Dva ratna druga

Jedan je (uz zadovoljan osmeh) rekao: „Dobro jutro, gospodine Šešelju“, drugi je (pomalo hladno) odgovorio: „Dobro jutro, gospodine Miloševiću“, i šou je mogao da počne. Dve glavne vedete srpske političke scene devedesetih ponovo su zablistale, ovog puta u sudnici Haškog tribunala, a hepening koji je započet 19. avgusta 2005. trebalo bi da traje nedeljama. Iako će čekanje na ozbiljnije analize onoga što je rečeno tokom svedočenja Vojislava Šešelja na suđenju Slobodanu Miloševiću još malo da potraje, jedno je sigurno: ni učesnicima ni publici neće biti dosadno. Praksa, naime, pokazuje da su bivši predsednik Jugoslavije i još aktuelni predsednik Srpske radikalne stranke neponovljivi tandem koji garantuje mnoštvo dramskih obrta, bezbroj sitnih udaraca s leđa i niz živopisnih primera koji pokazuju koliko je tanka granica između ljubavi i mržnje.

SKLADAN BRAK I BURNO RASTAJANJE: Po svoj prilici, Šešelj i Milošević prvi put su se sreli 1992. godine – u intervjuu za „Blic njus“ u februaru 2003, Šešelj je objasnio da ga je kod tadašnjeg predsednika odveo Mihalj Kertes, da ga je on tada zapravo upoznao i da su razgovarali „o saveznim izborima“. Sudeći, međutim, po nekim drugim izvorima, tema je ipak bila znatno ozbiljnija. Do tada ničim dokazane sumnje da je iza jačanja Srpske radikalne stranke stajala Socijalistička partija Srbije, formalizovao je Nebojša Čović – u aprilu 1997, posle raskida sa SPS-om, on je objasnio da je 1992, pošto je Šešelj postao republički poslanik, „zvanična struktura i kompletan aparat SPS-a omogućio da se finansira i materijalno napravi infrastruktura SRS-a“. U to vreme, Milošević je rekao da mu je Šešelj omiljeni opozicioni političar zato što ne prima novčanu pomoć iz inostranstva i zato što je „dosledan u izražavanju svog mišljenja“, dok Šešelju na pamet nije padalo da pod znak pitanja dovede autoritet tadašnjeg predsednika Srbije. Zahvaljujući Šešelju, Milošević je na domaćem planu izgledao kao vođa blagonaklon prema (tada popularnom) radikalnom nacionalizmu, a na stranom terenu kao vođa koji, eto, i nije najgore što Srbiji može da se desi. Zahvaljujući Miloševiću, Šešelj je mogao da na miru jača svoju stranku i da istovremeno izgradi imidž čoveka koji izgovara sve ono što Milošević (iz ovog ili onog razloga) ne sme i ono što „običan narod“ misli. Manjinska socijalistička vlada koja je potom formirana funkcionisala je najviše zahvaljujući podršci radikala, radikali su odigrali veliku ulogu u rušenju Dobrice Ćosića s mesta predsednika SRJ, a Šešelj je do mile volje mogao da izigrava narodnog tribuna koji ne mari za vlast. Idila je trajala.

