Egzodus milionera sa obala Temze

Avion kompanije Wizz Air počeo je spuštanje ka pisti aerodroma Luton pored Londona, turbulencije su bile minimalne i činilo se da će sve proteći kako treba. Tek nekoliko metara iznad piste automatski pilot naglo je podigao avion, što je uobičajena procedura kada su bočni udari vetra toliko jaki da ugrožavaju bezbedno sletanje. Naš pilot je na razglasu objasnio o čemu je reč, i informisao nas da će uskoro ponovo pokušati sletanje. Deset minuta kasnije ponavlja se isti scenario, avion se naglo podiže pred samo sletanje. Nakon trećeg bezuspešnog pokušaja, posada javlja da će avion sleteti na Aerodrom Stansted, 40 kilometara istočno od Lutona.

Sat i po kasnije stižemo Uberom u kišni London. Prema tradiciji, prvi restoran u koji idemo kada dođemo u glavni grad Ujedinjenog Kraljevstva je “New China” u Kineskoj četvrti u samom centru, koja je svečano okićena i osvetljena. Kao i uvek, Armin je sedeo za svojim stolom odmah do šanka. Tražili smo da nam da veći sto “jer će biti puno hrane”, uz osmeh se složio.

Armin Loetscher, poznatiji kao Sweety (87), došao je u London iz Švajcarske kao poslastičar. Lično je pravio kolače za 89. rođendan Vinstona Čerčila i upoznao ga tom prilikom, posle je radio deserte i za kraljevsku porodicu. Zatim je preuzeo “St. Moritz klub” u Sohou, a 1974. otvorio i restoran koji od tada služi najbolji fondue u Londonu.

Tokom šetnje gradom zastajem ispred Spomenika vojnicima palim u Krimskom ratu (1853–1856) koji je Velika Britanija vodila sa Francuskom i Kraljevinom Sardinijom na strani Otomanske imperije a protiv Ruskog carstva. Rusija je bila poražena i finansijski iscrpljena u ovom ratu, toliko da je 11 godina kasnije bila prinuđena da Amerikancima proda Aljasku. Bile su potrebne decenije da se oporavi. Pripadnici ruske obrazovane elite videli su brzu modernizaciju zemlje kao jedini način vraćanja statusa evropske sile. Međutim, u toku Prvog svetskog rata izbila je Oktobarska revolucija, a posle invazije Avganistana – raspao se Sovjetski Savez. Biće zanimljivo videli da li je istorija bila učiteljica novim generacijama ruskih lidera ali i intelektualaca.

Po ko zna koji put odlazim u National Gallery na Trgu Trafalgar, jednu od najvećih umetničkih galerija na svetu. Svaki put zastanem ispred nekog umetničkog dela i posvetim mu više vremena nego što je to uobičajeno. “Zar baš sve meni mora da se desi?”, rekao je navodno car Franja Josif kada je do njega stigla vest o Sarajevskom atentatu na Franca Ferdinanda. Maneova slika Egzekucija Maksimilijana u National Gallery svedoči o istorijskom događaju koji je bio prvi u nizu nevolja koje su zadesile cara Franju Josifa. Naime, Maksimilijan Habsburški, rođeni brat Franje Josifa, bio je od strane Napoleona III postavljen za cara Meksika. Pobunjenici su ga streljali 1867. zajedno sa dvojicom njegovih generala. Posle toga desilo se samoubistvo Franjinog sina jedinca Rudolfa u Majerlingu, pa atentat u Ženevi na njegovu ženu caricu Sisi koju je ubio italijanski anarhista… i najzad, Sarajevski atentat i ubistvo Ferdinanda.

Svaki put kada sam u National Gallery, Metu ili drugim sličnim muzejima i galerijama – ista scena: deca koja sede na podu dok ih učiteljica ispituje o tome šta vide na slici. Osim našeg projekta “Naša deca u našim muzejima” i još nekoliko sličnih povremenih akcija – ovo je, nažalost, retka praksa u Srbiji.

Na Leichester Square-u nalazi se jedan od najpoznatijih Božićnih marketa u Londonu. Od ove godine tu je i malo klizalište koje ima poseban šarm jer je ledena površina postavljena oko spomenika Vilijemu Šekspiru.

Dok publika čeka nastavak filma Đavo nosi Pradu, čija premijera bi trebalo da bude 2026, na londonskom West End-u postavljen je istoimeni mjuzikl. Za razliku od Čarobnjaka iz Oza i Fantoma iz Opere, gde su pre dve godine glavne ženske uloge dobile crnkinje, ovde se nije išlo tako daleko: Nejdžel je crnac a Tom Holt Kinez, dok su glavne ženske uloge belkinje, kao i u filmu. Da li je politička korektnost malo olabavila ili je nešto drugo u pitanju, videćemo u sledećim podelama u londonskim mjuziklima.

