Da je već prošlo deset godina od tog dramatičnog događaja, podsetio me u ponedeljak moj prijatelj, glavni urednik „Vremena“ Dragoljub Žarković. Pitao me šta mislim o tome da na desetogodišnjicu NATO bombardovanja Srbije 1999. podsetimo objavljivanjem nekoliko publicističkih tekstova iz tog vremena, a da seriju započnemo odlomkom iz knjige Stanka Cerovića U kandžama humanista, (Samizdat B92, Beograd 2000), koja je imala i svoje francusko izdanje pod naslovom Dans les griffes des humanistes, i tamo bila zapaženija nego ovde. Zašto da ne? Stanko Cerović je uvek pokazivao čojstvo i razboritost, a u to vreme bio je jedan od samo nekoliko onih koji su se držali časno. I verovatno platio za to. Kao i Frano Cetinić, čijim ćemo tekstom „Nazovi NATO radi umorstva, pariški kolateralni dnevnik“ nastaviti tu seriju.
Rekao bih po sećanju da se svaka reč u tim tekstovima, pisanim u toku samog događaja, i danas drži, samo se argumentacija u međuvremenu umnožila, na primer ovog leta, tokom rata na Kavkazu, koji je rečima „osveta Balkana“ opisao nedavno jedan američki autor (Gordon N. Bardoš, pomoćnik direktora Instituta Hariman u Školi za međunarodne i javne odnose na Univerzitetu Kolumbija).
Ništa o tom vremenu nije razjašnjeno. Jedni prikrivaju olako igranje narodnom sudbinom i vlastitu upletenost u ratna nepočinstva; drugi, „bekstvo u Budimpeštu“, moralnu slabost humanitarnog intervencionizma, „vašingtonskog staljinizma“ i arogantnog unilateralizma, treći, najmoćniji, kako izgleda, a i kako se najavljuje, računaju da izvuku još malo političkog profita iz tog „malog slatkog rata Medlin Olbrajt“, kako ga sarkastično nazivaju liberali u Vašingtonu. A četvrti, udvorištvo.
Posle listanja, iščitavanja, pretraživanja zaključujem da ni sam nemam šta da dodam onome što sam o tome, uz asistenciju izveštača „Vremena“, napisao tih ratnih martovskih dana, uz zvuk sirena koje su se zvale Šizela i Mirela. Šizela, kad dolaze, a Mirela, pošto su otišli.
Na naslovnoj strani prvog ratnog broja „Vremena“ bila je samo jedna reč, kratka i ubitačna – „Rat“.
Od srede 24. marta 1999. u 20 časova naša zemlja je u ratu. Tog časa avioni NATO–a izveli su prvi napad na SR Jugoslaviju, hroničari kažu prvi napad na jednu suverenu zemlju od osnivanja ove organizacije…
Formalno–pravno Savezna vlada je odluku o uvođenju stanja neposredne ratne opasnosti donela na osnovu odluke Savezne skupštine održane 5. oktobra 1998, u toku prethodne krize. Tada je ratna opasnost izbegnuta sporazumom predsednika Miloševića sa američkim posrednikom Ričardom Holbrukom o limitiranju vojnih i policijskih snaga na Kosovu, o uvođenju nenaoružane međunarodne verifikacione misije i o uspostavljanju vazdušnog nadgledanja na Kosovu.