Analitičari su odavno zaključili da su se Šešelj i Milošević razilazili isključivo u situacijama kada bi radikali dovoljno ojačali, a Milošević popuštao pred zahtevima međunarodne zajednice. Upravo to dogodilo se u periodu 1993–1994, kada su radikali precenili sopstvenu snagu, a Milošević zbog propasti Vens Ovenovog plana blokirao Republiku Srpsku. Verujući u masovnu podršku svojoj politici, SRS je krajem 1993. u republičkom parlamentu inicirao smenu vlade Nikole Šainovića, na šta Milošević odgovara prilično oštro: raspuštanjem skupštine i raspisivanjem novih izbora. Istovremeno, SPS izdaje saopštenje u kome navodi da će se zalagati za razjašnjenje „Šešeljevog učešća i ličnog doprinosa u formiranju paravojnih formacija na području RSK i RS i zločina koje su počinili nad civilnim stanovništvom, i hrvatskim, i muslimanskim, i srpskim“. Zahvaljujući agresivnoj medijskoj kampanji, radikali će tada zabeležiti znatno lošiji izborni rezultat nego na prethodnim izborima: sa dotadašnja 73 poslanika, oni spadaju na skromnih 39. Blokada Republike Srpske će tu situaciju dodatno pogoršati i uzrokovati najpre verbalnu paljbu na liniji Vojislav Šešelj – Mirjana Marković (Milošević se u to vreme nije javno oglašavao), a zatim i konkretne akcije. Povod je bilo zasedanje Veća građana savezne skupštine u septembru 1994. na kojem su radikalski poslanici pokušali da počnu raspravu o blokadi na Drini, a tadašnji predsednik Veća (nezaboravni) Radoman Božović im uporno oduzimao reč. Pošto radikalka Maja Gojković nije želela da napusti govornicu, Božović je proglasio pauzu i sastao se sa šefovima poslaničkih grupa – na tom sastanku, Božović je radikale nazvao „primitivcima“, na šta je Šešelj odgovorio tako što mu je opsovao „majku lopovsku“ i pljunuo ga dva puta. Pod vrlo sumnjivim okolnostima i po hitnom postupku, Šešelju je tada oduzet poslanički imunitet, uhapšen je i 19. septembra i osuđen na osam meseci zatvora. Mesecima pre i mesecima posle tog hapšenja, radikali su uporno promovisali svoj (tada još nepoznat) skupštinski bonton: oštar jezik s radikalske i oštra ruka sa espeesovske strane, učinili su da u sezoni 1993–1994. i savezna i republička skupština više liče na cirkus nego na ozbiljne institucije.

U svakom slučaju, tek što je pušten iz beogradskog CZ-a, Šešelj je ponovo osuđen na šezdeset dana zatvora, ovog puta zbog organizovanja protesta u Gnjilanu (odnosno ugrožavanja javne bezbednosti) zajedno s Tomislavom Nikolićem. Puštanje iz zatvora zgodno se poklopilo s početkom pregovora u Dejtonu, što je Šešelju pružilo dobru priliku da pokaže kako još ima snage – u to vreme, svoju politiku baziraće uglavnom na kritici lika i dela Slobodana Miloševića (videti okvir „On o njima“), a stepen sukoba bio je takav da je retko ko mogao da pretpostavi da će se socijalisti i radikali ikada više zbratimiti. Tim pre što se Šešelj, kao nikada pre ili posle toga, zbližio s vođama opozicionog pokreta u Srbiji.

SLOGA IPAK TRAJE: Pravi dar za psihologiju i političku kombinatoriku vođa radikala opet će pokazati posle lokalnih izbora 1996, kada zbog izborne krađe počinju studentski i ulični protesti koalicije Zajedno. Dok je Milošević ubrzano gubio živce i bivao sve iracionalniji, Šešelj je na čitavu priču reagovao potpuno smireno; dok je Milošević na demonstrante slao policijske kordone i režao na njih putem agilnog novinarskog kadra RTS-a, Šešelj je ukazivao na neslogu opozicionih lidera, na „iz inostranstva plaćene studentske lidere“, na zastave stranih zemalja koje su se pojavljivale na protestima. Ukratko, na sve ono što je i te kako godilo biračkom srcu onih koji nisu bili ni za Miloševića, ali ni za „ove na ulici“. Sve to je, naravno, urodilo plodom: na izborima u septembru 1997, koje je bojkotovalo 12 opozicionih stranaka, Šešelj opet osvaja više od milion glasova i dobija čak 82 poslanička mesta. Iako iz tog perioda nema pravih dokaza o saradnji Šešelja i Miloševića, poznato je da su iza smene Zorana Đinđića s mesta gradonačelnika Beograda u oktobru 1997. podjednako stajali i predstavnici Srpskog pokreta obnove i Šešeljevi radikali. (Uostalom, teško je zaboraviti nasmejana lica Vuka i Danice Drašković, Vojislava Šešelja i Bogoljuba Karića okupljenih u jednoj beogradskoj kafani u maju 1997.) Koliko god da se Milošević zvanično distancirao od raspada koalicije Zajedno, bilo je jasno da mu i te kako odgovara sve ono što se događalo na nivou Beograda – posebno ako je to podrazumevalo Đinđićev pad i konačan slom koalicije Zajedno.

