Kao da su čitav ovdašnji sport i institucija derbija potonuli u pravila koja diktiraju “navijači”, kao da je biti njima po volji s vremenom postalo važnije i od samog sporta, kao da sportske pobede i uspesi imaju smisla samo kroz “navijanje protiv”
Deset dana posle svega što se događalo tokom finala regionalne košarkaške ABA lige, nije izbledeo opor utisak da je u ponedeljak 6. aprila 2022. godine u beogradskom “Pioniru” sahranjena još jedna ovdašnja institucija. Neki su tvrdili da je te večeri poražena košarka, drugi da je država izgubila bitku sa huliganima, a neka meni, kao iskrenom ljubitelju sporta, bude dozvoljeno da podelim razmišljanje da je tom prilikom obesmišljen – “večiti derbi”!
“Kad bi Zvezda i Partizan igrali klikere, tvrdim da bi stadion bio pun i da niko ne bi bio ravnodušan”, izjavio je legendarni half Crvene zvezde Lazar Tasić, nekako u vreme kada se rivalstvo ova dva kluba sa fudbalskog počelo da širi i na ostale sportove. U tome je posebno prednjačila košarka, pa vredi ponoviti i reči ovdašnje sportske institucije Dragana Kićanovića: “Igrati u derbiju je kruna karijere svakog igrača, bez obzira o kojem sportu je reč. Iako su mnoge naše utakmice sa Zvezdom ostale u pamćenju navijačima, fudbalski derbi je nešto posebno. Derbi je ponos svih nas koji živimo na ovim prostorima.”
NEMA VIŠE “SIGRANJA”
Obe ove izjave prepisao sam iz prvog izdanja sjajne knjige kolege Dragiše Kovačevića Derbi, objavljene 1995. godine, uoči jubilarnog, stotog “večitog derbija”. I napisane u slavu tog rivalstva, sporta i sportskog duha, čega je još bilo i u toj poslednjoj deceniji prošlog veka, zapamćenoj po zlu, stradanju i sunovratu države, institucija, morala… Za te godine, kada sad kažemo “devedesete”, ne znamo da li više strepimo od loših uspomena ili sumornih predviđanja.
“Mogu li Zvezda i Partizan uopšte više da se sigraju?”, upitao je posle šestoaprilske bruke moj prijatelj Miroljub Stojković, nekadašnji košarkaš crveno-belih, kasnije godinama urednik “Zvezdine revije”. Ovo drugo ističem da bih naglasio da je njegovo “sigrati se” tačan glagol, da on označava onu vrstu igre u kojoj zajedno učestvuju svi akteri, bez obzira da li je reč o klikerima na ulici ili vrhunskim sportskim nadmetanjima, gde je doživljaj važniji od ishoda, a rivalstvo samo učvršćuje međusobno poštovanje i prijateljstvo.
Igrali su poslednjeg četvrtka u maju Crvena zvezda i Partizan u finalu fudbalskog Kupa Srbije jednu utakmicu, ni bolju ni lošiju od nivoa ukupnih mogućnosti igračkog kadra u oba tabora, bilo je i lepih golova i propuštenih prilika, ali se sve događalo pred polupraznim tribinama “našeg najvećeg stadiona”. Finale kupa je neponovljivi Slava Vujović, legenda odavno ugašenog lista “Sport”, opisivao kao “dan za svečana odela”, ali to već dugo ovde nije nikakva svečanost, čak i kad igraju “naša dva najtrofejnija kluba”.
Vraćao sam se tog popodneva sa puta, pa sam u kolima slušao prenos utakmice i zapamtio komentare kolega iz Radio Beograda Milana Bigovića i Dejana Nikolića o razlozima više nego skromne posete, ali i opravdanu zamerku trenerima “večitih rivala” što makar svojim ličnim stajlingom nisu potvrdili značaj čitavog događaja. Oni su to izgovorili i pod utiskom prethodne večeri, kada smo gledali finale UEFA Lige konferencija, oba trenera u odelima, kao znak punog poštovanja i institucije finala, i protivnika, i sudija…
PRAVO NAVIJANJE JE UVEK “ZA”
A onda su svi koji su “praznik našeg fudbala” gledali na televiziji mogli da vide i čuju provalu prostakluka jednog od “učitelja”, i to samo zbog nekog nedosuđenog prekršaja, što je čitavu ovdašnju priču vratilo u mulj poremećenih vrednosti i još poremećenijih odnosa. Kakva odela, čuvaj živu glavu! Kao da su čitav ovdašnji sport i institucija derbija potonuli u pravila koja diktiraju “navijači”, kao da je biti njima po volji s vremenom postalo važnije i od samog sporta, kao da sportske pobede i uspesi imaju smisla samo kroz “navijanje protiv”.
