Dupli ključ

(Od našeg izveštača iz Haga)

U pratnji nekoliko nabildovanih momaka sa slušalicama u ušima koji nervozno gledaju oko sebe u različitim pravcima (pogotovo u pravcu obližnjeg šumarka), nekadašnji glavni američki pregovarač za Balkan Ričard Holbruk pojavljuje se ispred zatvora u Ševeningenu i zatim ubrzo nestaje iza teških metalnih vrata (nabildovani momci ostaju u kolima ispred jer unutra važe drugačiji uslovi obezbeđenja). Da bi došao do sobe u kojoj glavni haški optuženik, bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević prima na razgovor svoje svedoke sa kojima se priprema za nastavak suđenja, Holbruk mora da prođe kroz tačno 14 vrata i nekoliko rendgena. Na jednom kontrolnom punktu mora da skine kaiš sa pantalona i da se izuje, što spada u redovne provere svakoga ko ulazi u ovaj zatvor.

Posle nekih pola sata od prolaska kroz glavnu zatvorsku kapiju u Ševeningenu, Holbruk najzad stiže do posebne odaje, pripremljene za Miloševićeve svedoke. Reč je o prostoriji sa kompjuterom i telefonskom linijom u kojoj ne važi ona odredba da se Miloševiću ograničava komunikacija sa spoljnim svetom. Optuženom je obezbeđena potpuna privatnost u pripremi odbrane u kojoj je sam svoj advokat. Zatvorska uprava garantovala mu je da njegovi razgovori sa svedocima koji će ovde dolaziti na pripremu, neće biti prisluškivani, da slobodno može da vodi najpoverljivije razgovore, odnosno ne mora da šapuće. Ta posebna soba imaće dva ključa, jedan će uvek biti u Miloševićevom džepu, drugi kod zatvorskog službenika. Vrata se, kao i bolji sefovi, otključavaju samo sa oba ključa istovremeno, tako da optuženi nema razloga da strahuje kako će u njegovom odsustvu neko ulaziti u ovu posebnu zatvorsku kancelariju i brljati po papirima, trakama i dokumentima koje je tamo ostavio sa svojim pravnim savetnicima.

IZMIŠljEN SAMO DIJALOG: Kada konačno Holbruk stigne do Miloševićeve nove kancelarije, bivši predsednik SRJ mogao bi da ga dočeka rečima: „Žao mi je što si ovoliko morao da se maltretiraš, ja to prolazim svaki dan kada me vode u Sud i još mi stave pancir. A što se izuvanja tiče, ionako ti nije prvi put, već si se izuvao zajedno s Glebardom (da znaš da ću i njega da zovem kao svedoka), u Juniku na Kosovu, kada si se sastajao sa teroristima iz vrha OVK. Tu sliku sam već ovde pokazivao u sudnici. I odmah da ti kažem, ovde ćemo prvi put morati da razgovaramo bez viskija. Onaj upravnik zatvora ne dozvoljava.“

U ovoj priči koja samo na prvi pogled spada u neki „haški fiction“, izmišljen je (za sada) samo Ričard Holbruk i eventualna Miloševićeva dobrodošlica svom starom poznaniku. Sve drugo spada u realnost uz napomenu da će Milošević, koji zvanično ne priznaje Sud u Hagu (ali aktivno učestvuje u sudskoj proceduri i bori se za svoja procesna prava i dodatnih pet minuta za ispitivanje svakog svedoka), sam morati da snosi troškove dolazaka svojih svedoka na pripremne razgovore. Kasnije, kada ti isti svedoci dođu u Hag da bi se i konačno pojavili u sudnici, troškove će podmirivati Tribunal.

Za nekoliko dana najpoznatiji zatvorenik pritvorske jedinice u Ševeningenu zaista će ući u svoju posebnu zatvorsku kancelariju sa duplim ključem (kako je to objasnio nedavno na TV B92 Kristijan Šartije, šef pres službe Haškog tribunala) i u toj odaji narednih meseci razgovarati sa svedocima i pripremati ih za nastavak suđenja. Za nekoliko nedelja Milošević će Sudu morati da dostavi i spisak svedoka koje namerava da pozove. Na tom spisku će svakako biti i ime Ričarda Holbruka, Bila Klintona, Medlin Olbrajt i mnogih drugih koje je najavljivao još na samom početku suđenja. Optuženi na tako nešto ima pravo jer je reč o ljudima sa kojima se često sastajao i razgovarao o sudbini prostora bivše SFRJ, a većina sa tog Miloševićevog spiska želja ima i svuda vidljive otiske prstiju u ovdašnjim ratovima. Mnogi od njih savršeno se uklapaju i Miloševićev koncept odbrane u kome se najviše vermena troši ne na poricanje iznetih činjenica, već pre na priču o tome šta su radili i drugi u minulim ratovima. Pogotovo bi bilo teško objasniti odbijanje gospođe Olbrajt da se jednoga dana pojavi kao svedok u sudskom „procesu stoleća“ – nju su odavno (londonski „Gardijan“, na primer), označili kao „mamu od Tribunala“ proglasivši ovaj Sud „njenim čedom“, a spremnost da svedoči i dođe u Hag pokazala je još krajem 2002. kada se u takvoj ulozi pojavila na završetku procesa bivšoj predsednici RS Biljani Plavšić.