Kada je 1996. upitan o mogućnosti koalicije svoje stranke sa socijalistima, Vojislav Šešelj samouvereno je izjavio: „Ako vam ja unapred kažem

da ne postoji nikakva varijanta da SRS uđe u koaliciju sa SPS-om i Slobodanom Miloševićem, to ostaje. Ako je neko čovek od reči, onda su to ljudi koji su na čelu SRS-a.“ No, čovek od reči ubrzo se predomislio. Samo nekoliko meseci posle izbora, 24. marta 1998. radikali ulaze u tzv. vladu narodnog jedinstva, za koju su se socijalisti odlučili jer nisu imali dovoljan broj poslanika za samostalnu vladu, a od prevremenih izbora su opravdano strahovali. Uz 16 članova iz SPS-a i pet iz Jugoslovenske levice, u vladi kojom je predsedavao Mirko Marjanović, radikalima je pripalo 15 mesta, od čega i dva potpredsednička – ovakva zastupljenost radikala bila je izgleda dovoljna da Šešelj zaboravi na tvrdnje o tome kako su ga socijalisti pokrali na tek završenim predsedničkim izborima (na kojima je Milan Milutinović pobedio Šešelja).

TAMNI OBLAK: Pošto je u novembru 2000. u intervjuu za „Reporter“ upitan kako je mogao da uđe u vladu s ljudima koji su ga hapsili, Šešelj je objasnio: „Nisam ja bio u Vladi Srbije zato što volim Miloševića, nego zato što sam smatrao, i danas smatram, da je to bio interes srpskog naroda i srpske države.“ Istom prilikom, Šešelj je rekao da su se 1998. nad Srbijom „nadvijali tamni oblaci“, da je „proamerička štampa“ počela mnogo da ga hvali, da je „osetio o čemu se radi“ i da, zahvaljujući svemu tome, „nije bilo alternative“. Kako bilo, sada već i zvanični saveznici, Šešelj i Milošević su tek po formiranju vlade narodnog jedinstva zablistali u pravom svetlu. Zaista, istorijske su tekovine njihove koalicije, a retki su oni koji će ikada moći da zaborave referendum o (ne)prihvatanju učešća stranih predstavnika u rešavanju kosovskog problema, Zakon o informisanju koji je sahranio mnoge ovdašnje medije, Zakon o univerzitetu od čijeg se dejstva univerzitet još nije oporavio, usvojen i ubrzo povučen Zakon o posebnim pravima i obavezama izabranih lica (koji je garantovao doživotnu materijalnu sigurnost narodnim predstavnicima)… U tom periodu, uloge su bile podeljene na najbolji mogući način: Milošević je vodio ozbiljne pregovore s „međunarodnim faktorima“ (sa Ričardom Holbrukom, na primer), a Šešelj je obavljao prljave, ali tada neophodne poslove. Napadima na medije, profesore, opoziciju i druge nepodobne, lider radikala omogućio je Miloševiću da na miru povede zemlju u rat, prvi put neopterećen situacijom na domaćem terenu. Rezultat ovakvog sklada bili su dani mraka – osim bombardovanja i svega što je ono podrazumevalo, taj period zapamćen je i po ubistvu Slavka Ćuruvije i postratnoj represiji nad neistomišljenicima.

