim rečima, moglo ju je izazvati bilo šta – na primer varnica sa nekog metalnog opiljka.

Hala za „vinifleks ploče“, u kojoj se do tada nije pravilo bilo šta zapaljivo, nije građena prema zakonski definiranim specifikacijama objekata za proizvodnju eksplozivnih materija i nije imala čak ni osnovnu protivpožarnu namenu. Stoga su oko valjaka stajali vatrogasci sa spremnim aparatima za gašenje: oni su prvi poginuli.

Niko od prisutnih u hali nije prošao bez povreda: one srećnije udarni talas bacio je iza nekog zaklona, i tako ih poštedeo od nadolazećeg toplotnog udara koji je spržio ostale. Betonski krov hale najpre je odleteo u vazduh, pa se sručio na zemlju. S obzirom na sve te okolnosti, pravo je čudo da je iko izvukao živu glavu.

Nije nimalo neobično što vlasti čine sve da zataškaju istinu o eksploziji u „Grmeču“: u ovom slučaju, prekršen je niz propisa i učinjena su bar dva teška krivična dela: izazivanje opšte opasnosti (član 187 KZ Srbije) i teško delo protiv opšte sigurnosti građana (član 194). U drugom stavu člana 194 kaže počiniocu koji je odgovoran za smrt jednog ili više lica preti se zatvorom od tri do petnaest godina.

Mali su izgledi, međutim, da će iko od ljudi koji su smislili i odobrili proizvodnju raketnog goriva u „Grmeču“ izaći pred sud: tih ljudi je mnogo, i veoma su moćni. Istražni organi će za koji dan objaviti saopštenje u kome će se kao glavni uzrok eksplozije (čega god) najverovatnije pominjati „ljudski faktor“.

Tako će sva krivica implicitno pasti na žrtve, i ostaće da se reši još samo jedan problem: naći drugu fabriku koja hoće da ustupi dvovaljak.