To bi samo po sebi bilo oksimoron jer je u prirodi navijanja jedno veliko “za”, da ovde i sada nije reč o huliganizmu, o kome su govorili predstavnici KK Partizan, odbijajući da se još jednom, pod istim uslovima, sastanu sa “večitim rivalima” (u završnici prvenstva Srbije). Huliganizam više nije samo na tribinama, on je ovladao i terenom, i klupama, i klupskim strukturama. Kolega Kovačević mi je ispričao kako je pre izvesnog vremena najnovije izdanje sage o derbijima ponudio marketing direktoru jednog od ova dva kluba, a ovaj mu sasvim ozbiljno odgovorio: “Naš je stav da sa projektima u kojima se pominju i ONI nemamo ništa!”
Niko nije naivan, ima tu dosta toga i materijalnog. Posebno je u tom smislu bilo značajno ko će biti pobednik ABA lige, a pravi pakao nas tek očekuje u narednoj fudbalskoj sezoni, ako se potvrdi da će prvak Srbije imati direktno mesto u grupnoj fazi Lige šampiona za sezonu 2023/24. To će put do povratka derbiju i pravih vrednosti derbija učiniti još dužim, možda i zbog toga što niko neće imati živaca da čuje reči Zorana Moke Slavnića, neosporno velikog “zvezdaša” koji je ovdašnju karijeru završio u Partizanu: “Stalno me ljudi pitaju da li je tačno da sam rekao da više mrzim Partizan nego što volim Zvezdu. Nisam tako kazao, već otprilike ovako: ‘Ljubav prema Zvezdi mora biti veća nego mržnja prema Partizanu.’ To su pravi ‘zvezdaši’. I obrnuto!”
Srbija je ušla u građansku neposlušnost, a to sa sobom nosi posledice. U danima za nama postalo je nemoguće prebrojati privedene, uhapšene i povređene. Ostaće zabeleženo da su se policijske marice u punoj brzini zaletale u mirne građane i da je jedan čovek hteo da naudi sebi, pod teretom pritiska vlasti
Šta je sve pokazao protest u subotu 28. juna? Kakve poruke i pouke odatle može da izvuče vlast – i čini li to – a kakve studenti i građani koji demonstriraju? Da li je manifestacija nacionalizma na Vidovdan bila očekivana, potencijalno opasna ili predstavlja nešto sasvim drugo? U kakvom se položaju sada nalazi režim, a u kakvom njegovi protivnici
Brojanje glasova na ponovljenim izborima, na jednom izbornom mestu, u varošici od 10.000 ljudi, pratio je lično predsednik države Aleksandar Vučić jer je znao – ako padne Kosjerić, zaljuljaće se mnogo više od jedne opštinske vlasti. Uspeo je SNS na kraju da zadrži izbornu pobedu, uz uobičajeni repertoar – zastrašivanje, demonstraciju sile i medijska blaćenja protivnika
Građani i studenti su tako dobro organizovani da policija izgleda smešno. Trčkaraju od ulice do ulice, od kvarta do kvarta, kao neka zbunjena deca. Ako ovaj bunt iznedri očekivani rezultat, odnosno ako Novi Sad odista postane ovdašnji Gdanjsk – to će u istoriju grada nesumnjivo biti upisano zlatnim slovima. Govoriće se o tome sa ponosom, kao što se sa ponosom ističe da je 1748. godine postao slobodan, autonoman grad, dekretom carice Marije Terezije. Slobodu je tada platio, ona se uvek plaća
“Posle ovih sedam meseci”, kaže psiholog Zoran Pavlović, “represija postaje sasvim jasno kontraproduktivna. Režimi koji koriste prekomernu silu često nehotice mobilišu građane, jer nasilje delegitimizuje vlast, a ljudima daje moralnu jasnoću i emocionalnu snagu da se suprotstave. Represija, drugim rečima, ne samo da neće pasivizovati društvo (što režim planira), već će samo ojačati granicu između ‘nas’ i ‘njih’, ojačaće i identitet otpora i pojačati koheziju unutar grupe koja trpi nepravdu. Broj ljudi koji izlaze na ulice ne smanjuje se već raste”
Nad premlaćivanjem i hapšenjem studenata čovek može da se zgrozi, ali ne sme da se iznenadi – pa sve je to Aleksandar Vučić najavio. Ali, videće da je pendrek slaba zaštita od naroda
Generacija koja vodi ovu pobunu prihvata razlike kao deo svog horizonta normalnosti, nešto prirodno i podrazumevano. Otuda je njihov patriotizam čist, nimalo nalik toksičnom nacionalizmu iz devedesetih
Ako se akcije brzopoteznog postavljanja barikada i blokada istovremeno na mnogo lokacija i povlačenja kada dođe policija nastave, režim je nagrabusio
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