U međuvremenu, pošto je potpisan Kumanovski sporazum, Šešelj je pokušao da održi bar jedno od svojih obećanja – ono da će, u slučaju ulaska NATO trupa na Kosovo, radikali izaći iz Vlade. Nije mu se dalo: Centralna otadžbinska uprava SRS-a aminovala je izlazak iz vladajuće koalicije, ali je premijer Marjanović uveo „radnu obavezu“ za radikale zbog „neophodnosti kontinuiteta sastava i rada Vlade“. Šešelj je dakle hteo, ali mu nije dozvoljeno. Pored toga, ne samo da nije izašao iz republičke vlade, već je 12. avgusta 1999. zauzeo i mesto u saveznoj, dobivši pet ministarskih mesta.

PROMENA KURSA: Iako je na prvi pogled izgledalo da ljubav radikalskog vođe sa Slobodanom Miloševićem nikada nije bila jača, pukotine u koaliciji već su se nazirale. Osećajući da su posle bombardovanja Miloševićevi dani bukvalno odbrojani, Šešelj je polako počeo da se prestrojava. Šešeljeva skretanja podrazumevala su, između ostalog, sprečavanje usvajanja Zakona o borbi protiv terorizma u saveznoj skupštini i onemogućavanje stvaranja pravnog osnova da Milošević bude proglašen narodnim herojem – iako je istovremeno Šešelj podržao ustavne promene koje su omogućile Miloševiću kandidaturu na eventualnim predsedničkim izborima, čini se da je sujeta tadašnjeg predsednika SRJ ipak bila isuviše povređena. Posle raspisivanja saveznih i predsedničkih izbora 2000, Mirjana Marković je jasno nagovestila da JUL i SPS ne mogu biti u koaliciji sa strankama koje su mnogo drugačije od njih, a Šešelj je javno počeo da proziva čelnike (Miloševićeve) vojske i policije za raznorazne nepodobštine i nepotrebno politikantstvo. Kad je već bilo jasno da će vladajuća koalicija na izbore krenuti u „dve kolone“, Šešelj je ocenio da su socijalisti imena građana koji su navodno dali podršku Miloševićevoj kandidaturi „verovatno prepisali iz telefonskog imenika“. Odmah potom, optužio je Živka Šoklovačkog (JUL) da je zahtevao udvostručenje svoje plate, a Milana Rodića (direktora preduzeća Srbijašume, takođe iz JUL-a) da nije dao ogrev penzionerima na ime tri neisplaćene penzije. Posle optužbi, prešao je i na pretnje: pošto su socijalisti obznanili kako će na Kosovu otvoriti 600 glasačkih mesta, radikali su upozorili da je Kosovo oduvek bilo mesto najvećih izbornih krađa i pripretili da u tom slučaju neće priznati eventualnu pobedu socijalista na izborima. Kako je predizborna kampanja odmicala, Šešelj je svoje TV i ostale nastupe više bazirao na napadima na svoje koalicione partnere nego na Demokratsku opoziciju Srbije. Kandidujući Tomislava Nikolića (a ne sebe) za mesto predsednika SRJ, Šešelj je svima dao do znanja da misli kako su izbori za radikale unapred izgubljeni, što ga ipak nije sprečilo da se verbalno obračuna sa viđenijim predstavnicima Miloševićevog režima. Ipak, on ni tada ni ikada posle toga nije otvoreno izašao protiv samog Miloševića. „Ne samo da ne verujem u kolektivnu odgovornost naroda, nego mislim da ni Milošević tu ne može biti odgovoran… Milošević može biti istorijski odgovoran zato što nije uspeo u mnogim nastojanjima, i što je s vremena na vreme dozvoljavao da ga nadmudre Amerikanci“, objasnio je Šešelj u intervjuu za „Reporter“ u novembru 2000. Stvar je i dodatno rasvetlio: „Nije Milošević odgovoran što je svojevremeno branio Republiku Srpsku Krajinu, nego što je nije odbranio. Nije Milošević odgovoran što je svojevremeno branio Republiku Srpsku, nego što je nije odbranio. I što je potpisao Dejtonski sporazum. Nije Milošević odgovoran zato što je branio Kosovo i Metohiju, nego što nije do kraja odbranio Kosovo i Metohiju. To će biti njegova istorijska odgovornost… Odgovarao je na izborima, to je vrsta političke odgovornosti. Odgovarao je na izborima gde je narod glasao protiv njega. Sve se to akumulisalo u svesti naroda i zato je narod glasao protiv njega.“

