E-briga

Ljudi gube socijalnu pomoć na osnovu notifikacije koja kaže da imaju primanja veća od 10.385 dinara, da su imali auto registrovan ko zna kada ili da su ostvarili nekakav prihod koji niko ne zna šta je. Na osnovu notifikacije, zaposleni u centru za socijalni rad donosi rešenje kojim prestaje pravo, a kasnije obaveštava korisnika i proverava prihode ili druge osnove zbog kojih je to pravo prestalo. Čak i kada želi da donese rešenje mimo onoga što mu govori notifikacija, socijalni radnik to ne može da uradi. To se zove “automatizacija postupaka i procesa vezanih za postupanje u oblasti socijalne zaštite”, nije uvod u lošu SF priču. To je digitalna Srbija u kojoj je sistem Socijalna karta postao operativan.

ŠTA SU NAMA SIROMAŠNI?

Ukratko bismo mogli reći da se sistem socijalne zaštite odnosi na novčane ili druge doprinose i izdvajanja koja imaju za cilj da osiguraju ostvarivanje osnovnih ljudskih potreba, kao i na administrativnu, stručnu i drugu pomoć osobama koje nisu u situaciji da potpuno samostalno zadovolje ove svoje potrebe. Politike i prakse koje definišu način na koji će država sprovoditi socijalnu politiku treba da su vođene načelom ranjivosti i nediskriminacije. To podrazumeva dovoljno senzitivnu aparaturu koja prepoznaje i proaktivno identifikuje faktore rizika i ranjivosti, kreira i sprovodi mere koje će osigurati da najranjiviji pojedinci budu uključeni i imaju pristup pravima.

Stopa rizika od siromaštva u Srbiji je, prema podacima koje je objavio Republički zavod za statistiku, u 2021. godini iznosila 21,2 odsto, što je u odnosu na 2020. godinu niže za 0,5 odsto. Ovaj podatak nam pokazuje koliki je procenat lica čiji je raspoloživi ekvivalentni prihod niži od praga rizika od siromaštva, koji je 24.064 dinara prosečno mesečno, za jednočlano domaćinstvo. Ova stopa ne pokazuje koliko ljudi je stvarno siromašno, već koliko njih ima prihod niži od praga rizika od siromaštva.

Važno je razumeti, svaki peti u riziku od siromaštva nije rezultat slabih institucija, opšteg nemara ili lošeg sprovođenja politika, naprotiv. On je upravo rezultat ciljanih politika koje se godinama sprovode.

Način na koji izvršna vlast gleda na budžetsku potrošnju za ostvarivanje socijalnih prava posebno je zanimljiv od kada smo pod pretnjom novih ekonomskih slomova krenuli oštro u mere štednje. Tada je promena shvatanja socijalne države podstakla velike slomove u sistemu socijalne zaštite.

Tako su korisnici novčane socijalne pomoći na prečac postali neprijatelji državnog budžeta. “Socijalna pomoć neće biti pomoć nego zarada. Ne može da bude poplava u Obrenovcu ili Šapcu, i da dolaze hiljade volontera a da nijedan korisnik socijalne pomoći ne dođe da brani svoj grad”, rekao je krajem 2014. godine tadašnji ministar zadužen za socijalnu zaštitu kada je uveo social workfare – koji podrazumeva da se socijalna pomoć ne zasniva na principima solidarnosti i države blagostanja, već da se daje onima koji je zarade, kroz neplaćeni rad koji obavljaju da ne bi izgubili socijalnu pomoć. Posle osam godina, Ustavni je sud nedavno smogao snage i oglasio neustavnim osnov za ovu Vulinovu uredbu.

Ovo nažalost ne znači da je stavljena tačka na opasne ideje da se socijalna pomoć odrađuje, da je uvek i isključivo trošak i da mora još više da se štedi u sistemu socijalne zaštite.

DIGITALNA ČVRSTA RUKA

U Srbiji se dugo gradi narativ o korisnicima novčane socijalne pomoći kao nekakvim parazitima koji dobro žive od “naših” para.

Zato je potrebna čvrsta ruka, a ona dolazi u dugom nizu nula i jedinica. Ne mora više predsednica Vlade Republike Srbije da brine za ovaj kompleksni i teški posao. To sada radi automatizovani digitalni sistem koji nema ni telefon, ni imejl, ni šalter. Najavljeno je da će digitalizacija socijalne zaštite sprečiti da “dajete socijalnu pomoć nekom ko po socijalnu pomoć dolazi u audiju A8”. Pričala je prilikom te najave predsednica Vlade da ona “garantuje da će sa istim izdvajanjem u budžetu mnogo bolje targetirati ljude i davati mnogo veću socijalnu pomoć ljudima kojima je ona potrebna”. Međutim, ono što nije rekla je da je rezervoar audija A8 jedna do jedna i po socijalna pomoć u Srbiji. To se nekako zaboravilo, kao i garancija povećanja socijalne pomoći, ako u to ne računamo usklađivanje sa indeksom potrošačkih cena, koje se vrši na osnovu statističkih podataka 1. aprila i 1. oktobra.

Da je kreiranje ovog narativa odmaklo, potvrđuje nam i sadašnji ministar zadužen za socijalnu zaštitu koji je nedavno na RTS-u tvrdio da je Socijalna karta otkrila 1.134 osobe koje su preminule, a isplaćivana im je novčana socijalna pomoć. On čak tvrdi da je Socijalna karta otkrila da je jedna osoba preminula 2001. godine, a da joj je 22 godine neosnovano isplaćivana ova vrsta pomoći. Pošto svako ko je prošao pored centra za socijalni rad zna da je to nemoguće, ostaje da zaključimo da ovaj narativ o zloupotrebi sistema zapravo služi da iznova potvrđuje opravdanost započete digitalizacije sistema socijalne zaštite.

