Neki se predaju na samom početku. Neki svesno odbijaju lečenje. Neki odlažu preglede i ispitivanja sve dok ne počne baš mnogo da boli. Neki stanu na pola puta – skupe hrabrost za operaciju, ali nikada ne odu na zračenje. Neki se zainate i ne odustaju od borbe. Neki imaju podršku porodice. Nekima se porodica rasturi
Uprkos sve očiglednijim naporima medija i zdravstvenih radnika da o kanceru govore javno, kako bi razbili predrasude i motivisali ljude da bez zazora odu na pregled, rak u Srbiji još uvek predstavlja tabu i reč koja se, čak i ako se mora, čak i ako se dešava nekom drugom, izgovara sa knedlom u grlu, uz obavezno kuckanje u drvo. Da ne čuje zlo. U našem društvu, rak se još uvek vezuje za patnju, bol i smrt. Otud i ne čudi što ta bolest u svakodnevnom govoru ima više alternativnih imena od bilo koje druge. Čak i među onima koji su rak imali i s njim se uspešno izborili, ima ljudi koji nikada – ni pred sobom ni pred drugima – nisu izgovorili tu famoznu reč. Kao da će samo njeno izgovaranje značiti poraz i smrtnu presudu.
Iskustva su pokazala da, bez obzira na to koliko se raku pristupa racionalno i bez obzira na to da li se na bolest sumnjalo ili je otkrivena slučajno, za dijagnozu nikad niko nije spreman. Jedna četrdesetsedmogodišnja medicinska sestra, koja inače neguje teške bolesnike, otišla je sa koleginicama, pre smene, na mamografski pregled. „Dogovorile smo se da isprobamo taj mamograf pre nego što u našoj bolnici počnu organizovani pregledi“, priča za „Vreme“. „Kikotale smo se međusobno, pravile viceve na račun tumora i raspitivale se gde u ovoj našoj selendri da nađemo perike koje nisu kineske, da imamo šta da stavimo na glavu kad krene hemioterapija. Posle pregleda, moj kolega, doktor Miša, rekao mi je da malo kasnije svratim u njegovu kancelariju. Čim je naručio kafu za nas dvoje, bilo mi je jasno. ‘Lelice, pobedićemo ga!’, govorio je dok mi je ‘muški’ stezao ruku. Vrtelo mi se u glavi, njegovo ‘pobedićemo’ je odjekivalo u mojoj glavi, ali nije dopiralo do mozga. Nisam mogla da poverujem da se to događa meni. Pomislila sam na decu. I na plastične kineske perike.“
SUOČAVANJE: Prema rečima Tamare Klikovac, psihologa i porodičnog psihoterapeuta na odeljenju za pedijatriju Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu, reakcija na dijagnozu tumora zavisi od mnogo faktora – od psihičkog i mentalnog sklopa, od okoline u kojoj se živi, porodice, nivoa obrazovanja, informisanosti – ali i od toga ko, kada i kako pacijentu saopštava dijagnozu.
I dok u razvijenim zemljama skoro svi onkološki timovi na skoro svim odeljenjima imaju psihoterapeuta koji prati pacijenta kroz sve faze lečenja, i uz njega su i u trenutku saopštavanja dijagnoze, u Srbiji psihoonkologa praktično nema, tako da je sve prepušteno lekarima. „Za lekara koji vodi pacijenta jako je važno da sačuva takozvanu plemenitu distancu, da sa njim ljudski porazgovara i da mu, osim toga da ima rak, predoči sve mogućnosti, tok i trajanje onkološkog lečenja koje je pred njim, jer to opredeljuje i stav pacijenta prema lečenju“, kaže Klikovac. „U toj komunikaciji sa pacijentom, važno je sačuvati realni optimizam“, objašnjava ona, „a ne treba uveravati pacijenta da je rak mačiji kašalj, niti treba biti pesimista do kraja. Uz to, važno je pitati pacijenta i koga ima od porodice i ko će mu biti glavni izvor podrške tokom kompletnog lečenja.“
Sve zavisi od toga koliko je lekar spreman i koliko ima vremena da se bavi psihičkim stanjem pacijenata, kaže Klikovac i ističe da je pacijenata mnogo u odnosu na lekare, ali i da lekare u Srbiji još uvek niko ne uči kako da pristupe pacijentu, na koji način da saopšte teške dijagnoze i kako da vode pacijenta kroz faze lečenja. „Njihov odnos prema pacijentu zavisi od njih samih i od iskustva koje stiču tokom svog radnog veka“, kaže naša sagovornica.
PORODICA: Osim načina na koji će saopštiti dijagnozu, od lekara zavisi i da li će uopšte reći pacijentu od čega boluje. Iako većina lekara smatra da pacijent mora znati od čega pati, jer na to ima pravo i jer samo ako je dobro obavešten može biti i dobar partner u lečenju bolesti, neki doktori su skloni mišljenju da je za pojedine pacijente bolje da ne znaju od čega boluju, a neki dijagnozu saopšte porodici pacijenta, prepuštajući im da sami odluče hoće li ta informacija stići do pacijenta ili ne. U želji da zaštite svoje voljene, pojedine porodice pribegavaju laganju – umesto da im kažu da imaju rak na želucu, ubediće ih da imaju, na primer, agresivni čir koji zahteva hitnu hiruršku intervenciju. Međutim, koliko dugo je moguće efikasno držati nekoga u zabludi, pa makar i za njegovo dobro?