KORPA S DAROVIMA: Baš kao što i svaka „obična“ ljubav godinama nekako sazri, odnos između Miloševića i Šešelja dobio je svoju konačnu (reklo bi se zreliju) formu posle odlaska Miloševića u Hag. Stalno ističući da je Milošević kidnapovan, Šešelj je često obećavao da će se rado odazvati Miloševićevom pozivu da svedoči u njegovu korist i pomogne mu da pobedi, a Milošević mu se pošteno odužio. Iako je na predsedničkim izborima 2002. učestvovala i njegova Socijalistička partija Srbije, bivši predsednik SRJ je biračima poručio da ipak glasaju za Šešelja, jer će upravo on „svrgnuti spolja nametnuti režim u Beogradu“. Isto tako (pošto je i Šešelj već bio na produženom boravku u Hagu), podržao je radikalskog kandidata Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2003. Ovog puta, sklad ničim nije uzdrman: Milošević je, prema Šešeljevim rečima, nekoliko puta telefonirao svom omiljenom opozicionaru, Šešelj je nastavio s tezama o „lažnim svedocima“ koji se pojavljuju na suđenju Miloševiću, a pomalo poetski vrhunac dostignut je po Šešeljevom dolasku u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala. Tada je, kako su izvestile „Večernje novosti“ 27. februara 2003, Šešelja u ćeliji „čekalo veliko iznenađenje“ u vidu korpe s voćem koje mu je Milošević poslao „da se osveži posle puta“.

Kad sve ovo sabere i oduzme, neko neupućen u ovdašnje prilike sasvim bi sigurno upitao kako je moguće da, posle svega što su izgovorili jedan o drugom, ova dva čoveka uopšte dođu u situaciju da sarađuju ili da jedan drugog brane u Haškom tribunalu. Kako je moguće da, posle silnih uvreda koje je Šešelj uputio na njegov račun, Milošević dođe do bliske saradnje s njim, da ga podrži na predsedničkim izborima, da mu čak pošalje korpu s osveženjem? Kako je moguće da, posle zatvora i silnih burnih prepucavanja sa socijalistima, Šešelj postane poslednja Miloševićeva odbrana na domaćem i na stranom terenu? Kako je, konačno, moglo da traje prećutno ili javno političko savezništvo između samoproklamovanog levičara i radikalnog desničara? Pragmatično objašnjenje ovog fenomena dao je sam Šešelj u jednom intervjuu: „Vidite, u politici ne sme biti mržnje. Onaj ko se u politici rukovodi mržnjom, taj propada, nema perspektive… Ja sam čovek operisan od mržnje.“ Imajući u vidu nespornu činjenicu da su i Šešelj i Milošević inteligentni i praktični, ova teorija u potpunosti „drži vodu“. Našavši ventil za mržnju na drugim mestima (u političkim neistomišljenicima uglavnom), ni jedan ni drugi nisu imali razloga da istinski mrze jedan drugoga – u tom smislu, svi njihovi sukobi mogli bi biti protumačeni kao prosta politička kombinatorika, stvaranje privida koji je i jednom i drugom u određenim trenucima donosio političke poene. S druge strane, u periodima idile, jedan drugom su bili izuzetno korisni. Milošević je već samim svojim postojanjem obezbeđivao Šešelju status večitog opozicionara/večitog borca za nacionalnu stvar/večitog protivnika svetskih sila. Šešelj je Miloševiću ponekad obezbeđivao skupštinsku većinu, ponekad javnu ili prećutnu podršku u ključnim trenucima, a ponekad je jednostavno bio neko ko će reći ono što se reći mora (a prilično je teško). Međutim, ono što je takođe nesporno jeste da, baš kao što između Miloševića i Šešelja nije bilo prave mržnje, tu nikada nije bilo ni prave ljubavi: posvetivši svoje živote borbi za vlast, ni jedan ni drugi nikada se nisu zbližavali s onima koji su im, kao, bili simpatični, a od kojih nikakve vajde nisu imali. Vođeni političkim interesima u vremenu kada je moćnih političkih lidera bilo malo, bili su nekako osuđeni jedan na drugoga.