Najpre je potrebno pokazati da se vlast brine o narodnom novcu, da nema situacija da dinar ode gde ne treba (za odgovor na pitanje da li je to baš tako, videti: politiku 100 evra svima, vitamini za bake i deke, nacionalne stadione i slične radosti). Socijalna karta se onda savršeno uklapa u ideju koja kaže da tehnologija uvek donosi progres, da je samo potrebno sve digitalizovati i da će sve biti u redu. Kao da se poručuje: “Socijalni radniče, kompjuter sve radi za vas, efikasno prati gde koji dinar odlazi i dobro kontroliše one koje treba kontrolisati!”

Nije teško zaključiti da dok ovo radi, država istovremeno pomera granice za buduće sisteme za digitalizaciju drugih oblasti života. Vežba se koliko će novi digitalni sistemi u budućnosti biti transparentni, koliko će biti testirani pre puštanja u rad, koliko će biti zasnovani na postojećim propisima, koliko će diskriminisati.

KAKO TO IZGLEDA VAN RAČUNARA

Ljudi sa kojima radimo mesecima obilaze šaltere državnih institucija u pokušajima da dokažu da se iza rečenice “uvidom u Socijalnu kartu, utvrđeno je da imenovani ostvaruje prihode u iznosu od…” kriju greške sistema. Tako se, primera radi, uprkos zakonskoj garanciji da se sezonski rad ne uračunava u prihode prilikom odlučivanja o socijalnoj pomoći, oni prikazuju u Socijalnoj karti, zbog čega se ljudima ukida novčana socijalna pomoć. Činjenica da ste pre deset godina posedovali opel kadet koji ste prodali auto otpadu, dovoljna je da centar za socijalni rad zbog “pokretne imovine veće vrednosti” ukine socijalnu pomoć. To što ste sakupljali sekundarne sirovine da biste se prehranili (jer je socijalna pomoć 10.385 dinara mesečno za pojedinca), pa ih prodali otkupljivačima, dovoljno je da izgubite socijalnu pomoć. Dobili ste u nasledstvo imovinu koja je manja od jednog hektara? Pritom ste radno nesposobni. Nema veze, Poreska uprava će obračunati “prihode od imovine”, a vi ćete na osnovu toga izgubiti socijalnu pomoć iako je zakonom propisano da pravo na novčanu socijalnu pomoć može ostvariti i pojedinac koji je nesposoban za rad ako pored stambenog prostora ima zemljište u površini do jednog hektara.

Pogađajte ko je najviše zastupljen u sistemu socijalne zaštite, ko se bavi sakupljanjem sekundarnih sirovina i ko bi mogao biti taj čovek koji prodaje decenijama star auto na otpadu?

Zbog toga je pitanje transparentnosti algoritma i sistema Socijalna karta ključno pitanje na kome insistiramo. Jednostavno, u prilici smo da vidimo rezultate Socijalne karte, znamo kakve posledice ostavlja na čitave zajednice u nekim mestima, ali to kako on zaista funkcioniše ne znamo. Za to se možemo zahvaliti nadležnom ministarstvu, koje skoro punu godinu izbegava da dostavi izvorni kod i algoritam sistema Socijalna karta. Prvo pod obrazloženjem da se radi o informacijama koje nisu od javnog značaja, kasnije i zbog toga što izvorni kod nije vlasnički otvoren jer je poslovna tajna ministarstva, imovina je ministarstva i autorsko je delo. Nakon što je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti usvojio žalbu na ovo rešenje, ministarstvo je odlučilo naprasno da algoritam ne postoji, a na pitanja koja se tiču izvornog koda odgovorilo isto kao i prethodni put. Sada smo u drugom krugu žalbenog postupka pred Poverenikom, nije više ni bitno koliko će sve to trajati.

NEKO ĆE REĆI – PRETERIVANJE, OPET UVOD U NEKAKAV SF TRILER

Nedavno objavljena priča Lighthouse Reports i magazina “WIRED”, koji su u Roterdamu analizirali sistem koji slično našoj Socijalnoj karti služi za detekciju prevara u sistemu socijalne zaštite, pokazuju da ovi sistemi imaju pregršt mana i da sprovode diskriminatorne prakse. Novinari su na osnovu toga što je Roterdam pristao da dostavi model za mašinsko učenje, trening i druge podatke rekonstruisali kako on proverava korisnike. Ispostavilo se da činjenica da ste ženska osoba, da ste razvedeni, da imate sina ili da živite u određenom delu grada predstavlja dodatan rizik od nastanka prevare u sistemu socijalne zaštite. Posledično, ako spadate u ovu grupu ljudi, onda možete očekivati da vas dodatno proveravaju, ponižavaju, kažnjavaju i ukidaju vam socijalna davanja. Dosta slično Socijalnoj karti, zar ne?

Na kraju, ne možemo da ne priznamo rezultat Socijalne karte. Efikasna je, od njenog uvođenja do danas u Srbiji je 23.340 korisnika sistema socijalne zaštite manje. To su podaci Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Jednostavno upoređivanje broja korisnika novčane socijalne pomoći u februaru 2022. godine i u januaru ove godine.

To što tih 23.340 ljudi mora svakog dana da jede, plati račune, pošalje dete u školu ili da plati lekove, to je valjda njihova e-briga. Sistem koji je uspostavljen i nije dizajniran da njima pomogne, on se bavi brojevima i sprečavanjem zloupotreba, a ne ljudskim potrebama. Za neki bolji sistem, trebaće nam novi program.