„Iluzorno je očekivati da se u današnje vreme bilo šta može sakriti od pacijenta. Živimo u modernom vremenu u kome se do informacija lako dolazi, a s obzirom na prirodu pregleda i tretman prema njemu posle toga, pacijent i sam može da nasluti šta mu se događa. Mnogo je poštenije reći dijagnozu, ali naći pravi način za to, nego pustiti pacijenta da do tog saznanja dođe sam tako što će da načuje nešto iz komšiluka, ili tako što će pročitati lekarski nalaz“, kaže Klikovac.
Činjenica da porodica nešto krije kod pacijenta može da izazove podozrenje i, logično, nepoverenje. Neki ne mogu da prihvate težinu situacije i oklevaju da preduzmu nešto važno. Neki se predaju na samom početku, iako su šanse za izlečenje objektivno velike. Neki potpuno negiraju činjenicu da su bolesni. Neki svesno odbijaju lečenje. Neki odlažu preglede i ispitivanja sve dok ne počne baš mnogo da boli, a onda shvate da su zakasnili. Neki stanu na pola puta – skupe hrabrost za operaciju, ali nikada ne odu na zračenje. Neki insistiraju na hospitalizaciji. Neki se zainate i ne odustaju od borbe. Neki imaju podršku porodice. Nekima se porodica rasturi.
Činjenica da član porodice ima rak sve stavlja na test. „Na Institutu zaista činimo napore da sa porodicama radimo koliko god možemo. Pokušavamo da ih ispratimo u svim fazama lečenja i da im, uz ljudski pristup, maksimalno pružimo podršku“, kaže Tamara Klikovac i objašnjava da nije isto kada rak dobije stub porodice (osoba srednjih godina), dete ili neko od najstarijih članova. Maligna dijagnoza kod deteta je, sigurno, najtraumatičnija. „To je jako veliki šok koji postepeno, posle nekoliko dana, prelazi u krizu, ali dete odmah ulazi u proceduru lečenja i roditeljima se tada pomaže, predočava im se šta ih čeka tokom lečenja, kako izgleda terapija, predoči im se način na koji će se menjati funkcionalnost porodice…“, kaže Klikovac.
I dok se neke porodice iz petnih žila trude da u kući ne stvaraju tešku atmosferu, da se prema bolesniku ne odnose previše zaštitnički i da ga ne podsećaju stalno koliko je teška bolest od koje pati, već mu pružaju što normalnije uslove života, druge se potpuno zatvore. Naročito kada je u pitanju tumor u odmakloj fazi. Tamara Klikovac kaže da su tuga, patnja i depresija u takvim situacijama normalne reakcije, ali da se tim reakcijama ne sme predavati, jer to nije dobro ni za pacijenta ni za članove porodice i da pacijentu koji umire treba pomoći da ode na što mirniji način.
Oni koji su preživeli i u tom preživljavanju uspeli da sačuvaju svoje porodice od sebe, ali i sebe od svoje porodice, stekli su i poseban psihološki imunitet. Mnoge žene su se tek posle lečenja od raka opametile i prestale da dižu teške predmete, da se sekiraju zbog svega i svačega i da sebe stavljaju na poslednje mesto. Mnogi muškarci su tek tada počeli da vode računa o svom zdravlju. Retko ko je imao utisak da se sve to zaista njemu dešava, ali skoro svi imaju zapanjujuću životnu energiju: pobedili su i činjenicu da imaju rak, i odlazak na operaciju, i gubitak pojedinih delova tela, i zamenu pojedinih delova tela silikonskim umecima i gubitak kose, neki i gubitak partnera. Velika cena da bi shvatili koliko vrede.
U svetu smatraju da lekar koji se bavi onkologijom mora biti kompletan, vešt u komunikaciji i dovoljno edukovan da može sebe da sačuva od preterane izloženosti stresu i da sam prepozna kod sebe simptome izgaranja kako bi mogao da pomogne sebi na vreme. Takozvani sindrom izgaranja manifestuje se tako što lekar pravi emotivnu distancu u razgovoru sa pacijentom, beži od njega, izgleda kao da nema ni trunke topline i saosećanja. Neki se čak neće ni osvrnuti za pacijentom na hodniku, niti ga pitati kako je. Stalna izloženost stresu i kod lekara proizvodi osećaj krivice, straha, anksioznosti, depresije ili umora. Neki postanu i agresivni. „Od prirode lekara zavisi kako će reagovati na stres – neko je humaniji, topliji, spontaniji, pa to sve nosi lakše, a neko je rigidniji“, kaže Tamara Klikovac i dodaje: „Ako od medicinskog osoblja tražimo maksimum plemenitosti i humanosti, altruističnosti i empatičnosti u radu sa pacijentima, moramo onda i njih da negujemo i da ih osnažujemo.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