Dok smo iz centra grada išli ka Big Benu na širokom bulevaru The Mall, koji se završava ispred Bakingemske palate, vijorile su se britanske i nemačke zastave. Tog dana, u poseti Velikoj Britaniji, prvi put nakon 27 godina bio je predsednik Savezne Republike Nemačke. Frank-Valtera Šajnmajera i njegovu suprgu Elke Budenbender primili su na svečanoj audijenciji u Dvorcu Vindzor kralj Čarls III, kraljica Kamila, princ Vilijem i princeza Kejt. Nemački predsednik i njegova supruga stigli su pred dvorac u svečano dekorisanim kočijama.

foto: robert čoban

Dok se približavamo Big Benu, iz zvučnika čujem ritmove Žute podmornice grupe The Beatles, s tim što njen refren glasi “We all live in the Brexit tragedy, Brexit tragedy…”. Grupa demonstranata sa velikim brojem zastava EU i natpisom “Rejoin” koja zagovara povratak Velike Britanije u Evropsku uniju, prepevala je i Living next door to Alice pa se u njihovoj verziji čuje stih “Who the fuck is Farage?” sa jasnom aluzijom na Najdžela Faraža, trenutno najpopularnijeg političara u Ujedinjenom Kraljevstvu koji se smatra najzaslužnijim za to što su 2016. građani Velike Britanije većinski glasali za izlazak iz EU.

Goran Aleksić, ambasador Srbije u Londonu i njegova supruga Svetlana čekaju nas u The Leighton House Museum-u u Holand parku, mestu za koje većina putnika ali i žitelja Londona nije ni čula. Fantastična vila pripadala je slikaru i baronu Frederiku Leightonu (1830–1896) koji je okupljao neke od najzanimljivijih ličnosti tadašnjeg Londona. Leighton je za izgradnju vile angažovao arhitektu Georgea Aitchison-a čiji je zadatak bio da napravi kombinaciju doma za stanovanje i umetničkog ateljea sa velikim brojem orijentalnih detalja koje je vlasnik kupovao na brojnim putovanjima po Bliskom istoku. Gradnja vile je započela 1866. a završena je 1895, godinu dana pred smrt njenog vlasnika.

Dok večeramo fish & chips uz Guinness pivo, pričamo o fenomenu egzodusa milionera sa kojim se London suočava u proteklih deset godina. Prema projekcijama, otišlo je oko 30.000 milionera. Samo u 2024. veruje se da ih je otišlo čak 11.000. Destinacija većine njih su Milano i okolina. Takođe, veliki broj njih otišao je u SAD, UAE i Švajcarsku. Najčešći razlozi za ovakav odliv džepova su povećani porezi, posebno oni koji su najviše pogodili bogate strance koji decenijama unazad opsedaju britansku prestonicu.

Poslednje večeri u Londonu otišao sam sām da pogledam novu postavku mjuzikla Producenti, Sandra je odbila uz obrazloženje da ih je gledala toliko puta od Njujorka do Pozorišta na Terazijama u Beogradu, čak jednom i na nemačkom u Beču. I ja sam gledao Producente mnogo puta, i u filmovima i na Brodveju u originalnoj postavci sa Nejtanom Lejnom, Metjuom Broderikom i Umom Turman, na Vest Endu u Londonu, više puta u Pozorištu na Terazijama gde igra od 2011, pomenutu postavku u Beču… Nova postavka ovog mjuzikla u Garrick Theatre na Vest Endu je najduhovitije režirana i najbolje glumljena od svih koje sam gledao do sada. I dobio je zaslužene višeminutne stojeće ovacije. U intervjuu za “The Guardian” u martu ove godine slavni Mel Bruks, autor mjuzikla, koji će sledeće godine proslaviti 100. rođendan, rekao je: “Danas je Velika Britanija zemlja u kojoj su nacistički pozdravi postali česta pojava na velikim političkim skupovima. U vreme kada sam pisao Producente 1967, Hitler i nacisti bili su daleka prošlost i moglo se smejati na njihov račun. Danas čitava stvar dobija drugačiji smisao!”

Sutradan, dok smo čekali let za Beograd, na ovoga puta funkcionalnom Aerodromu Luton, grupa od dvadesetak predškolaca pevala je božićnu pesmu The Twelve Days of Christmas iz 1790. Jednostavan način da se napravi praznična atmosfera na ovom pomalo socijalnom aerodromu sa kojeg poleću avioni low-cost kompanija.

Tri sata kasnije sleteli smo u Beograd i prošli ispod špalira svetlećih kišobrana, jedinog znaka da su (neki) praznici u toku.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.