U prilog Miloševićevoj želji da zahteva pojavljivanje Ričarda Holbruka i ostalih svedoka sličnog profila ide i jedna stara izjava tužioca Džefrija Najsa. Nekoliko dana pošto je Milošević stigao u Hag, Najs je kao ugledni britanski pravnik sa određenim haškim iskustvom pozvan da za BBC (početak jula 2001.) komentariše značaj prvog sudskog procesa u kome će se suditi jednom šefu države, ne sluteći tada, naravno, da će za manje od godinu dana upravo on u tom procesu obavljati glavni tužilački posao. Na pitanje jednog od gledalaca – šta ako Milošević zaista pozove Klintona, Holbruka i ostale kao svedoke – Najs je odgovorio da optuženi ima puno pravo da tako nešto zahteva i da bi Sud u tom slučaju morao da insistira na njihovom pojavljivanju u sudnici. Čak i da sadašnji tužilac Džefri Najs „nije zaboravio“ ono što je pre tri godine izgovorio ugledni pravnik Džefri Najs za BBC, teško je poverovati da će američke vlasti dozvoliti njihovo svedočenje makar i pod uslovima (potpune zaštite i kršenja mnogih tribunalskih pravila) kakve je krajem prošle godine imao general Vesli Klark. Za slučaj da takve svedoke ipak, neko jednoga dana privoli da dođu u Hag, u Sudu upravo razrađuju i neke dodatne mogućnosti – onima kojima bude neprijatno da sa Miloševićem o svom eventualnom svedočenju razgovaraju u zatvoru (i pre toga izuvaju cipele), verovatno će biti omogućeno da tako nešto učine u nekoj sličnoj kancelariji u samom Tribunalu. Tako bi on koji ne priznaje „lažni Sud“ bio jedini optuženi koji će osim zatvorske sobe imati i posebne odaje (kancelarije i u zatvoru i u Sudu) i kome će svedoci dolaziti na noge, izuveni ili obuveni. Zato i ona scena sa početka teksta i nije baš tako nezamisliva.

ODLAZAK SUDIJE MEJA: Priča o Miloševićevoj pripremi odbrane, Holbruku i ostalim svedocima, kao i stručne rasprave o tome da li je haško tužilaštvo uopšte uspelo da se primakne dokazivanju odgovornosti za genocid bivšeg predsednika SRJ, bila bi svakako glavna haška priča da se u nedelju nije oglasio predsednik Suda Teodor Meron i saopštio da predsedavajući sudskog veća u ovom procesu Britanac Ričard Mej zbog bolesti napušta ovaj proces. Ta vest o odlasku sudije koji je čvrsto držao dizgine ionako komplikovanog sudskog procesa zazvučala je prilično dramatično i odmah izazvala lavinu komentara koji su uglavnom išli u dva pravca – ovaj proces nužno postaje još komplikovaniji i razvučeniji, a one Mejove dizgine pretvaraju se u dizgine od paučine. U procesu koji se u Hagu već dve godine vodi protiv Slobodana Miloševića pređena je do sada ogromna kilometraža – potrošeno je 300 radnih dana, dovedeno isto toliko svedoka, transkripti iz sudnice prešli su odavno brojku od 30.000 stranica, svaki novi sudija morao bi da uz transkripte pročita i oko 700.000 stranica raznih dokumenata i stenograma, odgleda silne video trake, presluša na desetine presretnutih razgovora. I da tek posle toga prijavi da je spreman da zameni sudiju Meja kako bi suđenje bilo fer. A to bi sve moglo da potraje prilično dugo.

Haški advokati su se naravno prvi dosetili da u tribunalskim papirima stoji i mogućnost da se optuženi ne složi sa promenom sudije i zahteva da čitav proces počne iz početka i unapred nagovestili da se Milošević sasvim sigurno neće tek tako pomiriti sa dovođenjem novog sudije (za koga se inače priča da bi ponovo mogao da bude Britanac). Sve do 2002. godine svako kome se sudilo u Hagu imao je pravo da se ne složi sa promenom sudije i da tako blokira sopstveni proces. Tako je, na primer, Goran Jelisić Adolf, još 1998. godine odbio da odobri zamenu sudije Fuada Rijada koji je morao na operaciju srca (po haškim pravilima dvočlano sudsko veće može da radi samo pet radnih dana bez jednog člana). Usledio je prekid u suđenju od devet meseci i proces je nastavljen tek kada se egipatski sudija vratio sa operacije i oporavka.