Danas, u potpuno promenjenim okolnostima, priroda njihovog savezništva daleko je jednostavnija. U optužnici protiv Miloševića, u čak 35 paragrafa pominje se i Šešeljevo ime (tu se tzv. šešeljevci dovode u vezu s brojnim ratnim zločinima, a takođe su svrstani među političke i policijske elemente koji su, navodno, sprovodili plan stvaranja Velike Srbije), obojici je cilj da raskrinkaju „lažni sud“ i „lažne svedoke“, obojici je Haški tribunal jedini način da ovako ili onako produže svoj medijski život. Zbog toga, nije ni čudo što do zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak, 23. avgust, drugi dan svedočenja Vojislava Šešelja) čitava stvar više liči na smireni dijalog istomišljenika uz povremene upadice sudije i tužilaštva nego na bilo šta drugo. Momenti u kojima Šešelj ipak spočitava Miloševiću za neke političke poteze (saradnju s Vukom Draškovićem ili sukobe socijalista i radikala u republičkom parlamentu, na primer) dešavaju se vrlo retko i upućuju jedino na zaključak da Šešelj lako oprašta, ali ipak ne zaboravlja. Što se Miloševića tiče, nestrpljenje koje povremeno pokazuje spram podugačkih Šešeljevih izlaganja nikako se ne bi moglo protumačiti kao znak bilo kakve netrpeljivosti. Čoveku se jednostavno žuri – da još jednom pokaže kako je u čitavoj priči bio nevin, kako je u Srbiji bilo i gorih (nacionalista) od njega i kako njegova teza o lažnim svedocima, lažnim optužnicama i lažnim sudovima ima još pristalica. U tom smislu, Šešelj će mu sigurno izaći u susret. Kao i toliko puta do sada.

Ona o njemu

Kako Slobodan Milošević nikada nije javno odgovorio na Šešeljeve uvrede, ulogu neke vrste njegovog portparola u kriznim vremenima preuzela je Mirjana Marković, koja se Šešeljevim likom i delom bavila najviše u knjizi Noć i dan, odnosno dnevničkim beleškama iz 1993. i 1994:

„Kako ljudi, čak i u njegovoj stranci, ne vide da je takva i tolika agresivnost duboko patološka, da je izraz neke naročite fiziološke ili psihološke slabosti, izopačenosti?“ (Noć i dan, beleška za 30. septembar 1993)

„Lako je protiv mene, teško je protiv mudžahedina. Lako je na konferenciji za štampu, teško je na frontu. Lako je u stranci, teško je u vojsci. Lako je, ipak, u Beogradu, teško je, zaista, u Sarajevu. Zato Vojislav Šešelj u Beogradu ratuje sa mnom, umesto da u Bosni ratuje s muškarcima.“ (Noć i dan, beleška za 21. oktobar 1993)

„Ovaj reinkarnirani Turčin u Beogradu iživljava se nad stanovnicima sadašnjeg Beograda kao nekad Mula Jusuf nad stanovnicima ondašnjeg Beograda… Ne, Šešelj nije Srbin. On je Turčin, u najprimitivnijem istorijskom izdanju. A možda samo – nije muškarac. Mada, da budem iskrena, ja mislim, nije ni jedno ni drugo. Ni Srbin, ni muškarac.“ (Noć i dan, beleška za 14. jul 1994)