Za razliku od oktobarskog hepienda ‘98, martovska drama ‘99. je imala drugačiji tok. Dva sata posle Bulatovićevog obraćanja naciji, Havijer Solana, generalni sekretar NATO–a (koji je nekada, kao „ubeđeni socijalista, bio protivnik NATO–a, što neki hroničari nazivaju „mladalačkom delinkvencijom„), saopštio je da je naredio komandantu NATO–a za Evropu američkom generalu Vesliju Klarku da preduzme vazdušne operacije protiv Jugoslavije. Savezni ministar odbrane Pavle Bulatović procenio je da će tim udarima biti izloženi vojni i policijski ciljevi, da Amerika i NATO na taj način, koji je bukvalno vandalski, staju u odbranu terorista, te da su, imajući u vidu opasnost, jedinice VJ razmeštene u prostoru da bi se izbegle i smanjile eventualne štete i gubici…
Javljeno je da prema Jugoslaviji kreće osam B–52H bombardera koji su bili bazirani u Britaniji; da je izvestan broj ratnih brodova napustio luku u Trstu; da su se uputili u blizinu jugoslovenske obale. U četvrtak ujutru agencije i televizije intervencionističkih zemalja najavljivale su da je prvi napad prošao, da NATO analizira učinke i da će napadi verovatno biti nastavljeni u četvrtak u noć. Solana je govorio da će bombardovanje biti nastavljeno danima, ne mesecima. Već oko devet pre podne u četvrtak agresija je nastavljena. U više gradova u Srbiji objavljene su uzbune. Najavljivana je upotreba krstarećih raketa „tomahavk„. Svedoci su saopštili da je iz baze Aviano uzletelo 12 aviona tipa „A117„, kao i aparati tipa „A10„, „EA6B„, „C130„, „CF18„, „F16„, „F15“ i F18“ vazduhoplovstava SAD, Britanije, Španije, Portugala i Kanade. Prve noći avioni NATO–a uzleteli su i iz baza Vićenca, Istrana, Đoja del Kole i drugih baza u Italiji.
O preciznosti tih mašina za ubijanje od iračkog rata 1991. naovamo napisani su milioni članaka, a uz to je išla i jedna mitologizacija tzv. „čistog rata“ (clean war) koja razaranje i raskomadana tela u vazduhu prikazuje kao tačku koja se približava kvadratu u nekoj video igri. Paralelno s tim gajena je svojevrsna „amoralnost pilota“ koja mora imponovati zapadnim malograđanima. U tu zamku uhvaćeni su i mnogi mirotvorci, pa je agresija na Jugoslaviju pravdana „moralnim imperativom„. „Moralni imperativ“ za sada ima za rezultat to da je ovim ratom iskopana veoma duboka jama između Srbije i njenog evropskog okruženja. Politikolog Ranko Petković izjavljuje u nekom TV programu kako se oseća kao 1943. kada su saveznici bombardovali okupirani Beograd i nikad nisu kasnije objasnili kakva je bila svrha tog bombardovanja. Mnogi međutim vraćaju sećanje na jedno drugo bombardovanje – ono 1941. Proteći će mnogo vode Dunavom da se ublaži osećaj koji se ovim bombama usađuje u ljude…
Skupština Srbije donela je dve odluke i pet zaključaka, koji se svode na jednu rečenicu: „Narodna skupština izražava jednodušnost u spremnosti da branimo Srbiju i SR Jugoslaviju od svakog agresora, ma kako se on zvao i bez obzira čime svoj zločin bude motivisao„.
Na stranu kakva sve može biti njena predistorija, ta rečenica odrediće možda budući veoma dramatičan tok događaja i mnoge pojedinačne sudbine. U sredu oko tri po podne, blizu Slavije (tamo spomenik Dimitriju Tucoviću, socijalisti i pacifisti koji je poginuo na Ceru 1914. stoji sam), kao neki lahor koji nagoveštava oluje ispod te mirne površine, jedan starac raduje se što je u prodavnici pronašao so. Iskustvo ga uči da je u ovakvim vremenima nekada najteže bilo bez soli. Običan svet se sprema za dugo preživljavanje. Posle mnogo pokušaja jedan od vaših reportera uspeva da dobije telefonsku vezu sa svojom majkom u jednom šumadijskom selu. Pita je da li je čula vesti, i zatim joj kratko kaže da je „proglašeno ratno stanje„. Iz slušalice se čuje kratko: „Jao…“ i dugo ćutanje. Na usplahireno: „Alo, jesi li tu? Čuješ li me?“, ona tiho odgovara: „Čujem…“
Moja pokojna majka, bog da joj dušu ‘prosti.