Na suđenju Milomiru Stakiću (Prijedor) u oktobru 2002. godine zbog bolesti se (takođe na kraju dokaznog postupka tužilaštva), povukao sudija iz Maroka Mohamed Fasi Fihri. Stakić je sa svojim advokatima procenio da je bolje ne žaliti se na dovođenje novog sudije, Argentinke Karmen Marije Argibej. Na kraju je oslobođen optužbe za genocid ali je postao i prvi haški optuženik koji je osuđen na doživotnu robiju. U obrazloženju ovakve presude stoji i prilično čudna rečenica da je Stakiću kao olakšavajuća okolnost (za kaznu doživotne robije) uzeto i to što nije stopirao zamenu sudije i što je omogućio da proces bude nastavljen bez prekida. Na sličnom raskršću našli su se svojevremeno i optuženi i advokati u tzv. šamačkom procesu. Na tom suđenju je zbog bolesti morao da se povuče sudija Sing iz Singapura, a optuženi su dozvolili da ga zameni sudija Johan Viktor Lindholm iz Finske. U šamačkom slučaju u trenutku zamene sudije bilo je saslušano tek nekih desetak (doduše ključnih) svedoka i prošlo je oko četiri meseca od početka procesa, ali je bilo i 26.000 stranica zapisnika koje je novi sudija morao da iščita. Novi sudija iz Finske delovao je uz to prilično namrgođeno i optuženi su se u prvi mah izgleda pokajali što su ga prihvatili bez pokušaja da blokiraju suđenje i zatraže da sve počne iz početka. Za razliku od Stakića, njima je na kraju prihvatanje novog sudije zaista uračunato kao olakšavajuća okolnost koja je uticala na manju kaznu, a prividno namrgođeni sudija Lindholm izdvojio je svoje mišljenje i tražio čak oslobađajuće presude.

Stvari su se u Tribunalu kasnije promenile i u pravila suđenja uneta je dopuna (predsednik komisije koja je menjala ta pravila bio je upravo sudija Ričard Mej) po kojoj optuženi ima i dalje prava da se ne složi sa novim sudijom i traži da suđenje bez obzira na poodmaklu fazu počne iz početka, ali je istovremeno dato pravo i Sudu da tako nešto odbaci i omogući da proces ide dalje i bez saglasnosti optuženog. To je učinjeno upravo da bi se izbegla eventualna blokada procesa kojoj je svojevremeno pribegao Goran Jelisić. Milošević, dakle, može da zahteva da mu se sudi iz početka mada je malo verovatno da će mu Sud takav zahtev odobriti. Iskusniji haški advokati smatraju da će sada Milošević svakako dobiti prostor za još agresivniji nastup prema Sudu i da bi mogao da traži mnogo toga – da se, na primer, preispitaju sve odluke sudskog veća donete uz glas sudije Meja, tim pre što sve odluke nisu donete jednoglasno. Milošević bi možda mogao da zahteva i „kompromisno rešenje“, ponovno dovođenje bar nekih važnih svedoka kako bi se novi sudija „brže“ upoznao s materijom. Optuženi bi mogao da ide i dalje i zahteva i medicinski izveštaj o Mejovoj bolesti, kao i mišljenje da li je ovaj sudija u poslednjih nekoliko meseci, u zavisnosti od prirode bolesti, mogao koncentrisano da vodi proces. Bilo bi to zaista udaranje ispod pojasa – kada je u jednom trenutku u toku procesa tužilac Džefri Najs posumnjao da Milošević namerno poboljeva i pravi prekide u suđenju kad god mu to odgovara, upravo je sudija Mej prilično oštro prekinuo takvu priču i insistirao na korektnosti tužioca.

Neki od haških advokata ističu, međutim, da bi takav agresivniji pristup optuženog mogao i da mu naškodi. Miloševiću se možda čini da vreme u Hagu radi za njega i da su slabosti u radu Tužilaštva, pa i pukotine u nekim delovima optužnice, sve vidljivije. Proces koji bi ponovo počeo od nule sa novim sudijom i starim svedocima dao bi možda šansu nekim svedocima koji su bili neubedljivi da ovoga puta ubedljivije odrade svoj posao. Novi sudija bi se možda češće smeškao od Meja i ređe gledao na sat, što nikako ne znači da bi krajnji ishod po Miloševića bio bitno drugačiji. Pojedini advokati angažovani u drugim procesima koji se trenutno vode u Hagu strahuju inače da će se sve ono što se zbiva u procesu stoleća direktno odraziti i osetiti u ostalim Haškim sudnicama. „Oko Tribunala je očigledno sve manje novca i međunarodne podrške i bojim se da će svi ostali slučajevi biti zbrzani i počišćeni što pre, dok će se u Miloševićevom procesu voditi računa da sve do kraja bude po najvišim standardima jer su na tu sudnicu ponovo upereni reflektori javnosti“, kaže jedan od tamošnjih advokata. Odlazeći sudija Mej, pod uslovom da je još radno sposoban i da bolest nije uzela maha, mogao bi zapravo da učini i veliku uslugu Sudu. Pre nego što ode, zajedno sa sudijama Patrikom Robinsonom sa Jamajke i O Gon Kvonom iz Južne Koreje mogao bi da još jednom prečešlja optužnicu protiv Miloševića (taj posao predstoji u pauzi suđenja), odbaci tačke koje su u toj optužnici očigledno višak jer su u prvom delu suđenja bile slabo potkrepljene dokazima i tako svom nasledniku, bar za po nekoliko hiljada stranica, skrati posao čitanja i pripreme za nastavak suđenja.

KAD BI MOGLO PONOVO: Novo komplikovanje procesa koji se u Hagu vodi protiv Slobodana Miloševića i iščekivanje da se imenuje novi sudija sa prilično „obeshrabrujućim zadatkom“ (kako su to ovih dana javile mnoge svetske agencije), kao i odsustvo događaja u sudnici zbog bolesti optuženog (u trenutku pisanja ovog teksta sasvim je otvorena i mogućnost da tužilaštvo odustane od nekih svedoka i proglasi kraj svog dela izvođenja dokaza ranije) naterale su mnoge da još jednom zarone u često promenljiva haška pravila. Što se ovog konkretnog zapleta tiče, tamo piše da se u toku procesa može zameniti samo jedan sudija. Ispadanje i drugog sudije iz procesa (što se u Hagu još nije dogodilo) automatski bi značilo da sve počinje od nule.

Da stvari zaista mogu da se vrate na početak i da danas, dve godine kasnije, počinje „proces stoleća“, sasvim je sigurno da bi se svi glavni akteri u sudnici, osim samog Miloševića, ponašali prilično drugačije. Tužilaštvo bi verovatno pokušalo da napravi kraću optužnicu u kojoj ne bi bilo čak 66 tačaka i u kojoj Milošević ne bi bio optužen, kako to kaže američki advokat Majkl Karnavas, za „sve, svašta i svuda“, što ovaj proces čini loše organizovanim i preširokim. Tako se na suđenju Miloševiću pojavljuje bar desetak svedoka koji govore o Dubrovniku, a tek po jedan ili nijedan za neke od najtežih zločina koji su se dogodili tokom rata u Hrvatskoj (Lovas, na primer). U Miloševićevoj optužnici Dubrovnik je rastegnut na gotovo dvomesečne ratne operacije oko ovog grada, dok se oficirima bivše JNA koji su direktno u tim operacijama učestvovali sudi zbog događaja koji staju u samo dva ili tri ratna dana.

Da može sve iz početka verovatno ni žalbeno veće ne bi ponovo pristalo da udovolji zahtevu tužilaštva i kosovskoj optužnici, zbog koje je Milošević stigao u Hag, pridoda onu za Hrvatsku i BiH. Mnogi u samom Tribunalu danas smatraju da je još tada načinjena greška koja je ovaj proces učinila gotovo bezobalnim. Da sve može iz početka, a da je svima u sudnici današnja pamet, Miloševiću verovatno nikada ne bi bilo dozvoljeno da se sam brani, što se vidi i iz upornih nastojanja Suda da se takva mogućnost ne dozvoli Vojislavu Šešelju. Milošević je za sebe izborio prava koja niko pre njega od optuženih nije imao i stekao mogućnost da u dobroj meri određuje ritam događaja u sudnici uprkos čestim nastojanjima sudije Meja da mu isključi mikrofon ili neko njegovo pitanje proglasi „nerelevantnim“. U njegovom slučaju čitav Sud se „izuo“ još na početku suđenja kada je u timu Karle del Ponte izgleda procenjeno da pred njima sedi obični „komunistički apartčik“ koji je uz to još umislio da bude sam svoj advokat.

Da sve počinje od nule, jedino bi se Slobodan Milošević ponašao kao i do sada jer on i nema previše izbora. I dalje bi zanemarivao more činjenica koje su ga u ovom sudskom procesu potapale i pravio se da mu je to more „do kolena“, osvetljavao sve ono što je Tužilaštvo pokušalo da u svojim optužnicama i preko svojih svedoka nevešto prećuti u priči o ratovima i skretao priču na ono što su radili drugi. Da može da bira, Milošević bi možda odabrao da večito ispituje svedoke Karle del Ponte – sa svojima će morati da bude nežan, a uvek mu je bolje stajala arogancija.